Драган Николић 1943–2016 – Икона једног времена

Драган НиколићПише Александар Димитријевић

Отишао је доајен, бард, великан српског глумишта, велики мангуп, највећи шмекер, прави господин, бескрајни шармер, изузетан џентлмен… И још много тога и све одједном

Звучи невероватно, али преминуо је Драган Николић. После дуге и тешке болести, за коју су сви знали захваљујући жутим медијима, а није требало. Колико год да се припремате на њу, смрт ће вас увек затећи – недовољно спремне. Вест о нечијој смрти, за људе који су умрлог познавали, одзвања нестварно, као да се ради о првој особи на свету којој се тако нешто десило. Међутим, вест о смрти некога кога су сви знали, и сви волели, буди осећај потпуне неверице. Баш тако нешто догодило се 11. марта, када је објављена штура агенцијска вест о одласку великог српског глумца нашег времена. Одлазак легенде! Дакле јесте се догодило, али свеједно опет је звучало сасвим нестварно.

Доајен, бард, великан српског глумишта, велики мангуп, највећи шмекер, прави господин, бескрајни шармер, изузетан џентлмен… И још много тога и све одједном. Савршен глумац. У овом тренутку, Марлон Брандо и он, вероватно, чекају да им се придружи Жан-Пол Белмондо. Право друштво за прeферанс.

Немогуће је пронаћи праве речи када одлази Драган Николић. Уместо тога, можда је боље видети ко је све ту, после њега, остао као живи целулоидни јунак.

[restrictedarea]

За почетак – Јанко Бугарски, познатији као Џими Барка.

Следеће године, Џими Барка (Кад будем мртав и бео) прославиће свој 50. рођендан. И изгледа као да никада није био млађи. Данас га можете видети на сваком другом телевизијском програму, у свакој могућој певачкој шоу-емисији. Никада у завршној селекцији, коју је прецизно одабрао цењени жири. Видећете га само у отпацима, међу кандидатима које покажу свима само да би им се смејали – зато што су покушали, а нису имали таленат. Хајде да им се смејемо, све док не буду мртви и бели.

„Ја сам ваша будућност.“

Тако је говорио Стеван, звани Стив (Млад и здрав као ружа) – млади бунтовник и ситни криминалац који, захваљујући помамљеним медијима, постаје сензација бр. 1. Млад и здрав као ружа, тада није могао ни да претпостави колико је био у праву. Његови потомци су се, 20 година касније, размилели по читавом Београду. Има их одувек, а има их и данас, али се мудро клоне камера.

Прле – најаутентичнији акциони херој епских авантура младих илегалаца у окупираном Београду за време Другог светског рата (Отписани, Повратак отписаних). Никада не отписуј отписане, јер увек могу да се врате. И вратили су се. Више пута. Прле и Тихи ослободили су Београд, а припадници Црвене армије само су свратили да се 20. октобра 1944. фотографишу на Теразијама. Данас га можете видети у бескрајним репризама РТС-а.

„Јао, Брааана!“

Бранимир Митровић, далеко познатији по свом чувеном надимку – Флојд (Национална класа). Шмекер светског гласа за ким шизи цела маса, Брана се уздиже далеко изнад свих класа, а камоли националне – до 785 ццм. Он је свуда, где год да се окренете. Вероватно га можете угледати сваког јутра и у огледалу сопственог купатила.

„Ти, немој да вређаш, ја сам шлагер певач!“

Певач – у аутобусу који креће за Београд фирмом „Крстић“ (Ко то тамо пева). У време када Прле није ни знао каква га велика судбина чека. Нека врста претка и потомка Џимија Барке, истовремено. Млади, неименовани певач, какав се данас може чути у многим аутобусима за Београд. Понеко ће се окренути да погледа ко то тамо пева. Можда певање неименованог певача никога неће натерати на сузе, на устајање са седишта или громки аплауз, али неће бити ни за подсмех. Његов претпостављени успех, данас, неће спречити једна залутала бомба, већ, опет, само један цењени жири.

Влах Алија – најопаснији средњовековни турски борац. Суров и окрутан толико да је и рођеног брата, због издаје, на колац набио. Отео је себи погрешну жену, али ју је својим необјашњивим, опасним шармом навео да, уместо њега, мачем удари на Бановића Страхињу. Влах Алија никада неће имати своју улицу у центру Београда, али је зато имао ту привилегију да га у мраку биоскопских сала оживи најбољи међу најбољима.

Попај – вођа ситних лопова и варалица прерушених у музички састав „Балкан експрес“. Џими Барка и Прле сједињени у шармантну пропалицу, која из окорелог опортунисте прераста у трагичног, дискретног хероја. Ону врсту о којима уџбеници историје не пишу. Правих Попаја има много и данас такве ископавају само најистрајнији историјски археолози. Сви они, који никада не буду ископани, живеће кроз њега.

„Кад има лове за шљам, има да буде и за мене. Свако отима како уме, ја умем само овако.“

Ово су речи чувеног Уркета, криминалца старог кова, који неодољиво подсећа на остарелог Стива, болешљиву и помало увелу ружа. Вечити бунтовник и аутсајдер који покушава, али није у стању да пронађе своје место у свету. И таман када је изгледало да је успео самом себи да направи колико-толико удобно седиште, није дочекао да види последњи круг у Монци.

Учитељ Милош – млади партизан који долази у тек ослобођени градић у Србији. Његова педагогија судара се са старим школским методама рада. Учитељ каквог неће заборавити ниједан ђак и какав данас постоји само у њиховим носталгичним приповедањима.

„То је крај. Идемо даље.“

Џими Барка, Стеван, Прле, Флојд, Алија, Попај, Урке и учитељ Милош само су најистакнутији чланови једног великог друштва. Њих, у стопу, увек прати још на стотине других, живописних ликова. Око њих се врзмају несрећно заљубљени и неприлагођени, стари и млади партизани, инспектори и разбојници, синови и очеви, адвокати и силеџије, судије и мафијашки босови, макрои и политичари, васпитачи и преступници, професори и студенти, нормални, обични људи и душевни болесници, свештеници и хоџе, директори и режисери. Хаџи Замфир и Жил Риме. А изнад свих њих лебди дубок глас моћног наратора.

„И кад будем мртав и бео, ја бих ипак хтео да каква-таква светиљка будем.“

Читав један свет Драгана Николића.

„А, да. И брзине иду у ха.“

„Ти ћеш да ме научиш како иду брзине.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *