DELATNOST CRKVE OD ISTOKA

Piše Nataša Jovanović

Da li prihvatajući socijalni sistem zasnovan na hrišćanskom učenju, Rusija staje u odbranu svoje samobitnosti?

Polazeći od osnova hrišćanskog socijalnog učenja utemeljenog u Jevanđelju, Vizantija i države naslednice njene civilizacijske misije prepustile su Crkvi brigu o haritativnoj delatnosti. Ova delatnost nikada nije izašla iz okvira njenog delovanja, čak ni kada su vremena nezapamćenog nihilizma pretila da će stradanja kroz koja je Crkva prolazila biti i poslednja u njenoj stradalačkoj istoriji.

DOM TRUDOLJUBLJA Delatno milosrđe kao nasleđe Istoka svedočili su sveci Crkve u svim vremenima. Jedan od njih Jovan Kronštatski, ruski parohijski sveštenik, molitvenik i čudotvorac, znao je da koverte s novcem, primljene u masi sveta na ulici, često jednom rukom prima, a drugom odmah deli osobama oko sebe, prozirući duhom svojim kome je od njih pomoć potrebna. Kad bi mu zaprepašćeni darodavac primetio, opisuje nam prota Živan Marinković, da su u kovertu hiljade rubalja, on bi odgovorio: „Ako, ovom siromahu (ili sirotici) potrebna je veća suma.“ Dešavalo se da koverte s novcem diskretno tutne u ruke osobi sa kojom se sretne na ulici i produži dalje bez reči, ili sa tihom napomenom da joj je to pomoć od Gospoda u nevolji. U svima slučajevima radilo se o osobama koje su zaista bile u materijalnoj nevolji, a nisu mogle, ili htele, da pruže ruku za milostinju.

[restrictedarea]

Polazeći od toga da je najbolja pomoć siromahu – dati mu mogućnost da poštenim trudom zaradi svoj hleb – paroh najsiromašnijeg gradića oblasti Sankt Peterburg, zajedno sa ljudima dobre volje i mesnim vlastima, sakupio je sredstva i podigao veliku, četvorospratnu zgradu „Dom trudoljublja“.

U njemu, piše prota Živan Marinković, bili su smešteni: 1. drvodeljska radionica, u kojoj je preko godine radilo do 25.000 ljudi; 2. ženska radionica sa tri odeljenja: modnim, belog rublja i veza; 3. obućarska radionica; 4. trpeza u kojoj su služeni obroci hrane po minimalnoj ceni, a nedeljom se izdavalo besplatno po nekoliko stotina porcija; 5. prenoćište po ceni od 3 kopejke (pare); 6. besplatno prihvatilište siromašnih žena; 7. besplatna ambulanta za lečenje; 8. sala za besplatna predavanja iz oblasti religije, istorije, literature itd.; 9. besplatna osnovna škola; 10. večernji kursevi ručnog rada; 11. kurs ženskog ručnog rada; 12. besplatna dečja biblioteka; 13. besplatna narodna čitaonica; 14. nedeljna škola; 15. kurs crtanja; 16. prihvatilište sirotinje i dečje obdanište; 17. dečje prihvatilište. A izvan varoši društvo je podiglo „Dom milosrđa“, koji je služio kao dečje letovalište…

„Na taj način je Dom trudoljublja hiljadama siromašnih pružio posla i utočišta. Vremenom Dom se proširivao doziđivanjem novih zgrada i narastao u čitav mali grad. Dobrotvorna delatnost oca Jovana nije prestala posle podizanja pomenutog doma nego se produžila i dalje. Do kraja svoga života on je pomagao svakoga koji mu se za pomoć obratio.“

Ruska pravoslavna crkva je danas, posle svih iskušenja koja joj je doneo 20. vek, očuvala kontinuitet države sa duhovnim likom. Otuda je, ocenjujući kakav bi uticaj Ruske crkve mogao biti na civilizacijsku orijentaciju državne politike, Bžežinski davno primetio da je za njega ona opasnija od samog komunizma. Ispostavilo se da je sa stanovišta zapadnih antivrednosti oličenih u globalizmu Imperije i politici dehumanizacije, strateg američke spoljne politike bio u pravu. Ruska pravoslavna crkva je sledeći hrišćanske uzore, avgusta 2000. godine, usvojila dokument pod nazivom „Osnove socijalne politike RPC“, ozbiljnu platformu za rad obrazovnih institucija i komisija RPC koje imaju značajnu ulogu u onome što danas nazivamo „socijalnom politikom“. Takođe, patrijarh Kiril je jasno izneo stav da zemlje evropskog Istoka ne žele da slepo slede pravila koja je neko nekada formulisao bez njihovog učešća, bez uzimanja u obzir pogleda na svet njihovih stanovnika – da ih slede samo zato što ta pravila danas postoje u materijalno razvijenim zapadnim zemljama.

„Istočnohrišćanska civilizacija, kao i svaka druga, izgradila je vlastiti, samobitni način života. Filozofija i forme toga života pojavile su se kao rezultat napora mnogih naraštaja naroda koji su ispovedali pravoslavlje, nastojeći da izgrade lični i društveni život u skladu sa svojom verskom i kulturnom tradicijom.“ I to se, kaže patrijarh, mora poštovati.

Dve godine nakon donošenja koncepta socijalne politike od strane RPC, Vladimir Putin je u obraćanju Svetom arhijerejskom saboru iste rekao da, iako neće biti državne religije u Rusiji, niti će Crkva biti stavljena pod kontrolu svetovnih vlasti, Crkva ima i imaće mnogo zadataka za dobro otadžbine i naroda – od milosrđa, preko prisustva u vojsci, do očuvanja duhovnog nasleđa najveće pravoslavne države. Putin je dodao da će biti sprečeni i svi pokušaji da se Crkva raznim provokacijama izloži nekoj vrsti novog, „građanističkog“ progona.

PRINCIP HRIŠĆANSKOG MORALA Da li Rusija, koja je stala u odbranu posthrišćanskih vrednosti, pored vojnih i političkih sredstava u odbrani svoje samobitnosti može da pruži i državno-pravni i socijalni sistem zasnovan na hrišćanskom učenju?

„Osnove socijalne politike RPC“, koje je Ruska pravoslavna crkva usvojila posle ozbiljne pripreme saborske komisije, čini 16 poglavlja. U prvom pod nazivom „Osnovne teološke odredbe“ stoji da „pomoć onima koji pate u punom smislu je pomoć Samom Hristu i sa ispunjenjem te zapovesti povezana je večna sudbina svakog čoveka (Mat. 25: 31–46). Hristos poziva Svoje učenike da se ne klone sveta, nego da budu ’so zemlji’ i ’svetlost svetu’. Takođe, Crkva je pozvala ’svoja verna čeda’ na učešće u društvenom životu koji treba da se zasniva na principima hrišćanskog morala. U Prvosvešteničkoj molitvi Gospod Isus je molio Nebesnog oca o Svojim sledbenicima: ’Ne molim da bi ih Ti uzeo iz sveta, nego da bi ih sačuvao od zla… Kao što si Ti mene poslao u svet, tako sam i ja njih poslao u svet’ (Jn. 17: 15,18). Nedopustivo je manihejsko gnušanje životom okružavajućeg sveta“.

Obavljajući misiju spasenja roda ljudskog, u dokumentu se napominje „da Crkva to radi ne samo preko direktne propovedi nego i kroz dobra dela usmerena na poboljšanje duhovno-moralnog i materijalnog stanja sveta koji nas okružuje“.

„Radi toga ona stupa u uzajamne odnose sa državom čak i ako ona ne nosi hrišćanski karakter, a takođe i sa različitim društvenim asocijacijama i pojedinim ljudima, čak i ukoliko se oni ne identifikuju sa hrišćanskom verom. Ne postavljajući obraćanje svih u pravoslavlje kao direktan zadatak u svojstvu uslova saradnje, Crkva se nada da će zajednički dobrotvorni rad privesti njene saradnike i ljude koji je okružuju do poznanja Istine, pomoći im da očuvaju ili obnove vernost bogomdanim moralnim normama, motivisati ih na mir, harmoniju i dobročinstvo, u uslovima u kojima Crkva može na najbolji način ispuniti svoju spasonosnu delatnost.“

„Pitanjem socijalne uloge RPC“ ozbiljno se bavio naučnik Sergej Ivanovič Matvejev. U svom radu „Konsolidirajući potencijal RPC u socijalnoj politici države“ on razmatra mogućnost korišćenja potencijala RPC prilikom razrade socijalne politike Ruske Federacije. Reč je o komparativnoj analizi različitih varijanti socijalne konsolidacije: svetovne i religiozne. Matvejev je predložio niz konkretnih mera u oblasti socijalnog reformisanja koje su usmerene na konsolidaciju ruskog društva.

Evo šta povodom ove teme ističe Matvejev: „Državna ideologija ne bi smela u značajnom stepenu protivrečiti učenju same RPC. U ovom trenutku država formira ideologiju zasnovanu na patriotskom pogledu na svet i socijalnu samoidentifikaciju članova društva. Najvažniji aspekt nove ideologije predstavlja poimanje posebnog istorijskog puta Rusije u svetskoj zajednici. Prema osnovnim parametrima ova ideologija je slična crkvenoj percepciji političkog života u Rusiji. Upravo na toj osnovi je moguće dalje uzajamno delovanje države i RPC. Ako u ruskom civilnom društvu preovladaju zapadne liberalne vrednosti, može se formirati ’socijalna narudžbina’ za stvaranje liberalne ideologije po zapadnom obrascu. U svakom slučaju – uzajamno dejstvo RPC sa državom biće tada svedeno na minimum. Tada će Crkva svoju delatnost ostvarivati samostalno, polazeći od sopstvenih potreba, često dolazeći u sukob sa državom. Takav sukob može značajno sniziti efikasnost kako državnih institucija socijalizacije, tako i socijalne delatnosti RPC. S druge strane, hrišćanska politika države predstavlja alternativu socijalnom ćorsokaku, hrišćanska politika postaje optimalni fundament socijalne konsolidacije.“

ODELJENJE ZA DOBROČINSTVO Zamoljen da ukaže na neke praktične mere na temu korišćenja potencijala RPC prilikom formiranja socijalne politike države, Matvejev je istakao da je značajno stvaranje i razvoj međukonfensionalnog dijaloga, te privlačenje religioznih organizacija u pitanja rešavanja kriznih pojava u ruskom društvu. Od posebnog značaja je i stvaranje zajedničkog crkveno-državnog programa u borbi sa različitim socijalnim devijacijama: ekstremizmom, njegovom krajnjom formom – terorizmom, narkomanijom, demografskom krizom itd.

„Značajno je povećanje religiozne pismenosti stanovništva putem medija i uvođenjem u državne obrazovne standarde religiozno-kulturne komponente na fakultativnoj osnovi. Takođe, neophodno je pratiti situaciju unutar krupnih religioznih organizacija, u tom smislu i RPC, sa ciljem sprečavanja unutrašnje krize u njima.. Osim toga federalni budžet RF mora da izdvoji određenu sumu za ciljno finansiranje najznačajnijih religioznih organizacija u slučaju njihovog otežanog unutrašnjeg izvora finansiranja. Naravno, ova mera bi se ostvarila uz žestoku kontrolu namenskog korišćenja tih sredstava.“

U poslednjih nekoliko godina Ruska pravoslavna crkva je značajno poboljšala rad na polju socijalne službe i u dobrotvorne svrhe. Ovaj rad se odvija na opštecrkvenom i eparhijskom nivou, preko Odeljenja za crkveno dobročinstvo i socijalne službe Moskovske patrijaršije.

Socijalna služba Ruske pravoslavne crkve odredila je sledeće programe u okviru svog rada i svaki od tih programa ima institucionalnu podršku Crkve i imenovane klirike na čelu timova: Antialkoholni program, Dečji program, Društvena aktivnost RPC u oblasti obrazovanja, Pomoć žrtvama prirodnih katastrofa i vanrednih situacija, Rad sa zatvorenicima, Medicinska i patronažna podrška, Socijalna služba RPC u Vojsci, Program za uzajamno delovanje Crkve sa državom i društvom u socijalnoj oblasti. Takođe, Sabor je usvojio i dva bitna dokumenta – onaj kojim se od vlasti traži da ne prihvata tzv. „maloletničko pravo“ (ono omogućava, kao na Zapadu, mešanje države u vaspitanje dece i oduzimanje potomstva od „nepodobnih“ roditelja), i onaj kojim se zahteva da građani Rusije koji, iz verskih i drugih razloga, ne žele elektronska dokumenta i elektronsko praćenje svog života i rada imaju pravo na alternativu. Ilustrativan je i sledeći primer kada je reč o socijalnoj brizi i brzom reagovanju RPC na neke pozitivne promene ruskog zakonodavstva. Naime, posle stupanja na snagu „Zakona o Dimi Jakovljevu“, koji između ostalog zabranjuje Amerikancima da usvajaju rusku decu, aktivizirao se problem siročića. Patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril je neposredno po usvajanju tog zakona putem TV obraćanja pozvao Ruse da usvajaju decu koja su ostala bez roditeljskog staranja. Pitanjima pripreme tih roditelja hranilaca, kao i problemima siročadi i invalida, u RPC se bavi „Sinodalno odeljenje crkvenog dobrotvorstva i socijalne službe“ na čelu sa episkopom smolenskim i vjazemskim Pantelejmonom. Crkva je spremna da i posle usinovljenja pomaže porodicama. U Marta-Marinskoj milosrdnoj obitelji u Moskvi otvoren je dečji vrtić za decu invalide u koji roditelji mogu da dovedu dete na određeno vreme kako bi završavali svoje poslove i malo se odmorili.

Ima li sažetijeg odgovora na istorijski izazov sekularnog, tehnološki naprednog Zapada?

[/restrictedarea]