Dragan Nikolić 1943–2016 – Ikona jednog vremena

Piše Aleksandar Dimitrijević

Otišao je doajen, bard, velikan srpskog glumišta, veliki mangup, najveći šmeker, pravi gospodin, beskrajni šarmer, izuzetan džentlmen… I još mnogo toga i sve odjednom

Zvuči neverovatno, ali preminuo je Dragan Nikolić. Posle duge i teške bolesti, za koju su svi znali zahvaljujući žutim medijima, a nije trebalo. Koliko god da se pripremate na nju, smrt će vas uvek zateći – nedovoljno spremne. Vest o nečijoj smrti, za ljude koji su umrlog poznavali, odzvanja nestvarno, kao da se radi o prvoj osobi na svetu kojoj se tako nešto desilo. Međutim, vest o smrti nekoga koga su svi znali, i svi voleli, budi osećaj potpune neverice. Baš tako nešto dogodilo se 11. marta, kada je objavljena štura agencijska vest o odlasku velikog srpskog glumca našeg vremena. Odlazak legende! Dakle jeste se dogodilo, ali svejedno opet je zvučalo sasvim nestvarno.

Doajen, bard, velikan srpskog glumišta, veliki mangup, najveći šmeker, pravi gospodin, beskrajni šarmer, izuzetan džentlmen… I još mnogo toga i sve odjednom. Savršen glumac. U ovom trenutku, Marlon Brando i on, verovatno, čekaju da im se pridruži Žan-Pol Belmondo. Pravo društvo za preferans.

Nemoguće je pronaći prave reči kada odlazi Dragan Nikolić. Umesto toga, možda je bolje videti ko je sve tu, posle njega, ostao kao živi celuloidni junak.

[restrictedarea]

Za početak – Janko Bugarski, poznatiji kao Džimi Barka.

Sledeće godine, Džimi Barka (Kad budem mrtav i beo) proslaviće svoj 50. rođendan. I izgleda kao da nikada nije bio mlađi. Danas ga možete videti na svakom drugom televizijskom programu, u svakoj mogućoj pevačkoj šou-emisiji. Nikada u završnoj selekciji, koju je precizno odabrao cenjeni žiri. Videćete ga samo u otpacima, među kandidatima koje pokažu svima samo da bi im se smejali – zato što su pokušali, a nisu imali talenat. Hajde da im se smejemo, sve dok ne budu mrtvi i beli.

„Ja sam vaša budućnost.“

Tako je govorio Stevan, zvani Stiv (Mlad i zdrav kao ruža) – mladi buntovnik i sitni kriminalac koji, zahvaljujući pomamljenim medijima, postaje senzacija br. 1. Mlad i zdrav kao ruža, tada nije mogao ni da pretpostavi koliko je bio u pravu. Njegovi potomci su se, 20 godina kasnije, razmileli po čitavom Beogradu. Ima ih oduvek, a ima ih i danas, ali se mudro klone kamera.

Prle – najautentičniji akcioni heroj epskih avantura mladih ilegalaca u okupiranom Beogradu za vreme Drugog svetskog rata (Otpisani, Povratak otpisanih). Nikada ne otpisuj otpisane, jer uvek mogu da se vrate. I vratili su se. Više puta. Prle i Tihi oslobodili su Beograd, a pripadnici Crvene armije samo su svratili da se 20. oktobra 1944. fotografišu na Terazijama. Danas ga možete videti u beskrajnim reprizama RTS-a.

„Jao, Braaana!“

Branimir Mitrović, daleko poznatiji po svom čuvenom nadimku – Flojd (Nacionalna klasa). Šmeker svetskog glasa za kim šizi cela masa, Brana se uzdiže daleko iznad svih klasa, a kamoli nacionalne – do 785 ccm. On je svuda, gde god da se okrenete. Verovatno ga možete ugledati svakog jutra i u ogledalu sopstvenog kupatila.

„Ti, nemoj da vređaš, ja sam šlager pevač!“

Pevač – u autobusu koji kreće za Beograd firmom „Krstić“ (Ko to tamo peva). U vreme kada Prle nije ni znao kakva ga velika sudbina čeka. Neka vrsta pretka i potomka Džimija Barke, istovremeno. Mladi, neimenovani pevač, kakav se danas može čuti u mnogim autobusima za Beograd. Poneko će se okrenuti da pogleda ko to tamo peva. Možda pevanje neimenovanog pevača nikoga neće naterati na suze, na ustajanje sa sedišta ili gromki aplauz, ali neće biti ni za podsmeh. Njegov pretpostavljeni uspeh, danas, neće sprečiti jedna zalutala bomba, već, opet, samo jedan cenjeni žiri.

Vlah Alija – najopasniji srednjovekovni turski borac. Surov i okrutan toliko da je i rođenog brata, zbog izdaje, na kolac nabio. Oteo je sebi pogrešnu ženu, ali ju je svojim neobjašnjivim, opasnim šarmom naveo da, umesto njega, mačem udari na Banovića Strahinju. Vlah Alija nikada neće imati svoju ulicu u centru Beograda, ali je zato imao tu privilegiju da ga u mraku bioskopskih sala oživi najbolji među najboljima.

Popaj – vođa sitnih lopova i varalica prerušenih u muzički sastav „Balkan ekspres“. Džimi Barka i Prle sjedinjeni u šarmantnu propalicu, koja iz okorelog oportuniste prerasta u tragičnog, diskretnog heroja. Onu vrstu o kojima udžbenici istorije ne pišu. Pravih Popaja ima mnogo i danas takve iskopavaju samo najistrajniji istorijski arheolozi. Svi oni, koji nikada ne budu iskopani, živeće kroz njega.

„Kad ima love za šljam, ima da bude i za mene. Svako otima kako ume, ja umem samo ovako.“

Ovo su reči čuvenog Urketa, kriminalca starog kova, koji neodoljivo podseća na ostarelog Stiva, bolešljivu i pomalo uvelu ruža. Večiti buntovnik i autsajder koji pokušava, ali nije u stanju da pronađe svoje mesto u svetu. I taman kada je izgledalo da je uspeo samom sebi da napravi koliko-toliko udobno sedište, nije dočekao da vidi poslednji krug u Monci.

Učitelj Miloš – mladi partizan koji dolazi u tek oslobođeni gradić u Srbiji. Njegova pedagogija sudara se sa starim školskim metodama rada. Učitelj kakvog neće zaboraviti nijedan đak i kakav danas postoji samo u njihovim nostalgičnim pripovedanjima.

„To je kraj. Idemo dalje.“

Džimi Barka, Stevan, Prle, Flojd, Alija, Popaj, Urke i učitelj Miloš samo su najistaknutiji članovi jednog velikog društva. Njih, u stopu, uvek prati još na stotine drugih, živopisnih likova. Oko njih se vrzmaju nesrećno zaljubljeni i neprilagođeni, stari i mladi partizani, inspektori i razbojnici, sinovi i očevi, advokati i siledžije, sudije i mafijaški bosovi, makroi i političari, vaspitači i prestupnici, profesori i studenti, normalni, obični ljudi i duševni bolesnici, sveštenici i hodže, direktori i režiseri. Hadži Zamfir i Žil Rime. A iznad svih njih lebdi dubok glas moćnog naratora.

„I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem.“

Čitav jedan svet Dragana Nikolića.

„A, da. I brzine idu u ha.“

„Ti ćeš da me naučiš kako idu brzine.“

[/restrictedarea]