UMBERTO EKO (1932–2016) – Ekov odlazak u svet znakova

Za većinu svojih čitalaca, koji su ga prevashodno zavoleli zbog Imena ruže i Fukoovog klatna, Umberto Eko je bio profesorski, eruditivni pisac, čije mišljenje su mnogi uvažavali i povodom drugih oblasti ljudske duhovnosti, gotovo nikada se ne zapitavši koji put je Eko prešao do pozicije „poslednjeg humaniste“ i poslednjeg „univerzalnog čoveka“

Otišao je Umberto Eko, verovatno jedini teoretičar književnosti prema čijem romanu je snimljen rado gledan film. Njegova popularnost tako je ozvaničila fenomen vrlo karakterističan za drugu polovinu dvadesetog veka: profesore pisce. I zaista, za većinu svojih čitalaca, koji su ga prevashodno zavoleli zbog Imena ruže i Fukoovog klatna, Umberto Eko je bio to: profesorski, eruditivni pisac, čije mišljenje su mnogi uvažavali i povodom drugih oblasti ljudske duhovnosti, gotovo nikada se ne zapitavši koji put je Eko prešao do pozicije „poslednjeg humaniste“ i poslednjeg „univerzalnog čoveka“.

Naučna karijera Umberta Eka započeta je istraživanjima srednjovekovne estetike, naročito u vezi sa shvatanjima Tome Akvinskog o lepoti, a Ekov ulazak u javnost, koju je zadužio briljantnim analizama sveta znakova u književnosti, kulturi i medijima, krenuo je preko RAI televizije, gde je krajem pedesetih sarađivao kao urednik u redakciji za kulturu. Osnivao je i sarađivao u nizu časopisa (poput Il Macarte i Il Quindici), koji su bili važan činilac u dinamičnim godinama kada je evropska kultura, kako se iz sadašnje perspektive vidi, dostizala jednu od svojih prelomnih tačaka u kojoj su koncepti priče i identiteta gotovo nepovratno relativizovani. Bogato praktično iskustvo omogućilo mu je da svoje analize kulture, po čemu je bio sličan čuvenim evropskim semiotičarima poput Rolana Barta i Jurija Lotmana, ispiše unekoliko jednostavnijim i široj javnosti dostupnijim jezikom.

[restrictedarea]

Sedamdesetih godina internacionalna javnost je prepoznala značaj njegove misli, pa je, sem u Bolonji, Milanu i Firenci, predavanja držao i na prestižnim američkim univerzitetima – na Kolumbiji i Jejlu. Čini se kao da mu je tek ovo američko predavačko iskustvo otvorilo svetsku pozornicu, u toj meri da je popularnost Imena ruže i Fukoovog klatna došla kao kruna dotadašnje karijere – bila je to neka vrsta pripreme za pripovedački rad koji je sumirao njegova lična i teorijska iskustva epohe u kojoj je nastao. Stoga ćemo za čitaoce Pečata ukratko predstaviti najvažnija Ekova teorijska dela, po kojima će, verujemo, i ostati upamćen u istoriji evropske duhovnosti, čak i onda kada čitalački senzibilitet za njegove romane nestane.

Pažljivijim čitaocima najpoznatijeg Ekovog romana neće izgledati čudno da je italijanski stručnjak misao svog vremena prepoznao u radovima Tome Akvinskog. Eko je sugerisao da postoji temeljna sličnost između srednjovekovne sholastike i modernog strukturalizma, jer, kako piše poljski teoretičar Ana Bužinjska, „obe koncepcije su izgradile, na primer, univerzalnu logiku i sugerisale opis stvarnosti pomoću binarnih opozicija.“ Misao o strukturama, koja je kod Eka postepeno evoluirala u misao o strukturama znakova, dala je nekoliko izvanrednih teorijskih dela, počev od Otvorenog dela (1962), Odsutne strukture (1968) i Oblika i sadržaja (1971), preko Semiotičkog traktata (1975), pa sve do Semiologije svakodnevnog života (objavljivana od 1973. do 1983) i Semiotike i filozofije jezika (1984).

Eko je ovim delima stekao zasluge za proširivanje analize književnosti sa samog teksta, što se već početkom šezdesetih činilo kao ograničen i iscrpen model, na područje kulture, a to je rezultiralo naglim porastom interesovanja za teoriju, ali je i pripremilo teren za prodor teorije u pripovedanje. Ono samo postajalo je sve složenije i složenije, dovevši do pojave niza eruditnih pisaca, od kojih je u srpskoj književnost možda najpoznatiji Milorad Pavić i, pre njega, Danilo Kiš. Zato je put koji je i sam Eko prešao karakterističan ne samo za njega već i za evropsku književnost u celini.

Možda je Ekova najznačajnija knjiga Granice tumačenja, u kojoj je njegovo karakteristično insistiranje na ulozi čitaoca u procesu razumevanja i osmišljavanja smisla književnog dela dovršena i uobličena. Za Eka čitalac igra vrlo važnu ulogu u stvaranju smisla, ali je istovremeno ograničen osobinama teksta. Potpune čitalačke slobode po mišljenju Umberta Eka zato i nema, ali ni tekst nije isključivo ono što mu je autor namenio da bude. Ova vrsta kompromisa je još jedno od važnih Ekovih zaveštanja, koje će, u vremenu krize svake misli o književnosti, sve više dobiti na značaju. Istovremeno, Ekovo uverenje da nekakva unutrašnja organizacija teksta ipak postoji, i da se sam tekst mora poštovati, uticala je i na njegov pripovedački rad, i na polemike sa teorijskim konceptima koji su došli posle semiotike, na prvom mestu sa dekonstruktivistima. Eko ih je kritikovao zbog usredsređivanja na nepovezanosti u tekstu, koje su dekonstruktivisti kasnije primenili i na svaku vrstu pripovedanja što je, u krajnju ruku, rezultiralo potpunim napuštanjem svake svesti o identitetu.

Umberto Eko taj stav nikada nije mogao da prihvati u potpunosti, i svoje shvatanje identiteta branio je do kraja, što se možda najbolje može videti u njegovim esejima o fašizmu. Za Ekoa je fašizam ključan po tome što ne prihvata prosvetiteljsko nasleđe i domete Američke i Francuske buržoaske revolucije, u čemu se vidi i da je Eko granicu između fašizma i konzervativizma gotovo ukinuo, time se svrstavajući u dominantno liberalno opredeljene mislioce. U tom uverenju nas je i napustio, preselivši se trajno u svet znakova, za koji se toliko trudio da nam ga objasni i prikaže kao jedini mogući od svih svetova koje je čovek zamislio ili poželeo.

[/restrictedarea]