Integracija u 26 slika

Piše Nikola Vrzić

U nastavku svog (prisilnog?) približavanja NATO-u Srbija se obavezala i na podvrgavanje Bezbednosnoj politici NATO C-M (2002)49

Možda Srbija ne ulazi u NATO, ali NATO ulazi u Srbiju. I to sa mnogo manje buke i još manje protivljenja nego 1999. godine. Skupština Srbije minulog petka je, sa samo jednim glasom protiv – usamljeni glas protivljenja, koji zato i treba da bude zabeležen, bio je glas Milana Petrića, poslanika Srpske narodne partije – izglasala Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Organizacije NATO za podršku i nabavku (NSPO) o saradnji u oblasti logističke podrške.

NATO PRITISCI Zakon je, takoreći u znak dobrodošlice, izglasan u danu u kome je Beograd pohodio američki senator Džon Mekejn, inače, predsedavajući senatskog Komiteta za oružane snage i jedan od žešćih vašingtonskih jastrebova i strastvenih mrzitelja Rusije. „Dobar sastanak delegacije s premijerom Srbije Aleksandrom Vuvićem (sic) o bilateralnim odnosima i aktivnostima Rusije u regionu“, prokomentarisao je Mekejn na svom tviter nalogu. Dok je u intervjuu „Beti“ novi američki ambasador u Srbiji Kajl Skot, neki mu tepaju Skat, istakao i naročito zadovoljstvo zakonom o sporazumu s NATO usvojenim u Skupštini Srbije: „Drago mi je što vidim da je zapravo saradnja s NATO sve bliža… i verujem da će ta saradnja pomoći Srbiji da ojača sopstvene vojne sposobnosti, da postane stub stabilnosti u regionu, ali i da ima efikasniju ulogu u međunarodnim mirovnim operacijama u svetu.“
I Mekejn i Skot, istina, ponovili su dobrohotno kako nas Amerika ne pritiska da uđemo u NATO nego je na nama, kažu, da tu odluku donesemo. Ali i dalje se sećamo da je (ondašnji) nemački ambasador u Beogradu Volfram Mas 26. oktobra 2010 – na Konferenciji „Srbija, Zapadni Balkan i NATO ka 2020 – lekcije naučene, lekcije koje tek treba naučiti“ organizovanoj parama NATO odeljenja za diplomatiju i Nemačkog Maršal fonda – rekao „za mene tu nije pitanje da li treba postati članica NATO već kada“. I da američka diplomatska depeša 10BELGRADE324 na sličan način navodi da je „manje pitanje ’da li’ nego ’kada’“ će Srbija ući u NATO. A i uticajni vašingtonski analitičar Danijel Server je svojevremeno javno prorekao da do 2020. svi na Zapadnom Balkanu, pa i naša Srbija, ima da postanu članovi NATO. Tako da spomenutu Mekejnovu i Skotovu popustljivost – u vidu odobrenja da sami odlučimo da uđemo u NATO umesto da nas NATO na to natera – ipak treba primiti makar sa zrncem sumnje. Drugim rečima, možda će – a naročito ako odnosi SAD i Rusije nastave da se razvijaju ovako kako se razvijaju, pa je Americi sve važnije da Rusiju izbaci s Balkana, i to što pre – možda će dakle ipak pokušati da nas nateraju da u NATO uđemo pre nego što se sami toga setimo.
O postojanju ovih pritisaka možda svedoči i momenat u kome je u Skupštini Srbije usvojen onaj NATO zakon rogobatnog i dugačkog naziva. Momenat je, naime, početka (istina, još zvanično neproglašene) predizborne kampanje, u Srbiji u kojoj svega sedam odsto građana podržava ulazak u NATO. Što će reći da je reč o izrazito nepopularnom potezu, u trenutku za to naročito nezgodnom. Aleksandar Vučić, premijer Srbije, nikako se ne može smatrati neiskusnim političarem koji bi sebi mogao da dopusti ovakvu omašku, što nas i navodi na zaključak da je reč o postupku, samoranjavajućem, na koji je nateran.
Ali pritiska će, reklo bi se, ubuduće biti i s druge strane, iz Rusije (ali s ljubavlju prema Srbima, zato što Rusija, baš kao i ubedljiva većina Srba, ne želi da Srbija ikada uđe u NATO). „Uočavamo da Srbija razvija odnose sa NATO. Polazimo od toga da će se Beograd, kako su višekratno izjavljivali srpski zvaničnici, pridržavati politike neutralnosti, što je potvrđeno odlukom Skupštine Srbije“, izjavila je predstavnica ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova. Ova ruska reakcija – bez oštrih reči, ali dovoljno rečita da bi se uočilo neslaganje Moskve s ovim razvojem srpske NATO integracije – utoliko je upadljivija što su NATO zakoni, dosad usvajani u Skupštini Srbije, a bilo ih je i gorih od prošlonedeljnog, usvajani bez ikakve reakcije Rusije. Ali, makar za čitaoce „Pečata“, ovo reagovanje Rusije nije neočekivano; još prilikom nedavnog donošenja odluke o prijemu Crne Gore u NATO, kada se ruska Duma oglasila vrlo oštrim saopštenjem protivljenja, procenili smo da to nije pokušaj sprečavanja ulaska Crne Gore u NATO koliko poruka da će dalje širenje NATO-a Rusija pokušati da spreči, najaviviši pri tome i reakcije Moskve poput ove koja je sada i usledila.

IPAP I SOFA Daleko više razloga za brigu, naravno, imamo mi u Srbiji koje u NATO uvlače na mala vrata, a da nas niko o tome ništa ne pita. Proces sve većeg približavanja NATO-u, formalno započet zahtevom Državne zajednice Srbije i Crne Gore za prijem u NATO program Partnerstvo za mir (PzM) 19. juna 2003, a naročito obodren 14. decembra 2006. kada nam je taj zahtev odobren, dodatno je ubrzan prošle godine. Najpre je na snagu, početkom 2015, stupio IPAP, Individualni akcioni plan partnerstva, „najviši oblik saradnje sa NATO kroz PzM koji ne podrazumeva članstvo u alijansi“, da bi onda, početkom jula, bio usvojen i NATO SOFA sporazum.
Pisali smo o tome naširoko, pa sada što kraće. IPAP je mnogo više od čisto vojnog sporazuma. Njime, prema oceni Centra za evroatlantske studije, „osetljivije ’političke’ teme postaju deo saradnje s NATO“ tako što su deo NATO programa za Srbiju postale i naše EU integracije, i sprovođenje obaveza iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, i briselski dijalog Beograda i Prištine, i unapređenje položaja LGBT osoba, i dovršetak privatizacije u Srbiji, uvođenje notara i sudskih izvršitelja u naš pravosudni sistem… što nas je svojevremeno i navelo da zaključimo kako IPAP najviše služi svakovrsnom usisavanju naše zemlje u američki mehanizam za sprovođenje kontrole nad Evropom, kako je NATO svojevremeno opisao vodeći američki geostrateg Zbignjev Bžežinski.
SOFA sporazum pak Srbiju je takoreći proglasio za NATO teritoriju budući da smo, shodno njegovim odredbama, doslovce, postali zemlja po kojoj će NATO vojnici gaziti pod istim pravilima pod kojima gaze teritorijom bilo koje članice NATO. A to znači da NATO vojnici u Srbiju sad mogu da ulaze naoružani, bez evidencije i kontrole, ali su, što je još i gore, istovremeno stavljeni iznad srpskog Ustava i zakona jer „vojni nadležni organi Države pošiljaoca (a to je bilo koja NATO zemlja) imaće pravo da u Državi primaocu (Srbija) primenjuju svu krivičnu i disciplinsku nadležnost (…) nad svim osobama koje podležu vojnom zakonodavstvu te zemlje“, pri čemu „vojni nadležni organi Države pošiljaoca imaju primarno pravo na primenu jurisdikcije (…) po pitanju (…) prestupa proisteklih iz bilo kakvog postupka ili propusta pri obavljanju službenih dužnosti“, što zapravo znači da smo se odrekli prava da sudimo bilo kojem NATO vojniku koji bi u Srbiji, recimo, izazvao saobraćajnu nesreću sa smrtnim ishodom, ako je tu nesreću skrivio na službenoj dužnosti. Na službenoj dužnosti NATO može da ubija po Srbiji, uostalom, kao što je to već činio 1999. godine.
Štaviše, pošto je IPAP naložio „osnivanje Centra za obuku Vojske Srbije ’Jug’, koji bi bio otvoren za zemlje partnere u PzM/NATO“, SOFA sporazum je propisao da naši vojnici u našoj bazi u našoj zemlji neće imati pristupa objektima koje budu koristili NATO partneri: „Kao rezultat sporazuma sa Državom primaocem, redovne vojne jedinice i formacije snaga (NATO) imaće pravo da održavaju red u svim vojnim bazama, objektima ili drugim prostorijama u kojima su smeštene. Vojna policija tih snaga može preduzimati odgovarajuće mere kako bi osigurala održavanje reda i bezbednosti u takvim objektima.“

RUSKO PITANJE A sada se, na IPAP i SOFA, nadovezao i Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Organizacije NATO za podršku i nabavku (NSPO) o saradnji u oblasti logističke podrške. No pre nego što vidimo o čemu se tu radi, potrebno je napomenuti i da nekim čudom ovo približavanje NATO-u, do sada, nije proizvelo željeni (u NATO-u) otklon Srbije od Rusije. Naprotiv. Ne samo što Srbija Rusiji nije uvela sankcije i što su kontakti na najvišem nivou učestaliji i bliži nego što su bili zadugo umesto da ih nema uopšte već je Srbija od Rusije zvanično zatražila i pomoć u oružju – što su Rusi i potvrdili – a na dnevnom redu Skupštine Srbije nalazi se i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o uzajamnoj zaštiti intelektualne svojine tokom bilateralne vojnotehničke saradnje, kojim se, ukratko, obavezujemo da ćemo štititi rusku intelektualnu svojinu i poslovne tajne tokom naše vojne saradnje. Ovaj zakon je, otuda, nužan uslov da bi se sa vojnom saradnjom uopšte i otpočelo. Istovremeno, međutim, uprkos svim ovim uzletima u saradnji s Rusijom, rusko-srpski humanitarni centar u Nišu (još?) nije dobio diplomatski imunitet i privilegije; potpisivanje sporazuma koji bi se bavio ovim pitanjem bilo je – zvanično, s ruske strane najavljeno još uoči dolaska predsednika Rusije Vladimira Putina u Beograd, u oktobru 2014, ali se u poslednjem trenutku i bez obrazloženja od toga odustalo (osim ako obrazloženje nije sadržano u otvorenom protivljenju Amerikanaca i njihovih ovdašnjih plaćenika takvom aranžmanu) i na tome se ostalo do dan-danas.

NATO NOS Sve je ovo, elem, kontekst u kome je usvojen najnoviji među srpskim NATO zakonima. Šta nam donosi ovaj najnoviji, kojim se potvrđuje Sporazum o saradnji u oblasti logističke podrške, potpisan „u Kapelenu 7. septembra 2015. godine i u Beogradu 14. septembra 2015. godine, u originalu na engleskom i francuskom jeziku“? Reč je, stoji u preambuli Sporazuma, o nastavku procesa započetog pristupanjem Srbije PzM-u i nastavljenog potpisivanjem Bezbednosnog sporazuma od 1. oktobra 2008, ratifikovanog u Skupštini Srbije 5. jula 2011. Ovaj sporazum, podsećanja radi jer smo i o njemu pisali, predviđa da čuvamo NATO tajne koje nam se povere, a Vlada Republike Srbije njime „prihvata obavezu“ da svi naši državljani koji po službenoj dužnosti mogu da dođu u dodir s NATO tajnama „budu podvrgnuti odgovarajućoj bezbednosnoj proveri“ koju će sprovesti NATO NOS (Kancelarija za bezbednost) a koja je – bezbednosna provera – „osmišljena tako da se utvrdi da li pojedinac, uzimajući u obzir njegovu lojalnost i pouzdanost, može imati pristup poverljivoj informaciji bez opasnosti po njenu bezbednost“.
Cilj sporazuma ratifikovanog prošle nedelje odnosi se na „snabdevanje, održavanje, nabavku robe i usluga, prevoz, kontrolu konfiguracije, tehničku pomoć…“, ukratko, na logistiku, a pojedinosti ovih uopštenih formulacija biće konkretizovane „posebnim ugovorima za realizaciju saradnje u oblasti podrške, kao što su prodajni ugovori ili aranžmani, sporazumi o partnerstvu i dr.“, što će reći da ćemo tek tada, naknadno dakle, biti u stanju – kada i ako se sve ovo sprovede u delo – da ocenimo pravi oblik i dubinu ovog vida saradnje s NATO. Sporazum, nalik onom ruskom, predviđa i obezbeđivanje „kompletne zaštite tajnosti podataka koji pripadaju drugoj Strani“, ali za razliku od ruskog – član 10, Imuniteti i privilegije – navodi da je „osoblje NSPA (Agencija NATO za podršku i nabavku) integrisano sa osobljem Vojne kancelarije za vezu sa NATO u Beogradu. Osoblje NSPA uživa sve imunitete i privilegije kao i osoblje Vojne kancelarije za vezu sa NATO, saglasno Pismu o namerama između Vlade Republike Srbije i NATO o uspostavljanju Vojne kancelarije za vezu sa NATO u Beogradu, razmenjenom u decembru 2006. godine“. Što još jednom potvrđuje da NATO u zemlji koju je bombardovao i oteo joj deo teritorije ima privilegije kakve Rusi, koji nam ništa slično i nažao nisu učinili, nemaju. Nije ovo ništa naročito novo, samo je staro malo prošireno.
Glavna novost koju u ovom trenutku možemo da detektujemo sadržana je pak u članu 7 prošlonedeljnog zakona, Bezbednosni zahtevi, u kome se navodi da „svaka razmena tajnih podataka (…) mora biti u saglasnosti sa odredbama utvrđenim u Bezbednosnom sporazumu“ – to su lojalnost i pouzdanost koje nam proverava NATO – „kao i sa bezbednosnim zahtevima utvrđenim u Bezbednosnoj politici NATO (C-M(2002)49 i C-M(2002)50) i njenim pratećim direktivama“. Ovde je suština, ovde je opasnost. Jer spomenuti NATO dokument, C-M(2002)49, u prilogu E, sadrži i poglavlje koje govori o „bezbednosnim aranžmanima za dostavljanje poverljivih NATO informacija ne-NATO državama i međunarodnim organizacijama“. Na šta smo pristali (da nam NATO uradi) time što smo, prošlog petka, pristali i na tačku 40 priloga E dokumenta C-M(2002)49? „Kompletiranje administrativnih aranžmana biće potvrđeno kroz bezbednosno ispitivanje (nadzor, pregled – survey) koje će NOS (Kancelarija za bezbednost NATO) sprovesti u nadležnim agencijama ne-NATO recipijenta. Bezbednosno ispitivanje utvrdiće sposobnost ne-NATO recipijenta da se povinuje odredbama Bezbednosnog sporazuma i minimalnih standarda.“ Šta ovo znači? Ovo znači da smo, osim što smo NATO-u već dozvolili da utvrđuje lojalnost i pouzdanost naših vojnika i civila koji s njima stupaju u kontakt, sad dozvolili i da nam vršlja po našim bezbednosnim službama. Drugim rečima, NATO će u Srbiji sprovoditi sopstvenu kontraobaveštajnu zaštitu, i to sa odobrenjem Srbije, i to u okviru srpskih tajnih službi. Svaka čast.
Premijer Vučić se ove srede, dan pošto je Rusija, rečima Marije Zaharove, nagovestila svoje nezadovoljstvo razvojem odnosa Srbije i NATO-a, sastao sa ambasadorom Kazahstana Nurbahom Rustemovim, kome je – stoji u saopštenju – „jasno potvrdio opredeljenje Srbije da čuva i štiti svoju vojnu neutralnost“. Za četvrtak je najavljen i njegov sastanak s ambasadorom Rusije Aleksandrom Čepurinom. Nema sumnje, razgovaraće i o novom NATO sporazumu. Ali objašnjenje za ovoliko integrisanje Srbije u NATO premijer Srbije duguje pre svega građanima Srbije. Pošto je ipak, još, u pitanju naša zemlja, koja neće da bude NATO zemlja.