У наставку свог (присилног?) приближавања НАТО-у Србија се обавезала и на подвргавање Безбедносној политици НАТО Ц-М (2002)49
Можда Србија не улази у НАТО, али НАТО улази у Србију. И то са много мање буке и још мање противљења него 1999. године. Скупштина Србије минулог петка је, са само једним гласом против – усамљени глас противљења, који зато и треба да буде забележен, био је глас Милана Петрића, посланика Српске народне партије – изгласала Закон о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (НСПО) о сарадњи у области логистичке подршке.
НАТО ПРИТИСЦИ Закон је, такорећи у знак добродошлице, изгласан у дану у коме је Београд походио амерички сенатор Џон Мекејн, иначе, председавајући сенатског Комитета за оружане снаге и један од жешћих вашингтонских јастребова и страствених мрзитеља Русије. „Добар састанак делегације с премијером Србије Александром Вувићем (сиц) о билатералним односима и активностима Русије у региону“, прокоментарисао је Мекејн на свом твитер налогу. Док је у интервјуу „Бети“ нови амерички амбасадор у Србији Кајл Скот, неки му тепају Скат, истакао и нарочито задовољство законом о споразуму с НАТО усвојеним у Скупштини Србије: „Драго ми је што видим да је заправо сарадња с НАТО све ближа… и верујем да ће та сарадња помоћи Србији да ојача сопствене војне способности, да постане стуб стабилности у региону, али и да има ефикаснију улогу у међународним мировним операцијама у свету.“
И Мекејн и Скот, истина, поновили су доброхотно како нас Америка не притиска да уђемо у НАТО него је на нама, кажу, да ту одлуку донесемо. Али и даље се сећамо да је (ондашњи) немачки амбасадор у Београду Волфрам Мас 26. октобра 2010 – на Конференцији „Србија, Западни Балкан и НАТО ка 2020 – лекције научене, лекције које тек треба научити“ организованој парама НАТО одељења за дипломатију и Немачког Маршал фонда – рекао „за мене ту није питање да ли треба постати чланица НАТО већ када“. И да америчка дипломатска депеша 10БЕЛГРАДЕ324 на сличан начин наводи да је „мање питање ’да ли’ него ’када’“ ће Србија ући у НАТО. А и утицајни вашингтонски аналитичар Данијел Сервер је својевремено јавно прорекао да до 2020. сви на Западном Балкану, па и наша Србија, има да постану чланови НАТО. Тако да споменуту Мекејнову и Скотову попустљивост – у виду одобрења да сами одлучимо да уђемо у НАТО уместо да нас НАТО на то натера – ипак треба примити макар са зрнцем сумње. Другим речима, можда ће – а нарочито ако односи САД и Русије наставе да се развијају овако како се развијају, па је Америци све важније да Русију избаци с Балкана, и то што пре – можда ће дакле ипак покушати да нас натерају да у НАТО уђемо пре него што се сами тога сетимо.
О постојању ових притисака можда сведочи и моменат у коме је у Скупштини Србије усвојен онај НАТО закон рогобатног и дугачког назива. Моменат је, наиме, почетка (истина, још званично непроглашене) предизборне кампање, у Србији у којој свега седам одсто грађана подржава улазак у НАТО. Што ће рећи да је реч о изразито непопуларном потезу, у тренутку за то нарочито незгодном. Александар Вучић, премијер Србије, никако се не може сматрати неискусним политичарем који би себи могао да допусти овакву омашку, што нас и наводи на закључак да је реч о поступку, саморањавајућем, на који је натеран.
Али притиска ће, рекло би се, убудуће бити и с друге стране, из Русије (али с љубављу према Србима, зато што Русија, баш као и убедљива већина Срба, не жели да Србија икада уђе у НАТО). „Уочавамо да Србија развија односе са НАТО. Полазимо од тога да ће се Београд, како су вишекратно изјављивали српски званичници, придржавати политике неутралности, што је потврђено одлуком Скупштине Србије“, изјавила је представница руског Министарства спољних послова Марија Захарова. Ова руска реакција – без оштрих речи, али довољно речита да би се уочило неслагање Москве с овим развојем српске НАТО интеграције – утолико је упадљивија што су НАТО закони, досад усвајани у Скупштини Србије, а било их је и горих од прошлонедељног, усвајани без икакве реакције Русије. Али, макар за читаоце „Печата“, ово реаговање Русије није неочекивано; још приликом недавног доношења одлуке о пријему Црне Горе у НАТО, када се руска Дума огласила врло оштрим саопштењем противљења, проценили смо да то није покушај спречавања уласка Црне Горе у НАТО колико порука да ће даље ширење НАТО-а Русија покушати да спречи, најавивиши при томе и реакције Москве попут ове која је сада и уследила.
ИПАП И СОФА Далеко више разлога за бригу, наравно, имамо ми у Србији које у НАТО увлаче на мала врата, а да нас нико о томе ништа не пита. Процес све већег приближавања НАТО-у, формално започет захтевом Државне заједнице Србије и Црне Горе за пријем у НАТО програм Партнерство за мир (ПзМ) 19. јуна 2003, а нарочито ободрен 14. децембра 2006. када нам је тај захтев одобрен, додатно је убрзан прошле године. Најпре је на снагу, почетком 2015, ступио ИПАП, Индивидуални акциони план партнерства, „највиши облик сарадње са НАТО кроз ПзМ који не подразумева чланство у алијанси“, да би онда, почетком јула, био усвојен и НАТО СОФА споразум.
Писали смо о томе нашироко, па сада што краће. ИПАП је много више од чисто војног споразума. Њиме, према оцени Центра за евроатлантске студије, „осетљивије ’политичке’ теме постају део сарадње с НАТО“ тако што су део НАТО програма за Србију постале и наше ЕУ интеграције, и спровођење обавеза из Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, и бриселски дијалог Београда и Приштине, и унапређење положаја ЛГБТ особа, и довршетак приватизације у Србији, увођење нотара и судских извршитеља у наш правосудни систем… што нас је својевремено и навело да закључимо како ИПАП највише служи сваковрсном усисавању наше земље у амерички механизам за спровођење контроле над Европом, како је НАТО својевремено описао водећи амерички геостратег Збигњев Бжежински.
СОФА споразум пак Србију је такорећи прогласио за НАТО територију будући да смо, сходно његовим одредбама, дословце, постали земља по којој ће НАТО војници газити под истим правилима под којима газе територијом било које чланице НАТО. А то значи да НАТО војници у Србију сад могу да улазе наоружани, без евиденције и контроле, али су, што је још и горе, истовремено стављени изнад српског Устава и закона јер „војни надлежни органи Државе пошиљаоца (а то је било која НАТО земља) имаће право да у Држави примаоцу (Србија) примењују сву кривичну и дисциплинску надлежност (…) над свим особама које подлежу војном законодавству те земље“, при чему „војни надлежни органи Државе пошиљаоца имају примарно право на примену јурисдикције (…) по питању (…) преступа проистеклих из било каквог поступка или пропуста при обављању службених дужности“, што заправо значи да смо се одрекли права да судимо било којем НАТО војнику који би у Србији, рецимо, изазвао саобраћајну несрећу са смртним исходом, ако је ту несрећу скривио на службеној дужности. На службеној дужности НАТО може да убија по Србији, уосталом, као што је то већ чинио 1999. године.
Штавише, пошто је ИПАП наложио „оснивање Центра за обуку Војске Србије ’Југ’, који би био отворен за земље партнере у ПзМ/НАТО“, СОФА споразум је прописао да наши војници у нашој бази у нашој земљи неће имати приступа објектима које буду користили НАТО партнери: „Као резултат споразума са Државом примаоцем, редовне војне јединице и формације снага (НАТО) имаће право да одржавају ред у свим војним базама, објектима или другим просторијама у којима су смештене. Војна полиција тих снага може предузимати одговарајуће мере како би осигурала одржавање реда и безбедности у таквим објектима.“
РУСКО ПИТАЊЕ А сада се, на ИПАП и СОФА, надовезао и Закон о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (НСПО) о сарадњи у области логистичке подршке. Но пре него што видимо о чему се ту ради, потребно је напоменути и да неким чудом ово приближавање НАТО-у, до сада, није произвело жељени (у НАТО-у) отклон Србије од Русије. Напротив. Не само што Србија Русији није увела санкције и што су контакти на највишем нивоу учесталији и ближи него што су били задуго уместо да их нема уопште већ је Србија од Русије званично затражила и помоћ у оружју – што су Руси и потврдили – а на дневном реду Скупштине Србије налази се и Предлог закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о узајамној заштити интелектуалне својине током билатералне војнотехничке сарадње, којим се, укратко, обавезујемо да ћемо штитити руску интелектуалну својину и пословне тајне током наше војне сарадње. Овај закон је, отуда, нужан услов да би се са војном сарадњом уопште и отпочело. Истовремено, међутим, упркос свим овим узлетима у сарадњи с Русијом, руско-српски хуманитарни центар у Нишу (још?) није добио дипломатски имунитет и привилегије; потписивање споразума који би се бавио овим питањем било је – званично, с руске стране најављено још уочи доласка председника Русије Владимира Путина у Београд, у октобру 2014, али се у последњем тренутку и без образложења од тога одустало (осим ако образложење није садржано у отвореном противљењу Американаца и њихових овдашњих плаћеника таквом аранжману) и на томе се остало до дан-данас.
НАТО НОС Све је ово, елем, контекст у коме је усвојен најновији међу српским НАТО законима. Шта нам доноси овај најновији, којим се потврђује Споразум о сарадњи у области логистичке подршке, потписан „у Капелену 7. септембра 2015. године и у Београду 14. септембра 2015. године, у оригиналу на енглеском и француском језику“? Реч је, стоји у преамбули Споразума, о наставку процеса започетог приступањем Србије ПзМ-у и настављеног потписивањем Безбедносног споразума од 1. октобра 2008, ратификованог у Скупштини Србије 5. јула 2011. Овај споразум, подсећања ради јер смо и о њему писали, предвиђа да чувамо НАТО тајне које нам се повере, а Влада Републике Србије њиме „прихвата обавезу“ да сви наши држављани који по службеној дужности могу да дођу у додир с НАТО тајнама „буду подвргнути одговарајућој безбедносној провери“ коју ће спровести НАТО НОС (Канцеларија за безбедност) а која је – безбедносна провера – „осмишљена тако да се утврди да ли појединац, узимајући у обзир његову лојалност и поузданост, може имати приступ поверљивој информацији без опасности по њену безбедност“.
Циљ споразума ратификованог прошле недеље односи се на „снабдевање, одржавање, набавку робе и услуга, превоз, контролу конфигурације, техничку помоћ…“, укратко, на логистику, а појединости ових уопштених формулација биће конкретизоване „посебним уговорима за реализацију сарадње у области подршке, као што су продајни уговори или аранжмани, споразуми о партнерству и др.“, што ће рећи да ћемо тек тада, накнадно дакле, бити у стању – када и ако се све ово спроведе у дело – да оценимо прави облик и дубину овог вида сарадње с НАТО. Споразум, налик оном руском, предвиђа и обезбеђивање „комплетне заштите тајности података који припадају другој Страни“, али за разлику од руског – члан 10, Имунитети и привилегије – наводи да је „особље НСПА (Агенција НАТО за подршку и набавку) интегрисано са особљем Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду. Особље НСПА ужива све имунитете и привилегије као и особље Војне канцеларије за везу са НАТО, сагласно Писму о намерама између Владе Републике Србије и НАТО о успостављању Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду, размењеном у децембру 2006. године“. Што још једном потврђује да НАТО у земљи коју је бомбардовао и отео јој део територије има привилегије какве Руси, који нам ништа слично и нажао нису учинили, немају. Није ово ништа нарочито ново, само је старо мало проширено.
Главна новост коју у овом тренутку можемо да детектујемо садржана је пак у члану 7 прошлонедељног закона, Безбедносни захтеви, у коме се наводи да „свака размена тајних података (…) мора бити у сагласности са одредбама утврђеним у Безбедносном споразуму“ – то су лојалност и поузданост које нам проверава НАТО – „као и са безбедносним захтевима утврђеним у Безбедносној политици НАТО (Ц-М(2002)49 и Ц-М(2002)50) и њеним пратећим директивама“. Овде је суштина, овде је опасност. Јер споменути НАТО документ, Ц-М(2002)49, у прилогу Е, садржи и поглавље које говори о „безбедносним аранжманима за достављање поверљивих НАТО информација не-НАТО државама и међународним организацијама“. На шта смо пристали (да нам НАТО уради) тиме што смо, прошлог петка, пристали и на тачку 40 прилога Е документа Ц-М(2002)49? „Комплетирање административних аранжмана биће потврђено кроз безбедносно испитивање (надзор, преглед – survey) које ће НОС (Канцеларија за безбедност НАТО) спровести у надлежним агенцијама не-НАТО реципијента. Безбедносно испитивање утврдиће способност не-НАТО реципијента да се повинује одредбама Безбедносног споразума и минималних стандарда.“ Шта ово значи? Ово значи да смо, осим што смо НАТО-у већ дозволили да утврђује лојалност и поузданост наших војника и цивила који с њима ступају у контакт, сад дозволили и да нам вршља по нашим безбедносним службама. Другим речима, НАТО ће у Србији спроводити сопствену контраобавештајну заштиту, и то са одобрењем Србије, и то у оквиру српских тајних служби. Свака част.
Премијер Вучић се ове среде, дан пошто је Русија, речима Марије Захарове, наговестила своје незадовољство развојем односа Србије и НАТО-а, састао са амбасадором Казахстана Нурбахом Рустемовим, коме је – стоји у саопштењу – „јасно потврдио опредељење Србије да чува и штити своју војну неутралност“. За четвртак је најављен и његов састанак с амбасадором Русије Александром Чепурином. Нема сумње, разговараће и о новом НАТО споразуму. Али објашњење за оволико интегрисање Србије у НАТО премијер Србије дугује пре свега грађанима Србије. Пошто је ипак, још, у питању наша земља, која неће да буде НАТО земља.
Programi poličkih partija Srbije se, naravno, razlikuju.
Jedan režim, da ne kažem klika, koji je nasledio prošli nije dužan da i dalje održava spoljopolitičku liniju prethodne klike jer joj je u predizbornoj pljuvačini ocrnio i kosu na glavi. Kaka bi to tako bilo, onda ne bi bilo drušvene dinamike, sve bi, kao da ga je bog odredio, bilo zacrtano, večno i nepromenjivo. A dijalektika?
Elem, nova je vlast, nove su okolnosti, imate li samostlnu i nezavisnu Srbiju? Da!
E, pa izvolite, ako je tako, nastavite sa samostalnošću, pa druge partije i drugi programi obavezuju i na druge političke akcije.
Ovde je reč o nerazumevanju najvažnijeg
SRbija odnosno građani Srbije ne žele Srbiju u NATO paktu. To je činjenica. Ona je svima razumljiva. To je gospodo drugovi istina. Nećemo NATO. Možda smatrate da je potrebno. Mi ne. Da odlučujemo. Da glasamo na referendumu? Vrlo rado. Dajte nam taj referendum, poljubim vas odpozadi!
Nećemo da se o tome hoćemi li, ili nećemo, u NATO ne pitamo! Odnosno
NE MOŽE KAD ONI HOĆE VEĆ KADA MI HOĆEMO. A NEĆEMO.
Smatram da je reč o nerazumevanju. O neznanju. O pogrešnoj proceni. O neshvatanju. O naivnosti. Pa i o LJUDSKOJ GLUPOSTI. Da, gluposti. Otvorite sajt srpskog Sovjeta. 250 kojekakvih tipova. Ko bi od čestitih građana bez stida mogao i ruku da im pruži a da se ne sramoti od svetine koja će da ga pita:
”Pa nije li te stid, čoveče, pa ne znaš li ko je on i šta je on, šta nam je taj učinio pa mu pružaš ruku. Pa ne budi Vuk Drašković.”
Dva Vuka ako je, mnogo je.
Odlučuje se o interakciji Srbije i NATOa. I, šta ćemo, Srbija je mala, ko to kaže da je velika? Pesma? Ima raznih pesama. Šeki? pa to ništa ne znači šta veli moj partijski šef. Već mi je milijardu puta pocepao živce.
Da, Srbija mora da se odredi prema državama okupatorima mnogo jačim od nje. Ali sama je to htela. I ne samo ona već svi na Balkanu. Pljunuta je i zgažena četvrta vojna sila Evrope. YU vam nije bila dobra. Mnogo bila dužna? E sada ste ukupno 10 puta dužniji a prethodno ste se poubijali i poklali svi za to zainteresovani.
Sada da vidimo šta nam ko nudi i garantuje, nama pod ovim okolnostima gologuzanima za dugo vremena.
Šta nudi NATO okupator? Uverenje da će do veka biti okupator. Ipak to nije moguće. Taj i takav okupator više nema ni za municiju na manevrima. Prisećam vas da holandska vojska pri NATOu nema novca za municiju već da se vojnici igraju rata tako što izvikuju ra-ta-ta-ta kada simuliraju pucanje dok proviruju iz rovova.
A pucaju te vesele lale iz američkih pušaka. Gospodo drugovi, rat je veliko tržište sa nepogrešivim mehanizmima.
Tržišni mehanizmi u ratu omogućavaju i kritičku ocenu američke vojne starudije. I ako je pameti u praznoj glavi dovoljno je da se glava spasava a kasnije će oni lako. Američki vojnici su bacali u vijetnamskom blatu svoje puške a uzimali kalašnjikove od ubijenih vojnika Vijetkonga. Da bi se branili. One nikad ne omanu. Nepogrešive, ne zatajive ni u blatu, ni u pesku, ni na snegu ni u vodi. Odbaci svoje, dozlaboga loše a uzmi tuđe, rusko, ako je dobro, a dobro je samo ako spasi glavu.
Šta nam nudi NATO? Kada će se kao okupator povući iz Srbije? Ne vele ništa. Dolaze i govore gluposti o svemu i svačemu, ali o tome ništa. Niti je koga da ih o tome priupita. Hoćemo li se sa njima tući da ih izgonimo? Može, kome se gine izvol’te. A zašto bi se ginulo. Kao što reče moj Šeki kada su ga pitali kada će se vratiti na Kosovo a ovaj je kazao da nije lud da pogine. Pa imamo zato, protiv masovne pogibije, dobro plaćene političare koji bi trebalo da sarađuju sa našim prijatelima u svetu. A prijatelje imamo. Kažem, posao odbrane zemlje treba da od vojnika preuzmu političari. Od vojnika. A vojske nema. Ima jedino hiperprodukcije oficirskog kadra koji bez vojske nije ništa sem privremeno nezaposlenih radnika koji se mogu udomiti da rade za svog zazdu, ali su na narodnoj grbači trenutno kao paraziti, a KiM je okupirana, a vojsci je odbrana zemlja osnovni cilj. Pa nije valjda to osnovni cilj Vodovodu i Kanalizaciji.
NATO je ekonomski, tehnološki organizaviono, vojno i u svakom pogledu propao. Propao! I to im oberzvređuje respektabilno atomsko oružje. Imaju ga i drugi. Sa njim se je dvaput puklo na početku i neće nikada više. Ono služi za zastrašivanje slabih.
Ali nije svako trenutni Srbin.
Unuk Kim Il Sunga se ne da. Niti svoj narod daje. Koliko se samo divim tome debeljku. Na mom stolu je slika njegovog dede.
Znate li šta oni rade? Postave im se zvučnici sa druge strane 38. paralele. I galami se:
”Golje i gologuzani, umirete od gladi, zbacite Kima dok svi ne pocrkate…”
A oni, ti gologuzani koji krepavaju od gladi, a nikako da već jednom skapaju, sačekaju pogodan vetar pa dignu svoje balone i dronove, napune ih iskorišćenim toaletpapirom pa sve to zafrljače na svoju privremeno okupiranu teritoriju. A vetar raznosi izmet po ameri;kim slugama. A narod čestita sa obe strane paralele, šef države, ćerka bivšeg diktatora Parka, besni. Studenti se okupljaju i protestuju jer su u tehnološki razvijenoj Južnoj Koreji gladni. Tamo foliranja ne prolaze. Postoji druga oaza slobode tog istog naroda pa neka se i umire, a ne umire se.
Gde je naša oaza?
Nisu li to Republika Srpska i Crna Gora?
Mogu biti, ali nisu. Dodik je brzobrazan tip usredsređen na odbranu svog kapitala koji ima samo dok je R S. Ne bude li je može da se obesi. Ali on je i najbolji i najpošteniji i najsposobniji političar koga trenutno imamo. Iako je s one strane krive Drine
Mandić i kompanija su banda nesposobnih tipova i emancipatorski duh srpskog naroda prigušuju efikasnije od Mila na svakom koraku budalastim protestima.
Politička akcija, braćo, kakvi protesti, kakvi bakrači.
Zašto bih pošao za Mandićem pa da je i stoput bolji nego što jeste (on je dobar i čestit čovek) ako mi samo nudi nacionalno a ne i socijalno oslobođenje. A ovo drugo ako i nudi to je ponuda po ozbiljnosti kao da je Žike Obretkovića.
Ni jedno, matica, ni drugo, R S, ni treće, C G, ni četvrto, dijaspora, bogata, a tvrda srca zainteresovana samo da nam pročetnički buzdovani zajaše za vratom, nigde oslonca nema.
Ako ga i nema, a nema ga, to ima uporišta. U Rusiji i vojnom savezu koji ona okuplja. Ovde je reč o približavanju jednoj vojnoj strukturi. U redu. Dugotrajan i opasan posao. Hajde da se približimo savezu sa Rusijom i njenim paktom. Da se glasa. Pa kako narod odluči. Nema racionalnijeg predloga.
Ovi koji su ovo glasali, pa molim vas pogledajte ih, od zla oca i gore majke.
Ja bih sve njih na narkoanalizu. Na detektor laži ili Pentotal. Da svako progovori svoje intimne tajne, šta misli, šta nam smera, gde bi da nas za*ebe i, što je najvažnije, ko ga je i koliko platio
Jao umirem od želje da to čujem. Da pod serumom istine progovore špijuncine i agenti kapitalističkih svinja. “Ja sam plaćen od ovih, a ja od onih, ja toliko a ovaj ovoliko”
Pa mi već sve to znamo, skoro da i približne cifre znamo, ali želimo priznanje. Kojim ćemo se ponositi kao Kića i Praja zlatnim medaljama.
Da. Kažem znamo sve, a i znamo se. A dobro se znamo.
I znamo da su ovi koji su to glasali takvi buzdovani da pola od njih ne bi valjda mogla pod sadašnjim okolnostima da završi ni osnovnu školu. Molim vas, pa zar vam javne blamaže tako neobrazovanih tipova kao su Marković ili Ristićevič, nisu dosta? Dosta da lupite o sto I viknete “Dosta”
I izađete na tersu i kao na kraju TV mreže, filma koj je Amerika zabranjivala da se emituje u SSSR, počnete da vičete
“GRR, dosta je bilo, besan sam, ja ovo više neću da trpim, dođavola s vama, dođavola sa svim. Dođavola sa demokratijom, sa režimom!”
Dođavola i sa NATO!
O K?
Pretpostavljam da je ova skracenica PzM,u stvari PzMaterinu…dakle,odosmo svi u PzMaterinu.
Tim pre sto “DRZAVA POSILJAOC” moze biti,recimo,HRVATSKA,tako ce ZeNGe ili zloglasne koljace ustaskog Zbora Narodne Garde…i ostali ustaski olos,gladni srpske krvi i mesa,ali i srpske zemlje…u oklopu NATO ,naoruzani do zuba…da nam ulazi u kuce,bilo gde,na Cukarici ili u KRUGU DVOJKE…da nas odvode,ili jednostavno ubijaju,a da “DRZAVA PRIMAOC”,dakle Srbija…ne moze da ucini nista,jer “ubiti naoruzanog NATO USTASU” u svojoj kuci,bice RATNI ZLOCIN…
Tako je poceo BLJESAK,pa nastavljena OLUJA,kada su USTASE NOSILI PLAVE SLEMOVE,kamuflirani…
Skupstina Srbije,KOJU JE HTEO RASPUSTITI PREDSEDNIK,da bi zastitio Vucica,koji je najavio ostavku,pred izbore…sada ce sve najgore poslove da odradi,kao sto je spanski parlament,prosle godine,jer je bio monolitan,sa vecinom vladajuce stranke ili koalicije,kada je i zivog kralja zamenio…
I sada cekamo ODLUKU PRESEDNIKA,da ODOBRI odluku Skupstine…Skupstina i Vlada su rekli svoje…
USTASE ,U NATO OKLOPU ,MOGU DA NAM UDJU U KUCU BILO GDE U SRBIJI I DA URADE STA GOD HOCE!
Ako NATO treba da prodje na Kosmet,kako premijer kaze,da brani Srbe(?),prvo,ima prilaz iz NATO CRGE GORE ili iz NATO ALBANIJE ili iz NATO MAKEDONIJA ili IZ NATO VAZDUHA…zasto nije odredjen KORIDOR kroz Srbiju za NATO trupe?
Cekaj bre a referendum o tome kao najdemokratskiji nacin izrazavanja volje naroda niko ne sme da raspise.Posle cemo poacati veliku cenui kao za Trojni pakt i slicne sporazume provucene na mala vrata
RADOVANJSKI LUG na novoj adresi : Trg Nikole Pasica br.13-Beograd.
Tu je,u potaji , u petak 12/02/2016,u sumrak,tri dana pred Sretenje,
157 Vujica Vulicevica smrtno ranivsi SLOBODU ,odseklo glavu drzavnosi,
zakucalo poslednji ekser na kovcegu Srca Srbije , predalo ga na cuvanje
ustaskim casnicima,arbanaskim balijama, turskim buljubasama …
i otislo da se izljubi sa…Mekejnom.E, pa ako neko i dalje misli da ovo
nije slucaj za MEDICINU onda je i sam u ozbiljnom problemu.
A Milanu Petricu kapa dole !
Sve Vlade Srbije formirane nakon Nato-nacističkog bomdardovanja 1999.-te, čine me, da se stidim što sam Srbin. Ova Vučićeva, posebno.
Molim redakciju Pečata, da pokrene akciju ili inicijativu kod ambasade Rusije, o izgledima za sticanje ruskog državljanstva!
Ako se ukljuci zdrava logika onda je potpuno jasno zasto su ovi dovedeni na vlast.Koga secanje sluzi prisetice se da su i Nikolic i Vucic i to dosta pompezno u vise navrata izjavili,parafraziram.da ce kada dodju na vlast prihvatiti sve Ugovore koje je dogovorila predhodna vlast.Ko neveruje neka potrazi.Sta to znaci uveravamo se svakodnevno a narociti poslednjih dana,Dakle za logiku dileme nema.Jedino ohrabrujuce je to sto zure da to okoncaju do izbora,Zadatak je zadatak.
MILANE PETRICU ponosim se tobom i znaj da nisi sam. Ali koliko nas ima ? Javite se Srbi.
Slika govori sama za sebe. Počasna garda ispred Palate federacije za novog guvernera Srbije.
Posle izdaje i kapitulacije 19.02.2016 godine Srbiji je potreba opštesrpski ustanak hapšenje izdajnika i da im sudi narodni sud za izdaju naše Srbije ili će Srbi i Srbija nestati sa lica zemlje s ovim izdajnicima i stranim plaćenicima. Za nas su Hrvati i Albanci heroji a mi Srbi samo na sve ćutimo i trpimo kukavica do kukavice Slobu ste mogli izdati i uhapsti a pred izdajnicima smo nemoćni sram me što pripadam najkukavičkijem narodu na planetu.
Moram i ovo da dodam.Kaze premijer.Amerikanci cuvaju Srbe na KiM.Tacno.Cuvaju ih isto kaso danas indijance.Dakle sve su proterali a ostavili par desetina hiljada razbacanih po KiM i bespomocnih.Pa za sto ih onda cuvaju.Cuvaju ih kao polugu pritiska na Srbiju.Srbija je talac tih nekoliko dersetina hiljada.Sve poluge pritisaka su polomljene i Krajina i Bosna i Milosevic i Drzavni vrh i Mladic i Karadzic ostalo je jos to malo Srba na KiM.Eto zako ih amerikanci toliko mstite.
Jos koji kamencic za mozaik istine.NATO i EU su privremene,ad hok,organizacije stvorene radi odredjenog cilja i oni ce postojati dok cilj ne ostvare iuli ne budu unisteni.Najverovatnije ce se raspasti sami od sebe.A cilj je vekovni i tako ocigledan.Sta je po meni interesantno.Uzmimo poslednjih 200 godina.Nema Napoleon,nema Franc Jizef,ili koji vec,nema Vilhelma,nema Hitlera nema Musolinija nema Hirohita,dakle nema nikoga koji su oznaceni kao krivci za opsta zgibenija a u dlaku se i dan danas sprovodi ista politika i sprovodi isti cilj.Dakle ako nema krtivaca ko to nepogresivo vec vekovima sprovodi istu polkitiku.Danas je aktuelanneki komitet 300 i ostale organizaije koje teze jedinstvenom poretku.Dakle koji su to centri ili institucije koje su prezivele bar ovo vreme od 200 godina.Znam prva asocijacija je Vatikan .Tu nema greske.Ali postoji jos jedno mersto u kojem se politika nemebnja vekovima.Da ne imenujem pretpostavljam da znate na koju krunu mislim.Neznam jos jedno mesto osim ovih koje imaju kapacitet da sprovode vekovnu politiku.A i ovaj danasnji sporazum dosta toga potvrdjuje.