ЕКСКЛУЗИВНО! Белешке са јеловника Ворена Кристофера

ЖЕНЕВСКИ САСТАНАК – ПРИМЕНА ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА

Милошевић и КристоферПише Живадин Јовановић

Примена Општег оквирног споразума о миру у Босни и Херцеговини, познатијег као Дејтонски споразум, представљала је важан сегмент спољне политике СР Југославије, почев од 1995. године надаље. За Југославију то је био начин за учвршћивање трајног мира на границама, обезбеђивање слободе и равноправности српског народа у Босни и Херцеговини, укидање санкција и нормализацију међународног положаја.

Kао потписник и гарант Споразума, Југославија је, у процесу примене, посвећивала посебну пажњу поштовању уставног принципа консензуса на нивоу уније Босне и Херцеговине и афирмацији Републике Српске као једног од два равноправна ентитета. Доследно је заступала став да је неопходно брзо преношење одговорности са Високог представника међународне заједнице на институције у складу са уставима БиХ и ентитета. Борила се против покушаја ревизије Споразума који су увек били усмерени на одузимање надлежности ентитета и централизацију на нивоу уније. Југославија је у томе видела повлађивање амбицијама Алије Изетбеговића и лидера Муслимана, у целини, за доминацијом, нарушавање равноправности три конститутивна народа и унитаризацију, што је, у основи, био и узрок избијања грађанског рата.

Примену Дејтонског споразума пратио је и усмеравао Савет за примену мира, састављен од високих представника потписника и гараната Споразума, чланица Контакт групе, других заинтересованих држава, међународних организација и агенција Уједињених нација. Током прве године примене Дејтонског споразума одржано је више састанака на нивоу лидера БиХ, СРЈ и Хрватске, док су касније одржавани редовни годишњи састанци Савета на нивоу министара иностраних послова или политичких директора, зависно од значаја питања на дневном реду и конкретних околности.

Поред тога, одржавани су састанци представника свих, или одређених земаља потписница и гараната Споразума, на одговарајућим нивоима.

У Женеви је 18. марта 1996. године, на иницијативу САД, одржан састанак на врху представника СР Југославије, Хрватске и Босне и Херцеговине. Уследио је после сличног састанка одржаног у Риму 18. фебруара, а претходио је министарском састанку Контакт групе заказаном за 23. март 1996. у Москви. Састанак у Женеви, иако одраз времена у коме је одржан, ипак може помоћи разумевању целине процеса примене Споразума, технологије преговарања и улоге СР Југославије, односно председника Слободана Милошевића. Белешке из тог времена могу, бар у извесној мери, помоћи да се разумеју и актуелни проблеми и процеси у вези са Босном и Херцеговином.

Југословенску делегацију током разговора у Женеви чинили су Слободан Милошевић, председник Србије, Живадин Јовановић, помоћник савезног министра иностраних послова, и Горан Милиновић, шеф кабинета председника Србије; делегацију Хрватске чинили су Фрањо Туђман, председник, Мате Гранић, потпредседник владе и министар иностраних послова; Републику Српску представљао је Никола Кољевић, председник РС, а Федерацију Босне и Херцеговине Ејуб Ганић, Муратовић и Крешимир Зубак, председник Федерације БиХ. Високи представник Карл Билт и представници Контакт групе представљали су тзв. међународну заједницу, а амерички адмирал Лејтон Смит био је у име НАТО-а. Домаћин и председавајући женевског састанка био је Ворен Кристофер, државни секретар за иностране послове САД кога је пратио Џон Корнблум, помоћник државног секретара.

з Београда смо полетели „фалконом“ Савезне владе, ујутру у 8 сати. У Женеви смо били смештени у Хотелу „Ричмонд“. Први, припремни разговор Милошевић је одржао са Корнблумом у салону хотелског апартмана. Једночасовни радни ручак одржан је у Хотелу „Интерконтинентал“. Састанак шефова делегација, Билта и Контакт групе одржан је у америчкој мисији при УН, а у наставку и трочасовни пленарни разговори уз председавање Ворена Кристофера.

На крају разговора усвојен је шири текст документа о мерама на примени Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.

Након заједничке конференције за штампу наша делегација је, истог дана око 21 час, отпутовала из Женеве за Београд.

[restrictedarea]

МИЛОШЕВИЋ–КОРНБЛУМ 18. март 1996, 11.30 часова

DZON KORNBLUM john-kornblum-war-von-1997-bisРазговор је вођен у салону апартмана у Хотелу „Ричмонд“. Са југословенске стране ту су Слободан Милошевић, Живадин Јовановић и Горан Милиновић, а са америчке Џон Корнблум и Шутак. Разговору је присуствовао и Никола Кољевић, председник Републике Српске.

Корнблум преноси да Туђман и Кристофер желе одвојене састанке са Милошевићем.

Главна тема данашњих разговора су припреме и одржавање слободних и фер избора до краја септембра 1996, како је предвиђено Дејтонским споразумом. То ће доћи до изражаја и у садржини документа који ће бити усвојен – каже Корнблум. Оцењује да реконструкција, враћање избеглица и политички процес у БиХ споро напредују. ИФОР ће појачати своју улогу. Билт спрема предлоге о Западном Сарајеву. Кристофер посебно инсистира на брзом узајамном признању и успостављању дипломатских односа Србије и БиХ и на размени амбасадора. Предлаже да Милошевић о томе данас ближе разговара са Ганићем. Са Туђманом су разговарали о Превлаци. Формулација у завршном документу захтева ангажовање Кристофера.

Милошевић каже да је од виталног значаја да Кристофер у вези са Превлаком поштује договор из Дејтона. Кристофер је о томе и јавно изнео реалан и прихватљив став, а онда се повукао.

Корнблум каже да данас треба учинити корак напред ка узајамном разумевању. Није прилика за свађу са Туђманом већ за корак напред. Треба наћи узајамно прихватљиву формулацију.

Милошевић упознаје Корнблума да је Југославија спремна да без одлагања успостави авио-саобраћај на линији Београд–Сарајево–Бањалука и Београд–Загреб. Адмирал Смит је спреман да пружи своје радарске услуге над територијом БиХ. Што се тиче линије Београд–Загреб постоје искуства о зонама за контролу авио-саобраћаја из претходне Југославије која се могу применити. Телефонски саобраћај спремни смо да обновимо у сваком тренутку. Треба активирати релеј на Требевићу.

Корнблум је задовољан спремношћу Милошевића да се обнове покидане везе и унапреде односи Београда и Сарајева. Муслимани су такође спремни, тврди. Све у свему, постоје услови да се Споразуму удахне живот.

Милошевић пита има ли напретка у вези са Сарајевом, са враћањем протераних Срба. Примећује да се остварују само захтеви Муслиманa, да се други договори из Рима не спроводе.

Корнблум је очигледно без правог одговора, па каже да на томе ради Билт, предлаже да Милошевић с њим директно разговара. Понавља да су избори најважнија тема.

Милошевић се слаже око значаја избора и додаје да је битно да се што пре установе легалне и легитимне институције у ентитетима и у Сарајеву и да им се да могућност да преузму одговорност за решавање проблема и за будући развој. Туторство међународне заједнице само отежава и одлаже нормализацију прилика и самоодржање БиХ.

Корнблум каже да је Фровик (амерички амбасадор, шеф мисије ОЕБС-а у Босни и Херцеговини 1995–1997) већ снимио услове за изборе, утврдио правила. Он ће пратити читав изборни процес и дати коначну оцену да ли су били демократски и фер.

„Слушали смо вас у вези са изборима. То је у фокусу америчке стратегије“ – каже Корнблум, неочекивано се пребацујући на унутрашњу југословенску сцену.

Реч, затим, узима Шутак, он је у пратњи Корнблума, и уводи тему Хашког трибунала. Хвали посету двојици хашких оптуженика ухапшених у Југославији (Дражен Ердемовић и Радослав Кременовић, ухапшен због прикривања Ердемовића). Пита има ли проблема да се пребаце у Хаг. Захваљује на сарадњи око тог случаја.

Милошевић реагује да је то питање судова, а не политичара.

Шутак ипак пита да ли ће два ухапшена босанска Србина бити ускоро пребачена у Хашки трибунал.

Милошевић одговара да не очекује проблеме и понавља да је то ствар судова.

Шутак потом указује на потребу хитног ослобађања свих (ратних) затвореника на свим странама, и то ће бити један од закључака данашњег пленарног састанка. Корнблум додаје да је то постало једно од унутрашњих питања у САД и да је државни секретаријат под јаким притисцима из Конгреса да се сви затвореници што пре пусте из затвора.

Милошевић каже да очекује да се из затвора у Тузли ослободи 220 српских затвореника. Што се тиче Србије, сви затвореници који се потражују биће ослобођени у наредна три дана.

МИЛОШЕВИЋ – ГАНИЋ, МУРАТОВИЋ

EJUP GANIC c0874a942b797f5aa392f6af629334d2Разговори су одржани на иницијативу Ганића коју је Милошевићу пренео Корнблум, у Милошевићевом апартману у Хотелу „Ричмонд“. Присуствовао је и Никола Кољевић, председник Републике Српске.

Интересантно је да Алија Изетбеговић није допутовао у Женеву. Шта је разлог, о томе није било речи, али је могуће да је послао други тим како сам не би био критикован због недовољних резултата муслиманске стране у спровођењу Дејтонског споразума, равних опструкцији.

Милошевић подсећа Ганића и Муратовића да су обећали да ће гарантовати безбедност Срба, а развој говори супротно.

Ганић објашњава да до проблема долази због тога што ИФОР није обезбедио довољно полицајаца, свега око 100. Већ сада их има више и то ће знатно побољшати стање безбедности и јавног реда уопште.

Милошевић се чуди да ИФОР као војна организација обезбеђује полицајце!

Ганић уверава да стварно желе повратак (протераних) Срба, да им је то у интересу. Наводи да је Изетбеговић писмом обавестио да је, на пример, у Вогошћу враћено 3.000, у Илијаш 2.000 итд. Муратовић прихвата основну тезу Ганића и појачава аргументацију у прилог добрих резултата: На селу је остало око 80 одсто Срба. Побегли су само млађи људи. У околини врела Босне ниједна српска кућа није оштећена, нити исељена, у Блажују су људи (Срби) такође остали.

Милошевић одговара да, према његовим информацијама, ситуација није тако ружичаста. Србима се не даје могућност слободног и безбедног повратка. Ипак, драго му је што ће Федерација БиХ ослободити све српске затворенике пре министарског састанка 23. марта у Москви.

Ганић износи да они не могу сада да прихвате тачку 8 предлога документа, него предлажу да о томе разговарају министри иностраних послова у Москви.

(Тачка 8 предлога завршног документа из Женеве гласи:

Стране ће нормализовати односе, разменити амбасадоре, признати једна другу у оквирима њихових међународних граница. У том циљу:

– Владе Босне и Херцеговине и Савезне Републике Југославије ће одмах разменити амбасадоре;

– Те две владе ће успоставити договоре за сарадњу и трговину између њихових влада, путеве транспорта преко СРЈ за БиХ, телефонске везе, пруге и авио-саобраћај;

– На Министарском састанку Контакт групе у Москви 23. марта, владе Хрватске и Савезне Републике Југославије ће успоставити дипломатске односе и договорити се о процесу решавања питања која се тичу полуострва Превлаке, о чему се обе стране слажу да СРЈ на то гледа као спорну територију.)

Милошевић се залаже да се у најкраћем року обнове и успоставе везе у железничком, друмском и ваздушном саобраћају, трговини, производњи, да се хитно припреме и потпишу одговарајући споразуми. ЈАТ је спреман да без одлагања успостави редовну линију Београд–Сарајево–Бањалука.

Ганић пита како ће се решити питање виза? Може ли БиХ да користи пругу Београд–Бар?

Не требају нам визе, довољне су личне карте – одговара Милошевић и предлаже да се о томе формално договоре Милан Милутиновић и Јадранко Прлић, 23. марта у Москви.

У Србији има Муслимана, каже Ганић који је, иначе, рођен у околини Новог Пазара, и пита: Имате ли економски интерес да радимо са њима?

Милошевић одговара да је наш превасходни интерес данас да припремимо изборе у Босни и Херцеговини. Због тога смо се, у првом реду, састали. Свима вама мандати су одавно истекли – наглашава Милошевић. После избора људи ће бити мање конфронтирани, моћи ћемо боље да радимо на свим пољима.

Муратовић каже да постоји велики проблем – Срби, изгледа, неће на изборе.

Кољевић каже да је Република Српска сагласна са значајем избора, да се припрема и да ће се, што се РС тиче, избори одржати. Кољевић представља РС и ограничава се на оцени припрема и расположења у РС. Тиме, практично, упућује на закључак да је за политичко расположење Срба у Федерацији БиХ одговорно руководство у Сарајеву, на челу са Алијом Изетбеговићем.

Ганић се враћа на шире теме: сматра да треба унифицирати односе, обновити и успоставити линије сарадње, конституисати државу БиХ, успоставити јаке дипломатске односе. Жели да се сви Срби врате у своје домове у Босни, посебно у Сарајеву, да Срби буду део система, да и Муслиманима у Србији буде добро… Везе у економији треба обновити, свуда где имате интереса – Босна је отворена.

Милошевић као да жели да отклони нејасноће код саговорника, и каже: Наше иницијативе за обнову веза и најшире економске сарадње нису мотивисане било каквим егоизмом већ нормалним заједничким интересима. Наводи да што пре треба обновити телефонске везе и каже да је једини технички проблем негде на Требевићу. Муратовић реагује да ће се око тога ангажовати.

Ганић пита како Милошевић гледа на успостављање дипломатских односа, на узајамно отварање амбасада.

Милошевић одговара да смо отворени за то, да је потребно да они признају континуитет међународног субјективитета СР Југославије и да се повуку тужбе пред Међународним судом правде. Сукцесију можемо решавати радећи на две линије – билатерално и мултилатерално.

Ганић предлаже да министар иностраних послова Милан Милутиновић посети Сарајево пре састанка у Москви 23. марта. Милошевић одговара да тренутно не зна обавезе Милутиновића, али да министри свакако треба у Москви да се билатерално договоре о покренутим питањима и где је могуће, да постигну и формалне договоре. Безвизни и бесцарински систем биће не само економски већ и политички значајан. Народу треба омогућити да непосредно комуницира. „Са Југославијом ћете имати боље односе него с Хрватском“, уверава их Милошевић.

Потом се политичари из Сарајева интересују о могућности трајног коришћења Луке Бар, по аранжману сличном оном који Србија има са Грчком у погледу коришћења луке Солун.

Милошевић је отворен – могу користити пруге Тузла–Зворник и Београд–Бар, Луку Бар за све терете, без икаквог проблема, под истим условима као и домаћи (југословенски) корисници.

Муратовић у завршници изражава уверење да ћемо победити тренутне анимозитете.

Милошевић је такође оптимиста. Ипак, користи тренутак да подсети: Зато ослободите одмах затворенике из затвора у Тузли, ми ћемо ослободити 300 из Бајине Баште. И обезбедите услове за враћање Срба у Сарајево – поручује на крају.

МИЛОШЕВИЋ–ТУЂМАН

Милошевић и ТуђманРазговор је вођен 18. марта 1996. године, пре подне, у Милошевићевом апартману, Хотел „Ричмонд“, Женева. Са југословенске стране, поред Милошевића, у разговору су учествовали Живадин Јовановић и Горан Милиновић, а са хрватске стране, поред Туђмана, Мате Гранић, потпредседник владе.

Након поздрављања и заузимања места за столом са десетак столица, Милошевић почиње разговор предлогом да Туђман и он реше питање Превлаке, а потом да се договоре и о свему другом.

Туђман реагује на изненађујући начин. Говори да је хрватско јавно мњење уверено да је Бока которска хрватска земља. У хрватском јавном мњењу из Боке су једини прави хрватски свеци. А ви сада још и Превлаку тражите! Сада је нови поредак на сцени. Питање можемо решити демилитаризацијом и слободом пловидбе – каже Туђман.

Држећи се свог прилаза, Милошевић каже да треба да видимо како да изађемо из свих глупости, да не производимо нове. Сећате ли се да смо о томе разговарали у Дејтону и договорили се на којим линијама да то питање затворимо – ја до Поповића, ви до Молуната. Ајде сада да то и формално потврдимо. На том камењару немате ниједног живог човека. Једва по неку козу.

Туђман: То је у овим околностима ствар уније три републике (алузија на БиХ као унију Републике Српске, муслиманског и хрватског дела Федерације БиХ – сви се питају о идеји размене земљишта, прим. аут.)

Милошевић га исправља: Два ентитета. Ваљда смо у стању то да решимо. За размену је резервисана плодна земља у залеђу Дубровника.

Туђман скреће пажњу да то нигде није закључено.

Милошевић каже да је договор постигнут уз посредовање Ворена Кристофера, то обојица знају, само је проблем у томе што Туђман има лоше саветнике са спектакуларним идејама.

Упада Мате Гранић. Није проблем у саветницима. Проблем је у томе што је 95 одсто хрватског јавног мњења против одустајања од Превлаке, макар се радило и о повољној размени територија. У Сабору је још горе – 99 одсто заступника се томе оштро противи.

Милошевић осећа игру: Будимо реални, ако је Туђман за предложено решење, он ће пребродити противљење јавног мњења. Ако би у свему угађао јавном мњењу, тешко да бисмо ишта од проблема решили.

Туђман остаје при концепту решења да Превлака остаје у Хрватској, уз демилитаризацију и слободу пловидбе. Не искључује разговоре.

Сада Милошевић каже да то такође нигде није забележено и поново истиче да је размена територије логично и обострано корисно решење. Овде су и представници Републике Српске, они се слажу са разменом територије. Практично, граница се одмах може померити, ви одмах можете ступити у посед плодне равнице. Разменом добијате већу површину и плодно земљиште за камењар. Зашто успоравате процес!

А зашто ви инсистирате на размени? – одговара контрапитањем Гранић.

Милошевић није очекивао такву реакцију и каже да он, у суштини, преноси став и очекивање руководства Црне Горе, и верује да је то добро решење за све, за регион.

Туђман се држи свог основног става: демилитаризација и слобода пловидбе. Нешто ћемо већ рећи у завршном документу. Превлака заокупља друге, више од осталих питања која се данас разматрају. Боје се да не би неко трећи користио Превлаку (ако би дошло до размене територија).

Јасна је двострука алузија, није тешко погодити ни ко „се боји“, нити од кога се боји. Можда, Туђман не говори без основа. Милошевић је, колико јутрос, у разговору са Корнблумом приметио да је Ворен Кристофер у Дејтону подржао идеју о размени, „а онда се ућутао“. Разуме се, Туђману одговара што се интерес Хрватске ослања на интерес САД да не дође до спровођења договора о размени територија.

Постаје јасно на кога Милошевић циља кад каже да Туђман има лоше саветнике. Позива Туђмана да пажљиво процени Гранићеве аргументе, верује да од њих неће остати ништа.

Туђман одговара да то нису само Гранићеви аргументи. Послушао би он нас када би узрок био само у Гранићевим ставовима.

Гранић не пропушта прилику да афирмише склад својих и Туђманових ставова: Председник Туђман је дао општи благослов и он је одмах са Милутиновићем потписао седам споразума. Није тачно да се ствари враћају назад.

Милошевић је незадовољан тврдим ставовима Туђмана и Гранића око Превлаке: Прихватили сте нове савезнике, као из топа – каже. Први савезници ће бити другачији (смисао: незадовољни).

Да вам их препустимо – нуди Туђман.

Не требају нам – одговара Милошевић.

Саговорници – Милошевић и Туђман – очигледно се добро разумеју и када разговарају стилом који је за новајлије, попут аутора ових записа, егзибиција.

Гранић настоји да пажњу са Превлаке преусмери на друга питања. Пита да ли ћемо потписати споразум о хуманитарним питањима.

Милошевић не региструје Гранићево питање: Размислите и дајте да око Превлаке пресечемо. Да се држимо договора из Дејтона.

Туђман понавља по ко зна који пут: решење је – демилитаризација, слободна пловидба, посматрачи Уједињених нација. Можда ће се сутра створити услови за нешто друго, али данас их нема.

Гранић каже да се о формулацији става о Превлаци у женевском документу може разговарати. Она треба да буде усклађена са очекивањем јавних мњења у обе земље. Њима једино није прихватљив крај („спорна територија“).

Милошевић наставља: Морамо дефинисати Превлаку и обезбедити излазак Републике Српске на море. Иначе ће испасти као да сам лагао. Не очекујем да будете препрека логичном решењу у интересу трајне стабилности.

Туђман каже да је Република Српска тражила трајно повлачење хрватских снага са подручја Дубровника. Како би то изгледало у Загребу да им се сада чине уступци?!

Гранић закључује да то што Милошевић сада тражи није реално.

Милошевић се не слаже, пита зашто није реално – дајете камењар, добијате више плодне земље.

Приближава се време за радни ручак у Хотелу „Интерконтинентал“ у 13 часова. Туђман каже: Можда касније. Гранић додаје: Сепаратно. Очигледно не би желео да се о Превлаци расправља у пленуму.

Следи кратки договор о саопштењу за штампу: да су Милошевић и Туђман разговарали у Женеви, да су позитивно оценили билатералне споразуме потписане прошле недеље у Загребу и да је то корак у напретку ка нормализацији узајамних односа.

ЛИДЕРИ СРБИЈЕ, ХРВАТСКЕ И БОСНЕ НА РУЧКУ ВОРЕНА КРИСТОФЕРА

Женева, Хотел „Интерконтинентал“, 18. март 1996, 13 часова

Mate_Granic_N_d_060509Радни ручак америчког државног секретара за иностране послове Ворена Кристофера одржан је у Хотелу „Интерконтинентал“, са почетком у 13 часова. За столом у једној од релативно малих сала било је тридесетак гостију. Место домаћина налазило се на средини дуже стране стола лицем према улазним вратима, како дипломатски протокол предвиђа. Око домаћина су његови ближи сарадници, помоћник државног секретара Џон Корнблум, адмирал Лејтон Смит, командант европског крила НАТО-а и други. Око Милошевића, Туђмана, Ганића, Муратовића и Зубака били су груписани њихови сарадници, док је Никола Кољевић практично био у саставу делегације предвођене Милошевићем. У сваком случају, распоред за столом уредио је домаћин у складу са радним карактером ручка и потребом лаког међусобног консултовања током разговора.

Програмом је предвиђено да ручак траје сат, јер је програмом већ у 14.30 био предвиђен састанак Контакт групе, Карла Билта и шефова делегација у америчкој мисији при Уједињеним нацијама.

Пред сваким гостом био је одштампани јеловник са позлаћеним грбом САД. Служила се крем супа од аспарагуса, јунећи филе у сосу од тартуфа, воће, кафа и чај, а од вина „Шардоне де Песи“ 1994. и „Шато Монсе“ 1988.

На столу није било бележница. Ево шта сам из разговора најкраће забележио на два менија. Писао сам најпре на чистој полеђини, потом и с лица, избегавајући грб и штампане делове. Кад сам с обе стране испунио мој мени, узео сам и мени Горана Милиновића.

Кристофер изражава добродошлицу, истиче значај састанка и разговора и позива на одговорност свих за спровођење Дејтонског споразума. Потом даје реч адмиралу Смиту, који износи основна запажања о спровођењу војних, цивилних и политичких делова Споразума. Сматра да су најбољи резултати постигнути у спровођењу војних делова, слабији у спровођењу цивилних и најслабији у спровођењу политичких делова. За политички процес каже да је разбијен. Узајамно поштовање између ИФОР-а и домаћих војних снага је добро. Циркулација је боља. Прогнозе су добре. Извршена су тестирања у зонама раздвајања. Поштују се утврђене пропорције војних снага према формули 50-35-15. Снаге су уравнотежене 50:50. Примећује, међутим, да недостају тачне информације о локацијама наоружања.

Политички процес слабо напредује. Постоје озбиљни проблеми унутар Федерације БиХ, као и између Федерације и Републике Српске. Цивилни сектор, уопште узев, нема довољно капацитета. Ситуација у Сарајеву и Илиџи је лоша, погоршава се. Наводи проблем 12 лица која је полиција Федерације затворила због прекршаја и предала полицији РС, а ова их одмах ослободила. Власти Федерације су јавиле да ће због таквог односа и даље хапсити сваког сумњивог, али их неће предавати органима РС. Већ 72 часа нема предаје затворених. Таква ситуација погоршава атмосферу и угрожава слободу кретања, што је једно од основних права. Сматра да је на обема странама потребна ефикаснија контрола полиције.

Потом реч узима Карл Билт, високи представник међународне заједнице. Подсећа да обавезе обезбеђивања слободе кретања на Д+30 и ослобађања свих затвореника на Д+90 нису извршене. Ни Федерација ни РС још нису извршиле обавезу амандирања својих устава како је то захтевано и предвиђено. Правдају се парламентарним процедурама, што нису прави разлози. РС је предала нацрт амандмана на свој Устав, Федерација још није. Потребно је да данас утврдимо да је рок за усвајање амандмана 31. март. Следећа фаза је економска реконструкција, економска сарадња РС и Федерације. Кључна обавеза јесу припреме за изборе. Препрека је што и даље нема слободе кретања, што се избеглице споро враћају. Највећи проблеми у вези са враћањем избеглица су у Сарајеву. Неопходно је много више ангажовања да се убрза враћање избеглица у Сарајево и у Источну Босну.

Представник ОЕБС-а Американац Фровик, задужен за организацију првих последејтонских избора, подсећа да је упутство о правилима за изборе предао још 22. фебруара. Регистровано је 900.000 избеглица са правом гласа плус расељена лица. Треба наћи начин како да се свима њима омогући гласање. Политичке партије се жале да нису формиране изборне комисије. Подсећа да су критеријуми за изборе садржани у Споразуму и документу из Копенхагена, да су предати надлежнима у оба ентитета и да се морају испоштовати. За слободне и фер изборе посебно је значајна отвореност медија и њихова једнака доступност према свим партијама.

Туђман каже да није задовољан односима у Федерацији. Недавно је примио делегацију Хрвата из Федерације који се жале да су дискриминисани. Саслушао их је и упутио да проблеме решавају договором, компромисом, што су они, како каже, прихватили. Уверен је да ће Хрвати преко својих политичких представника бити одговорни и радити на јачању јединства Федерације, њене владе и кантона. Потребно је да и муслиманско руководство из Сарајева пружи сличан допринос када је реч о односу муслиманских политичких представника у Федерацији и кантонима. Хрватска делегација је посетила Сарајево и потписала Споразум о специјалним паралелним односима како би осигурала чвршћу сарадњу Федерације и Републике Хрватске. Уверен је да се може осигурати бржи напредак у оживотворењу Вашингтонског и Дејтонског споразума.

Кристофер, који је углавном слушао излагања својих гостију, осврће се на завршни став Туђмана и изјављује да је то кључни део Дејтонског споразума.

Узимајући реч, Милошевић каже да ће он о неким питањима више говорити на послеподневном састанку. Сада би само у назнакама о најважнијим стварима. У основи има исти став као и адмирал Смит. Војни део се спроводи, за цивилни нема пара, а политички је замрзнут. Потребно је да га одмрзнемо. То се може постићи само процесом избора. Зато је неопходно убрзати све припреме за изборе. Слаже се и са оценама и задацима о којима је говорио амбасадор Фровик. Али, да се концентришемо на суштину, на оно што је могуће, да се не расплинемо на масу детаља. Кад је реч о приступу медијима, битно је да Фровик осигура отвореност главних медија – телевизије и радија – за све.

Кристофер говори да је то посебно битно за Сарајево, где има највише проблема.

Ганић каже да је разочаран.

Туђман иронично примећује да Ганић жели да буде прави председник.

kresimir-zubakГанић наставља питањем – како даље од сазнања да састанак у Риму није дао што се очекивало? Потом одговара. Постоји само један пут – поштовање људских права у Федерацији и слободе кретања за све људе, широм Босне. Имају позитивна искуства са српском заједницом. Зашто избеглице морају чинити акробатику како би стигли у своја места у Босни! У Сарајеву учинити све да крену позитивни процеси. Ограничити утицај Караџића и Младића који спроводе етничко чишћење према сопственом народу. Мало је новца за цивилни сектор, судови раде споро. Потребно је пумпати воду на брдо да би гравитацијом ишла доле! Поједини политичари чине све да остане по старом. Избеглице треба да се врате у Сарајево, сви из Босне да се врате у своје градове. Наћи инструмент како да се измери шта ко ради, колико је ко одговоран на свом положају. Има много проблема. Потребна је снажна подршка Босни као једној земљи, потребна су јој средства за реконструкцију.

Домаћин Кристофер примећује да је у Федерацији стање критично, напредак слаб. Позива Зубака да узме реч.

Зубак каже да у Федерацији има договарања и споразумевања, али „има становитих проблема у примени“. Присутно је доношење једностраних одлука Муслимана, све до једностраног окупирања хрватских делова од стране муслиманске војске. О томе поседује и документ. О таквом случају који се десио у кантону Сарајево покренута је истрага. У заједничком је интересу да се такви случајеви зауставе и успостави међусобно поштовање. Данашњи састанак је значајан подстицај за решавање свих проблема. Оптимиста је у погледу могућности напретка.

Корнблум предлаже закључак: Сарајево, Федерација имају политичку обавезу да нормализују и унапреде односе међу чланицама, билатерално, потом ће своје ставове дати и Контакт група.

Кристофер сматра да овде изложени ставови треба да послуже као помоћ за предстојећи министарски састанак Контакт групе у Москви.

Шутак резимира да ће успех избора у основи зависити од поштовања људских права, бржег повратка избеглица и расељених лица, слободе кретања, ослобађања затвореника, разјашњавања судбине несталих лица. У свему томе незаменљиву улогу имаће Међународни црвени крст. Убрзање сарадње са Хашким трибуналом такође може помоћи побољшању услова за изборе.

 

 

 

МИЛОШЕВИЋ–КРИСТОФЕР

Женева, 18. март 1996, 16.50 часова

 

Разговору су присуствовали са југословенске стране, поред Милошевића, Живадин Јовановић и Горан Милиновић, а са америчке, уз Кристофера, његов помоћник Џон Корнблум.

Кристофер се интересује како је протекао разговор са Ганићем?

Милошевић одговара – добро, у разумевању. Одвојено су разговарали Кољевић и Ганић.

Кристофер покреће питање Младића и Караџића. Однос према њима у Вашинтону се третира као тест. „Њујорк тајмс“ пише да, док се нешто не предузме према Младићу и Караџићу, Дејтонски споразум неће бити на шинама. Шта кажете на то?

Милошевић одговара да је Дејтонски споразум на стабилном колосеку и да ће његово остваривање бити успешно. Важно је да се ради политички, избори су од преломног значаја. Други начин не види.

Кристофер се интересује о успостављању амбасада у Сарајеву и Београду јер би то омогућило директно комуницирање.

Милошевић сматра да амбасадори не могу вршити свачији посао. Изетбеговић је прихватио нормализацију и успостављање дипломатских односа, али се боји да га не оптужимо за сецесију. Ганић и Муратовић не разумеју проблем. Нека о томе разговарају са Милутиновићем у Москви. Наши органи ће ослободити 300 њихових затвореника у наредних неколико дана, али је неопходно да и они ослободе Србе које држе у својим затворима. То је рекао Ганићу и Муратовићу. Обећао им је да могу користити луку Бар, пругу Београд–Бар, под истим условима као и домаћа предузећа. Најавио је отварање редовног авио-саобраћаја Београд–Сарајево–Бањалука. Они желе обнову трговине, бизниса, телефонског саобраћаја. За све смо отворени. Било би добро да им у томе помогне адмирал Смит. Већ је обећао да ће за успостављање авио-саобраћаја обезбедити радарску подршку.

Корнблум додаје да је успостављање дипломатских односа и размена амбасадора између СРЈ и БиХ важна јер ће смањити неповерење. Хрватска је то већ урадила.

Кристофер покреће питање Превлаке и каже да је Туђман спреман да поново разговара са Милошевићем, да је прихватио демилитаризацију полуострва, гарантује сигурност пловидбе.

Милошевић изражава спремност да разговара, да понуди велике уступке. Међутим, не може да иде назад од онога што је договорено у Дејтону и што је јавно саопштено. Проблеми које, наводно, има са опозицијом у Загребу су маргинални, већи су што има лоше саветнике. Проблем треба да решимо како је договорено, онда неће бити препрека, не само пуној нормализацији већ и пријатељству. Тврдичлук за мало наноси велику штету. Не можемо занемарити ни став црногорског руководства.

Кристофер саопштава: „Преговарајте, не могу (од Туђмана, прим. аут.) тражити веће концесије.“ Јасно да јасније не може бити. То што је претходно рекао Туђман уједно је и амерички став. Прелази на другу тему.

За вашу репутацију, каже, било би изузетно значајно да изјавите да ће два притворена босанска Србина бити изручена Хашком трибуналу.

То је судска ствар, није упутно да се као челник егзекутиве мешам у то – Милошевић одговара у демократским категоријама. Пустимо судове да раде свој посао. Не могу ја да им судим. Они су на располагању. Не видим препреке у том погледу.

Кристофер ипак наставља своју тезу: Постоји потреба да се покаже спремност на сарадњу. У супротном, постоји могућност да се укине суспензија санкција. То што тражимо је у вашем интересу.

Учинили смо много. Ви можете одлучити да све разрушите. То је у вашим рукама. Милошевићево подсећање на улогу и допринос Дејтонском споразуму звучи и као упозорење.

Ворен КристоферКристофер своју претњу суспензијом санкција образлаже и притиском медија и јавности. Морамо се понашати одговорно, каже Кристофер.

Милошевић прелази на проблем Срба протераних из Сарајева. Учинио је све да остану тамо. То није пропаганда већ истина. Муслимани, муслиманска полиција, силом су их протерали. Командант ИФОР-а данас је рекао да муслиманска полиција није заинтересована да Срби остану у својим кућама у Сарајеву. Чини све супротно ономе што је потребно за враћање избеглица и расељених лица.

Милошевић затим покреће питање билатералних односа СРЈ–САД. Сматра да је време да се нормализују. Зашто да то не убрзамо? – пита.

Кристофер одговара да је потребно да се најпре нормализују односи са Хрватском и Босном.

Милошевић објашњава да нема никаквих препрека за још бржу нормализацију односа с Хрватском. И оно што је до сада урађено, углавном је на иницијативу Југославије. Одговорност за спорост није на југословенској страни.

Кристофер свом ставу додаје и друге аргументе. Није могућа нормализација односа са САД пре неутрализације деловања Младића и Караџића. Ако они наставе да праве проблеме ИФОР-у и да се шетају, нама су руке у односима са Југославијом везане.

Милошевић износи да је Караџић изјавио да је Милошевић његов не противник него – непријатељ!

Кристофер жели да буде коректан: Тачно је да ви сарађујете, али можете више. Нормализација односа (СРЈ–САД) важна је за вас, али за нас има још важнијих ствари. Фотографије Младића са скијања нису лепо примљене. Предајте га суду.

Милошевић реагује да се Ганић, Муратовић и други слажу да је сада најважније спровести изборе. Избеглице треба на сваки начин охрабривати да се враћају, не чинити ништа што би их одвраћало, колебало. Добро је што се иде са мандатом на две године, потребна је постепеност, довођење нових неоптерећених људи на положаје. Услови не могу бити перфектни, треба бити реалан…

Кристофер се слаже – нису могући идеални, већ разумно фер услови.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *