Црно-бело у црно-белом

После доделе Оскара 2016

Oskar 2016Пише Владислав Панов

Холивуд држе бели расисти, сматрају они црни, који нису расисти. Да је (још увек) погрешно сексуално злостављање деце од стране свештеника, захваљујући чему је за најбољи филм проглашена „историјска драма“ Под лупом о новинарима који су открили католичку заверу у том смеру, као и наивна политичка мини-тирада Леонарда Дикаприја против корпорацијског уништавања планете, мање-више су лајтмотиви овогодишње церемоније доделе Оскара – а она је уверила своје потрошаче да на Западу и даље нема ничег новог и да се ради на томе да што дуже тако и остане

У уобичајено одбојној поплави извештачености, пренемагања и фолирања најпопуларнијих и на разне начине најзначајнијих представника такозване забавне индустрије у коју се Холивуд помпезно и поносно одавно трансформисао, а свих присутних на манифестацији уручивања „најзначајнијих филмских награда године“, популарног Оскара Америчке академије за филмску уметност и науку, која је на измаку фебруара 88. пут додељена у Лос Анђелесу, осим подразумевајуће детињастог забавног фактора за присутне и милионске масе која их је посматрала широм света преко малих екрана било је и неколико момената наводно измаклих контроли, и умало да су постали недозвољено озбиљни. Ове је године, иначе, Академија већ у одабиру филмова направила неколико уводних корака у ово замало озбиљније значење њихове награде. Није се, наиме, либила такозваних тешких и провокативних тема. У том је смислу тријумф остварења „Под лупом“, проглашеног за најбољи филм године и најбољи у сегменту сценарија, можда најнеочекиваније „љуљање чамца“, како то тамо воле да кажу за оне који без потребе дижу буку. Али није само тај моменат био потенцијално опасан да љигаво свечарско оскаровско вече претвори у политичке и остале пригодне обрачуне оних који се из неког разлога још нису сврстали у једноумље рајске идиле модерног запада и преосталу већину која је то на време учинила. Расни проблеми који кључају испод привидне мирне површине поменутог раја, провоцирање корпоративне америчке стварности, цинично „духовито“ пецкање водитеља, повлађивање (поново) јеврејским историјским канонима (још један филм о Холокаусту, овога пута мађарски, у конкуренцији најбољих страних филмова, „Саулов син“, освојио је „заслужено“ признање Академије), лажни бојкоти оних који се гнушају свега поменутог, вашар таштине у сали, ван ње и приликом гиздавог улажења у њу, све су то били детаљи физиономије 88. доделе Оскара.

[restrictedarea]

Награде за белце Ипак, расизам је био у центру пажње и ван контекста саме организације ове вечери, која је, као случајно, дозволила духовитости и провоцирања на ову тему. Наводно је црнопути део Холивуда, коме се по правилу, непозван и нежељен, увек прикључује и дежурни део либералног „белог Холивуда“, напао меродавне (кога, себе?!) да се, ето, гадне ли расистичке провокације, међу номинованима није нашао ниједан црнац, односно, како се по политички коректном новоговору каже, Афроамериканац. Због тога су неке звезде (као Спајк Ли, рецимо, или брачни пар Вил Смит и Џејда Пинкет Смит, у друштву са једним од водећих поменутих белих либерала Холивуда Џорџом Клунијем, као и неколицином других) бојкотовали церемонију те, још једне у низу, срамне доделе „награде за белце“. Није то наравно никога погодило јер је дворана била препуна свих могућих представника обојене расе, а бином током трочасовног мучења публике јефтиним вицевима и стереотипним најавама продефиловао је скоро цели „црни Холивуд“ у улози најављивача појединих категорија и „белих освајача“ Оскара у оквиру њих. Никоме, разуме се, тамо никада није било до правог и истинског бунта који би можда нешто драстично померио с места. Баш као и лажирање живота у филмовима које стварају и промовишу тако је и њихов расни и политички став, посебно у ноћи Оскара, тек поза и афектирање у складу с тренутним тактовима помодних квазиполитичких коментара. Да, није било „обојених“ међу номинованима, па самим тим ни међу награђенима. Па шта? Намештена улична анкета емитована усред доделе Оскара, у којој тамнопути смртници с улице изјављују револтне опаске на ову тему, деловала је дегутантно депласирана и фингирана. Увођење принудне управе, међутим, у установу Академије у форми оваквих апела „јавности“ дефинитивно је један од могућих исхода у будућности када би ваљало очекивати да нова холивудска коминтерна објави квоте обавезног присуства номинованих и награђених „другобојних“ холивудских прегалаца. Белци ће убудуће бити у мањини. Како и треба. Избори по кључу су, додуше, омражена појава најстрашнијег уређења од када је човек сишао с дрвета, комунизма, кога се Америка тако страшно боји и дан-данас. Али када се њихови „кључеви“ гурају у браву насилне расне и сваке друге једнакости, онда је то ствар духовно-политичког прогреса.

Црквена педофилија и заштита планете Да ли, међутим, вредности, не дај боже да поменемо уметност, диктирају номинације и лауреате? Очигледно да су теме и боја коже и даље далеко важнија супстанца за добијање свеопште наклоности јавности. Ове је године, после црно-белог препуцавања, изузетно велики значај добила и религиозно-политичка димензија истргнута из контекста хришћанске западне цивилизације – тријумф поменутог „Под лупом“, где је оживљена вотергејтска новинарска истрага добро заташкаваног скандала католичке организоване и институционализоване педофилије и злостављања сопствених верника од стране бројних представника клера. Није „Под лупом“ ни изблиза једини, па ни најбољи филм који се бавио овом темом прошле године или оних претходних. Али је одлучено да се иначе у америчком филму до непромењивог канона устаљеног обичаја величања рада неустрашивог истраживачког новинарства као истинског бастиона слободе и демократије, управо „Под лупом“ узме као нека врста бакље водиље свих одлучних да проговоре на ову тему. Сексуално злостављање од стране католичких свештеника је прича коју је немогуће мимоићи ни као тему за филм, а ни као мотив за награде. Зато је и у овом случају награду добила тема и одлука да се она спроведе у дело, а не квалитет самог извођења пошто „Под лупом“ у сваком смислу представља неинвентивно филмско дело коме, да није изазова теме, нема баш ничег оскаровског. Победила је, сасвим неопходно и сасвим важно, прича. Отуда је избор овог филма за најбољи на свету у протеклој години једна од најјачих политичких изјава Холивуда икада. Ако су, дакле, већ расисти, холивудски филмски академци нису (још увек) на страни сексуално перверзних у огранку педофилије.

Нада за Леонарда, коначно После пет неуспелих покушаја, добитнику Оскара за најбољу улогу (за ролу у епској авантури „Повратник“, што му је била шеста номинација у каријери), коме су у Београду, ко зна зашто, у то име уприличили чак и уличне журке, ни расизам ни организовано сексуално шиканирање деце од стране цркве нису били кључни политички адути којима се те вечери одлазило у вечност. Не, за храброг Леа то је била заштита животне средине. Један од најсрчанијих и у том смеру годинама најангажованијих холивудских суперзвезданих јунака, одлучио је да у захвалници приликом уручења Оскара скрене пажњу света у том смеру, и да чак, какве ли јереси, за климатске промене, све топлија лета и све суровије природне катастрофе, уништавање ресурса, капиталистичку похлепу која све то чини, и остале лепоте наше напредности, оптужи велике компаније корпоративне западне глобалистичке индустрије! Нико то, додуше, није озбиљно схватио, нити је тај његов мини-говор у скупом оделу и Оскаром у рукама икоме запарао ухо. Загађење, оно право, најпре духовно, уосталом, управо долази из Холивуда. И, авај, баш се то загађење од највећег дела публике од њега једино и захтева. Нема замарање тешким темама. Чак ни из уста Леа, чије су младалачке журке с екипом из краја дуго биле похлепна тема таблоида, а он тада сигурно омиљенији него сада овако озбиљан и ангажован. Хлеба и Холивуда, дакле! И даље…

[/restrictedarea]

Оскари у важнијим категоријама

Најбољи филм:
Под лупом“
Најбољи оригинални сценарио:
„Под лупом“
Најбоља главна мушка улога:
Леонардо Дикаприо („Повратник“)
Најбоља главна женска улога:
Бри Ларсон („Соба“)
Најбоља споредна мушка улога:
Марк Рајланс („Мост шпијуна“)
Најбоља споредна женска улога:
Алиша Викандер („Данкиња“)
Најбољи страни филм:
„Саулов син“ (Мађарска)
Најбољи документарaц: „Ејми“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *