Velikani koji su želeli da budu Srbi

Dragomir Antonić

Mnoga svetska imena poželela su da se nazovu Srbima. Važno je da ih pamtimo, naročito danas kada na račun Srba i Srbije stižu pogrdne reči, uvrede i poniženja

Istoriju ili pametarnicu Srba čine i ljudi sa strane. Ljudi koji nisu bili poreklom Srbi, ali su vremenom živeći u Srbiji i družeći se sa Srbima postajali Srbi.

VAŽNO JE DA IH PAMTIMO Arčibald Rajs, Ignjat Bajloni, rodonačelnik čuvene porodice Bajloni, Đorđe Vajfert, Đorđe i Dimitrije Roš, Sigismund Krakov i njegov sin Stanislav Krakov, Beta Vukanović, Mihailo Valtrović, Eduard Mihel, Maksim Suvorov, Nikolaj Petrović Krasnov, mitropolit Antonije Hrapovicki, Pavel Sergejevič Poljakov, može se nabrajati unedogled. Svi nabrojani, uz mnogo nepomenutih, došli su u Srbiju ili su u njoj rođeni od roditelja koji su bili stranci. Neki su sahranjeni u Srbiji, drugi su morali da beže iz Jugoslavije kad je stiglo oslobođenje posle Drugog svetskog rata, ali svima je bilo zajedničko – veliko rodoljublje prema Srbiji i Srbima, a ono nije nestalo ni kad su bili primorani da iz nje izbegnu. Zato je važno da ih pamtimo. Naročito danas kad sa strane evrounijatske sponzoruše i njihovog sponzora stižu pogrdne reči, uvrede i poniženja.
[restrictedarea] Arhiv Srbije je pokrenuo biblioteku Podsećanja. Urednik je Miroslav Perišić, a recenzent Jelica Reljić. Biblioteka je pokrenuta 2014, i u njoj je objavljeno, u dva kola, osam knjiga. Knjige su malog obima, pisane skladnim jezikom i sadrže bezbroj dokumenata od kojih su mnoga transkribovana prema savremenom pravopisu i ortografiji. Na taj način je olakšano čitanje teksta. Uz transkripciju dati su i faksimili pojedinih važnih dokumenata, da svako bude zadovoljan. Knjigu o Mihailu Valtroviću priredila je Ana Kos Vujović. Na početku je data biografija sa životnom hronologijom. Mihailo Valtrović je studirao arheologiju i arhitekturu. Bio je profesor Univerziteta, član Srpskog učenog društva i prvi upravnik Narodnog muzeja, koji je u njegovo vreme bio otvoren za posetioce. Pokrenuo je i dugo uređivao „Starinar“, časopis Srpskog arheološkog društva. Vršio je mnoga arheološka iskopavanja, 1882. počeo je istraživanja u Viminacijumu kod Kostolca. Objavio je 125 naučnih radova iz praistorijske, klasične i srednjovekovne arheologije. Sahranjen je 1915. u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

VALTER – SRBIN SRCEM I DUŠOM Od mnoštva dokumenata objavljenih u knjizi pažnju mi je privuklo pismo napisano u Karlsrueu 16/28. decembra 1859, a upućeno Ministarstvu unutrašnjih dela iz Baden-Virtemberg provincije. U to doba Nemačka ne postoji, a danas se taj grad nalazi blizu nemačko-francuske granice. Njegovo pismo se odnosi na Mihailovu želju, tada ima 21 godinu, da promeni prezime. U pismu navodi sledeće: „Rođen u Srbiji, u pravoslavnoj crkvi kršten, u srpskim školama vaspitan, iako stranog porekla, ništa drugo biti ne mogu, nego Srbin. I zaista svagda se ponosim takovim nazivom.“ Dalje nastavlja Mihailo u pismu da „premda Srbin srcem i dušom“ nedostaje mu što nema srpsko prezime i dodaje da će „imajući saizvoljenje roditelja na ovaj korak, ponizno zamoliti, da mi dosad nošeno, za Srbina strano ime Valter, u Valtrović promenuti, milostivo dozvoli“. Nadležni činovnik je molbu prihvatio i Valter je postao Valtrović. Valtrović se svojim radom i rodoljubljem odužio Srbiji, Srbima i srpskoj nauci.
O svakom od navedenih imena, kao i mnogima koji nisu ovde pomenuta, mogu se samo lepe reči ispisati. Istine radi njihovo delo jeste zapisano u stručnim publikacijama skromnog tiraža, ili se nalaze skrivena u arhivskim fondovima i muzejskim zbirkama. Ponekad zahvaljujući pregalaštvu pojedinca, kao što je Ranko Gojković, autor značajne knjige Znameniti Rusi u srbskoj istoriji, koju je izdao manastir Rukumija, izađu na videlo. Nažalost za njihov rad malo se u javnost zna. Šteta, jer ovakva dela su i najbolja odbrana od onih koji vole da od Srba i Srbije prave nekakvo strašilo. Bolje odbrane od imena i prezimena ljudi koji su želeli i postali Srbi nema. Kad su oni sa ponosom hteli da nose srpsko ime i da budu Srbi, i mi sa ponosom valja da njihovo delo i njihova imena svuda i na svakom mestu pominjemo. Rodoljublje, vera, jezik – nerazdvojivi su deo srpske kulture. Jače odbrane od nje nemamo, niti ćemo je imati. Rodoljubivi savez između državnih institucija, kulture, pravoslavne vere i rodoljubivih pojedinaca učiniće Srbiju državom kojoj će dobronamerni hitati. Velikani koji su postali Srbi to dokazuju.
Ko slavi po gregorijanskom kalendaru neka mu je 2016/7524. srećna i berićetna. Pomolimo se za Radovana, generale Ratka, Nebojšu Pavkovića i sve srpske junake koji bez krivice čame zatočeni u logoru NATO ratnih zločinaca.
[/restrictedarea]