Crno-belo u crno-belom

Posle dodele Oskara 2016

Piše Vladislav Panov

Holivud drže beli rasisti, smatraju oni crni, koji nisu rasisti. Da je (još uvek) pogrešno seksualno zlostavljanje dece od strane sveštenika, zahvaljujući čemu je za najbolji film proglašena „istorijska drama“ Pod lupom o novinarima koji su otkrili katoličku zaveru u tom smeru, kao i naivna politička mini-tirada Leonarda Dikaprija protiv korporacijskog uništavanja planete, manje-više su lajtmotivi ovogodišnje ceremonije dodele Oskara – a ona je uverila svoje potrošače da na Zapadu i dalje nema ničeg novog i da se radi na tome da što duže tako i ostane

U uobičajeno odbojnoj poplavi izveštačenosti, prenemaganja i foliranja najpopularnijih i na razne načine najznačajnijih predstavnika takozvane zabavne industrije u koju se Holivud pompezno i ponosno odavno transformisao, a svih prisutnih na manifestaciji uručivanja „najznačajnijih filmskih nagrada godine“, popularnog Oskara Američke akademije za filmsku umetnost i nauku, koja je na izmaku februara 88. put dodeljena u Los Anđelesu, osim podrazumevajuće detinjastog zabavnog faktora za prisutne i milionske mase koja ih je posmatrala širom sveta preko malih ekrana bilo je i nekoliko momenata navodno izmaklih kontroli, i umalo da su postali nedozvoljeno ozbiljni. Ove je godine, inače, Akademija već u odabiru filmova napravila nekoliko uvodnih koraka u ovo zamalo ozbiljnije značenje njihove nagrade. Nije se, naime, libila takozvanih teških i provokativnih tema. U tom je smislu trijumf ostvarenja „Pod lupom“, proglašenog za najbolji film godine i najbolji u segmentu scenarija, možda najneočekivanije „ljuljanje čamca“, kako to tamo vole da kažu za one koji bez potrebe dižu buku. Ali nije samo taj momenat bio potencijalno opasan da ljigavo svečarsko oskarovsko veče pretvori u političke i ostale prigodne obračune onih koji se iz nekog razloga još nisu svrstali u jednoumlje rajske idile modernog zapada i preostalu većinu koja je to na vreme učinila. Rasni problemi koji ključaju ispod prividne mirne površine pomenutog raja, provociranje korporativne američke stvarnosti, cinično „duhovito“ peckanje voditelja, povlađivanje (ponovo) jevrejskim istorijskim kanonima (još jedan film o Holokaustu, ovoga puta mađarski, u konkurenciji najboljih stranih filmova, „Saulov sin“, osvojio je „zasluženo“ priznanje Akademije), lažni bojkoti onih koji se gnušaju svega pomenutog, vašar taštine u sali, van nje i prilikom gizdavog ulaženja u nju, sve su to bili detalji fizionomije 88. dodele Oskara.

[restrictedarea]

Nagrade za belce Ipak, rasizam je bio u centru pažnje i van konteksta same organizacije ove večeri, koja je, kao slučajno, dozvolila duhovitosti i provociranja na ovu temu. Navodno je crnoputi deo Holivuda, kome se po pravilu, nepozvan i neželjen, uvek priključuje i dežurni deo liberalnog „belog Holivuda“, napao merodavne (koga, sebe?!) da se, eto, gadne li rasističke provokacije, među nominovanima nije našao nijedan crnac, odnosno, kako se po politički korektnom novogovoru kaže, Afroamerikanac. Zbog toga su neke zvezde (kao Spajk Li, recimo, ili bračni par Vil Smit i Džejda Pinket Smit, u društvu sa jednim od vodećih pomenutih belih liberala Holivuda Džordžom Klunijem, kao i nekolicinom drugih) bojkotovali ceremoniju te, još jedne u nizu, sramne dodele „nagrade za belce“. Nije to naravno nikoga pogodilo jer je dvorana bila prepuna svih mogućih predstavnika obojene rase, a binom tokom tročasovnog mučenja publike jeftinim vicevima i stereotipnim najavama prodefilovao je skoro celi „crni Holivud“ u ulozi najavljivača pojedinih kategorija i „belih osvajača“ Oskara u okviru njih. Nikome, razume se, tamo nikada nije bilo do pravog i istinskog bunta koji bi možda nešto drastično pomerio s mesta. Baš kao i lažiranje života u filmovima koje stvaraju i promovišu tako je i njihov rasni i politički stav, posebno u noći Oskara, tek poza i afektiranje u skladu s trenutnim taktovima pomodnih kvazipolitičkih komentara. Da, nije bilo „obojenih“ među nominovanima, pa samim tim ni među nagrađenima. Pa šta? Nameštena ulična anketa emitovana usred dodele Oskara, u kojoj tamnoputi smrtnici s ulice izjavljuju revoltne opaske na ovu temu, delovala je degutantno deplasirana i fingirana. Uvođenje prinudne uprave, međutim, u ustanovu Akademije u formi ovakvih apela „javnosti“ definitivno je jedan od mogućih ishoda u budućnosti kada bi valjalo očekivati da nova holivudska kominterna objavi kvote obaveznog prisustva nominovanih i nagrađenih „drugobojnih“ holivudskih pregalaca. Belci će ubuduće biti u manjini. Kako i treba. Izbori po ključu su, doduše, omražena pojava najstrašnijeg uređenja od kada je čovek sišao s drveta, komunizma, koga se Amerika tako strašno boji i dan-danas. Ali kada se njihovi „ključevi“ guraju u bravu nasilne rasne i svake druge jednakosti, onda je to stvar duhovno-političkog progresa.

Crkvena pedofilija i zaštita planete Da li, međutim, vrednosti, ne daj bože da pomenemo umetnost, diktiraju nominacije i laureate? Očigledno da su teme i boja kože i dalje daleko važnija supstanca za dobijanje sveopšte naklonosti javnosti. Ove je godine, posle crno-belog prepucavanja, izuzetno veliki značaj dobila i religiozno-politička dimenzija istrgnuta iz konteksta hrišćanske zapadne civilizacije – trijumf pomenutog „Pod lupom“, gde je oživljena votergejtska novinarska istraga dobro zataškavanog skandala katoličke organizovane i institucionalizovane pedofilije i zlostavljanja sopstvenih vernika od strane brojnih predstavnika klera. Nije „Pod lupom“ ni izbliza jedini, pa ni najbolji film koji se bavio ovom temom prošle godine ili onih prethodnih. Ali je odlučeno da se inače u američkom filmu do nepromenjivog kanona ustaljenog običaja veličanja rada neustrašivog istraživačkog novinarstva kao istinskog bastiona slobode i demokratije, upravo „Pod lupom“ uzme kao neka vrsta baklje vodilje svih odlučnih da progovore na ovu temu. Seksualno zlostavljanje od strane katoličkih sveštenika je priča koju je nemoguće mimoići ni kao temu za film, a ni kao motiv za nagrade. Zato je i u ovom slučaju nagradu dobila tema i odluka da se ona sprovede u delo, a ne kvalitet samog izvođenja pošto „Pod lupom“ u svakom smislu predstavlja neinventivno filmsko delo kome, da nije izazova teme, nema baš ničeg oskarovskog. Pobedila je, sasvim neophodno i sasvim važno, priča. Otuda je izbor ovog filma za najbolji na svetu u protekloj godini jedna od najjačih političkih izjava Holivuda ikada. Ako su, dakle, već rasisti, holivudski filmski akademci nisu (još uvek) na strani seksualno perverznih u ogranku pedofilije.

Nada za Leonarda, konačno Posle pet neuspelih pokušaja, dobitniku Oskara za najbolju ulogu (za rolu u epskoj avanturi „Povratnik“, što mu je bila šesta nominacija u karijeri), kome su u Beogradu, ko zna zašto, u to ime upriličili čak i ulične žurke, ni rasizam ni organizovano seksualno šikaniranje dece od strane crkve nisu bili ključni politički aduti kojima se te večeri odlazilo u večnost. Ne, za hrabrog Lea to je bila zaštita životne sredine. Jedan od najsrčanijih i u tom smeru godinama najangažovanijih holivudskih superzvezdanih junaka, odlučio je da u zahvalnici prilikom uručenja Oskara skrene pažnju sveta u tom smeru, i da čak, kakve li jeresi, za klimatske promene, sve toplija leta i sve surovije prirodne katastrofe, uništavanje resursa, kapitalističku pohlepu koja sve to čini, i ostale lepote naše naprednosti, optuži velike kompanije korporativne zapadne globalističke industrije! Niko to, doduše, nije ozbiljno shvatio, niti je taj njegov mini-govor u skupom odelu i Oskarom u rukama ikome zaparao uho. Zagađenje, ono pravo, najpre duhovno, uostalom, upravo dolazi iz Holivuda. I, avaj, baš se to zagađenje od najvećeg dela publike od njega jedino i zahteva. Nema zamaranje teškim temama. Čak ni iz usta Lea, čije su mladalačke žurke s ekipom iz kraja dugo bile pohlepna tema tabloida, a on tada sigurno omiljeniji nego sada ovako ozbiljan i angažovan. Hleba i Holivuda, dakle! I dalje…

[/restrictedarea]

Oskari u važnijim kategorijama

Najbolji film:
„Pod lupom“
Najbolji originalni scenario:
„Pod lupom“
Najbolja glavna muška uloga:
Leonardo Dikaprio („Povratnik“)
Najbolja glavna ženska uloga:
Bri Larson („Soba“)
Najbolja sporedna muška uloga:
Mark Rajlans („Most špijuna“)
Najbolja sporedna ženska uloga:
Ališa Vikander („Dankinja“)
Najbolji strani film:
„Saulov sin“ (Mađarska)
Najbolji dokumentarac: „Ejmi“