УМБЕРТО ЕКО (1932–2016) – Еков одлазак у свет знакова

 Umberto EcoЗа већину својих читалаца, који су га превасходно заволели због Имена руже и Фукоовог клатна, Умберто Еко је био професорски, ерудитивни писац, чије мишљење су многи уважавали и поводом других области људске духовности, готово никада се не запитавши који пут је Еко прешао до позиције „последњег хуманисте“ и последњег „универзалног човека“

Отишао је Умберто Еко, вероватно једини теоретичар књижевности према чијем роману је снимљен радо гледан филм. Његова популарност тако је озваничила феномен врло карактеристичан за другу половину двадесетог века: професоре писце. И заиста, за већину својих читалаца, који су га превасходно заволели због Имена руже и Фукоовог клатна, Умберто Еко је био то: професорски, ерудитивни писац, чије мишљење су многи уважавали и поводом других области људске духовности, готово никада се не запитавши који пут је Еко прешао до позиције „последњег хуманисте“ и последњег „универзалног човека“.

Научна каријера Умберта Ека започета је истраживањима средњовековне естетике, нарочито у вези са схватањима Томе Аквинског о лепоти, а Еков улазак у јавност, коју је задужио бриљантним анализама света знакова у књижевности, култури и медијима, кренуо је преко РАИ телевизије, где је крајем педесетих сарађивао као уредник у редакцији за културу. Оснивао је и сарађивао у низу часописа (попут Il Macarte и Il Quindici), који су били важан чинилац у динамичним годинама када је европска култура, како се из садашње перспективе види, достизала једну од својих преломних тачака у којој су концепти приче и идентитета готово неповратно релативизовани. Богато практично искуство омогућило му је да своје анализе културе, по чему је био сличан чувеним европским семиотичарима попут Ролана Барта и Јурија Лотмана, испише унеколико једноставнијим и широј јавности доступнијим језиком.

[restrictedarea]

Седамдесетих година интернационална јавност је препознала значај његове мисли, па је, сем у Болоњи, Милану и Фиренци, предавања држао и на престижним америчким универзитетима – на Колумбији и Јејлу. Чини се као да му је тек ово америчко предавачко искуство отворило светску позорницу, у тој мери да је популарност Имена руже и Фукоовог клатна дошла као круна дотадашње каријере – била је то нека врста припреме за приповедачки рад који је сумирао његова лична и теоријска искуства епохе у којој је настао. Стога ћемо за читаоце Печата укратко представити најважнија Екова теоријска дела, по којима ће, верујемо, и остати упамћен у историји европске духовности, чак и онда када читалачки сензибилитет за његове романе нестане.

Пажљивијим читаоцима најпознатијег Ековог романа неће изгледати чудно да је италијански стручњак мисао свог времена препознао у радовима Томе Аквинског. Еко је сугерисао да постоји темељна сличност између средњовековне схоластике и модерног структурализма, јер, како пише пољски теоретичар Ана Бужињска, „обе концепције су изградиле, на пример, универзалну логику и сугерисале опис стварности помоћу бинарних опозиција.“ Мисао о структурама, која је код Ека постепено еволуирала у мисао о структурама знакова, дала је неколико изванредних теоријских дела, почев од Отвореног дела (1962), Одсутне структуре (1968) и Облика и садржаја (1971), преко Семиотичког трактата (1975), па све до Семиологије свакодневног живота (објављивана од 1973. до 1983) и Семиотике и филозофије језика (1984).

Еко је овим делима стекао заслуге за проширивање анализе књижевности са самог текста, што се већ почетком шездесетих чинило као ограничен и исцрпен модел, на подручје културе, а то је резултирало наглим порастом интересовања за теорију, али је и припремило терен за продор теорије у приповедање. Оно само постајало је све сложеније и сложеније, довевши до појаве низа ерудитних писаца, од којих је у српској књижевност можда најпознатији Милорад Павић и, пре њега, Данило Киш. Зато је пут који је и сам Еко прешао карактеристичан не само за њега већ и за европску књижевност у целини.

Можда је Екова најзначајнија књига Границе тумачења, у којој је његово карактеристично инсистирање на улози читаоца у процесу разумевања и осмишљавања смисла књижевног дела довршена и уобличена. За Ека читалац игра врло важну улогу у стварању смисла, али је истовремено ограничен особинама текста. Потпуне читалачке слободе по мишљењу Умберта Ека зато и нема, али ни текст није искључиво оно што му је аутор наменио да буде. Ова врста компромиса је још једно од важних Екових завештања, које ће, у времену кризе сваке мисли о књижевности, све више добити на значају. Истовремено, Еково уверење да некаква унутрашња организација текста ипак постоји, и да се сам текст мора поштовати, утицала је и на његов приповедачки рад, и на полемике са теоријским концептима који су дошли после семиотике, на првом месту са деконструктивистима. Еко их је критиковао због усредсређивања на неповезаности у тексту, које су деконструктивисти касније применили и на сваку врсту приповедања што је, у крајњу руку, резултирало потпуним напуштањем сваке свести о идентитету.

Умберто Еко тај став никада није могао да прихвати у потпуности, и своје схватање идентитета бранио је до краја, што се можда најбоље може видети у његовим есејима о фашизму. За Екоа је фашизам кључан по томе што не прихвата просветитељско наслеђе и домете Америчке и Француске буржоаске револуције, у чему се види и да је Еко границу између фашизма и конзервативизма готово укинуо, тиме се сврставајући у доминантно либерално опредељене мислиоце. У том уверењу нас је и напустио, преселивши се трајно у свет знакова, за који се толико трудио да нам га објасни и прикаже као једини могући од свих светова које је човек замислио или пожелео.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *