Многа светска имена пожелела су да се назову Србима. Важно је да их памтимо, нарочито данас када на рачун Срба и Србије стижу погрдне речи, увреде и понижења
Историју или паметарницу Срба чине и људи са стране. Људи који нису били пореклом Срби, али су временом живећи у Србији и дружећи се са Србима постајали Срби.
ВАЖНО ЈЕ ДА ИХ ПАМТИМО Арчибалд Рајс, Игњат Бајлони, родоначелник чувене породице Бајлони, Ђорђе Вајферт, Ђорђе и Димитрије Рош, Сигисмунд Краков и његов син Станислав Краков, Бета Вукановић, Михаило Валтровић, Едуард Михел, Максим Суворов, Николај Петровић Краснов, митрополит Антоније Храповицки, Павел Сергејевич Пољаков, може се набрајати унедоглед. Сви набројани, уз много непоменутих, дошли су у Србију или су у њој рођени од родитеља који су били странци. Неки су сахрањени у Србији, други су морали да беже из Југославије кад је стигло ослобођење после Другог светског рата, али свима је било заједничко – велико родољубље према Србији и Србима, а оно није нестало ни кад су били приморани да из ње избегну. Зато је важно да их памтимо. Нарочито данас кад са стране евроунијатске спонзоруше и њиховог спонзора стижу погрдне речи, увреде и понижења.
[restrictedarea]
Архив Србије је покренуо библиотеку Подсећања. Уредник је Мирослав Перишић, а рецензент Јелица Рељић. Библиотека је покренута 2014, и у њој је објављено, у два кола, осам књига. Књиге су малог обима, писане складним језиком и садрже безброј докумената од којих су многа транскрибована према савременом правопису и ортографији. На тај начин је олакшано читање текста. Уз транскрипцију дати су и факсимили појединих важних докумената, да свако буде задовољан. Књигу о Михаилу Валтровићу приредила је Ана Кос Вујовић. На почетку је дата биографија са животном хронологијом. Михаило Валтровић је студирао археологију и архитектуру. Био је професор Универзитета, члан Српског ученог друштва и први управник Народног музеја, који је у његово време био отворен за посетиоце. Покренуо је и дуго уређивао „Старинар“, часопис Српског археолошког друштва. Вршио је многа археолошка ископавања, 1882. почео је истраживања у Виминацијуму код Костолца. Објавио је 125 научних радова из праисторијске, класичне и средњовековне археологије. Сахрањен је 1915. у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.
ВАЛТЕР – СРБИН СРЦЕМ И ДУШОМ Од мноштва докумената објављених у књизи пажњу ми је привукло писмо написано у Карлсруеу 16/28. децембра 1859, а упућено Министарству унутрашњих дела из Баден-Виртемберг провинције. У то доба Немачка не постоји, а данас се тај град налази близу немачко-француске границе. Његово писмо се односи на Михаилову жељу, тада има 21 годину, да промени презиме. У писму наводи следеће: „Рођен у Србији, у православној цркви крштен, у српским школама васпитан, иако страног порекла, ништа друго бити не могу, него Србин. И заиста свагда се поносим таковим називом.“ Даље наставља Михаило у писму да „премда Србин срцем и душом“ недостаје му што нема српско презиме и додаје да ће „имајући саизвољење родитеља на овај корак, понизно замолити, да ми досад ношено, за Србина страно име Валтер, у Валтровић променути, милостиво дозволи“. Надлежни чиновник је молбу прихватио и Валтер је постао Валтровић. Валтровић се својим радом и родољубљем одужио Србији, Србима и српској науци.
О сваком од наведених имена, као и многима који нису овде поменута, могу се само лепе речи исписати. Истине ради њихово дело јесте записано у стручним публикацијама скромног тиража, или се налазе скривена у архивским фондовима и музејским збиркама. Понекад захваљујући прегалаштву појединца, као што је Ранко Гојковић, аутор значајне књиге Знаменити Руси у србској историји, коју је издао манастир Рукумија, изађу на видело. Нажалост за њихов рад мало се у јавност зна. Штета, јер оваква дела су и најбоља одбрана од оних који воле да од Срба и Србије праве некакво страшило. Боље одбране од имена и презимена људи који су желели и постали Срби нема. Кад су они са поносом хтели да носе српско име и да буду Срби, и ми са поносом ваља да њихово дело и њихова имена свуда и на сваком месту помињемо. Родољубље, вера, језик – нераздвојиви су део српске културе. Јаче одбране од ње немамо, нити ћемо је имати. Родољубиви савез између државних институција, културе, православне вере и родољубивих појединаца учиниће Србију државом којој ће добронамерни хитати. Великани који су постали Срби то доказују.
Ко слави по грегоријанском календару нека му је 2016/7524. срећна и берићетна. Помолимо се за Радована, генерале Ратка, Небојшу Павковића и све српске јунаке који без кривице чаме заточени у логору НАТО ратних злочинаца.
[/restrictedarea]
Odlicn tekst! Gospodine Antonicu svaka cast….uzivanje je citati Vase tekstove…