Trijumf kolonijalne svesti (4) – Marko Nikezić i modernizacija

Piše Milo Lompar 

Veza između srpskih „liberalnih“ komunista i policijsko-sudskih nosilaca vlasti nije slučajna nego zakonomerna. To dokumentuje i knjiga Dominantna i neželjena elita

Kao bitno svojstvo neželjene elite Latinka Perović izdvaja njenu posvećenost politici kao veštini predviđanja i njenu uspešnost u sagledavanju budućih događaja. To suštinsko svojstvo politike je i čini različitom od dominantne elite, koja je – poput Dobrice Ćosića – usmerena prema prošlosti. Za procenu o predviđanju kao vrlini neželjene elite karakterističan je iskaz Marka Nikezića – iz osamdesetih godina XX veka – po kojem „nam najveća opasnost za nezavisnost dolazi iz Sovjetskog Saveza“. Prošlo je veoma malo vremena od ove procene, koja je bila decenijski aksiom jugoslovenske spoljne politike, do trenutka kada se raspao Sovjetski Savez. Odjednom se – u najstrašnijim sadržajima mnogih života – pokazalo da je najveća opasnost ne samo za nezavisnost nego i za sámo postojanje Jugoslavije vezana za delovanje zapadnog (američkog) sveta: kao što je sadašnji položaj svih država koje su nastale na razvalinama titoističke Jugoslavije u tolikom stepenu kolonijalan u odnosu na zapadni (američki) svet da se ideja jednostavne zavisnosti pojavljuje kao nedostižni ideal.

Ovako pogrešno predviđanje ne mora nužno proisticati iz čovekove nesposobnosti da razume stvarnost. Odakle ono? Zajedno sa improvizovanim naglašavanjem značaja geografske blizine Rusije, ono se pojavljuje kao ideološka racionalizacija koja treba da zakloni i učini unapred privilegovanim zapadni (američki) stav u raspadu titoističke Jugoslavije. Sugestija je neistinita koliko je i precizna: budući da ne predstavljaju – navodno – opasnost po opstanak Jugoslavije, zapadne (američke) sile nisu od najvećeg značaja za istorijski odigrani rasplet.

Nije se pokazalo kao tačno ni predviđanje Marka Nikezića o tome kako je „svako velikoalbansko, velikosrpsko ili neko treće slično rešenje, podjednako nerealno rešenje“. Jer, uz aktivnu pomoć zapadnih (američkih) sila, velikoalbansko rešenje se pokazalo ne samo kao moguće nego i kao stvarno. Netačno je bilo – povodom ustavnih amandmana iz 1971. godine – i njegovo tvrđenje o tome kako se „mnoge bitke vode… u oblasti prava i reči“, ali „to ne bi trebalo da pređe meru u kojoj to može da utiče na realno stanje“. Tako se „postavlja… pitanje, recimo, garancije da Srbija ostaje država“. Šta kaže Marko Nikezić u odgovoru na taj zahtev? On preporučuje „da ne izlazimo iz stvarnosti u tim polemikama. To je verovatno i napisano negde i do sada – da je Srbija država, a drugo – garancija je da ona postoji“. U ovim iskazima vidimo jedno sasvim „neliberalno“ minimalizovanje prava, zanemarivanje ustavnih posledica koje mogu nastupiti, prenaglašavanje faktičkog stanja i – odlučujuće – neosećanje da je promena stanja fakata uvek moguća.

Ova spoljnopolitička svojstva neželjene elite skladno se dopunjuju sa Nikezićevim unutrašnjepolitičkim pogledima. Tako on – u 1972. godini – kaže: „Za četiri godine rada sadašnjeg CK glavno političko pitanje bilo je borba sa velikosrpskim nacionalizmom. Ono i ostaje takvo. To u stvari i nije jedno pitanje. U njemu se prelamaju sva pitanja srpskog društva, u fazi socijalističke revolucije. Rešava se, rekao bih, ko će koga u Srbiji.“ Ovaj stav Marka Nikezića ostao je privilegovana istorijska perspektiva, političko stanovište i delatno načelo Latinke Perović. On počiva na hipergeneralizaciji: ako se sva pitanja srpskog društva sustiču u jednom pitanju, onda se pluralnost društvene i nacionalne egzistencije, kao i ne nužna istovrsnost putanjâ u njima, podvode pod jedan pojam, u njemu totalizuju i od njega – na neistinit način – čine zavisnim.

[restrictedarea]

PRIJATELJ- NEPRIJATELJ Svakako da se ovakav način mišljenja – „ko će koga u Srbiji“ – može postaviti u veliku blizinu teorijske teze Karla Šmita o središtu političkog koje je premreženo značenjima pojmovnog para prijatelj-neprijatelj. Nije, dakle, tačno da srpski „liberalni“ komunisti nisu – kako tvrdi naša autorka – „političkog protivnika izjednačavali sa neprijateljem“. To omogućava višestruke nedoumice. Ako prepoznamo da u „liberalnim“ stavovima postoji odnos prijatelj-neprijatelj, onda kao da potvrđujemo misao nemačkog filozofa o liberalnim shvatanjima kao „ideologijama“ koje prekrivaju temelj političkog.

No, uvek je moguće da negiramo „liberalno“ svojstvo političkih stavova Marka Nikezića. Utoliko pre što je on sebe shvatao kao – „revolucionarnog demokratu“. Ma koliko da ga naša autorka opravdava, ovo određenje ostaje dubiozno, jer – kako je pokazivao Nikola Milošević – „revolucija i demokratija nikad ne idu zajedno“, pošto „revolucija znači nasilje, demokratija znači slobodu“. Način mišljenja Marka Nikezića ima svoje istorijsko i političko poreklo u komunističkoj doktrini o velikosrpskom nacionalizmu kao obliku hegemonije u Jugoslaviji. Ta doktrina je predstavljala preokrenuti oblik pojma srpske krivice koji je oblikovao različite vidove političkih i istorijskih odnosa prema srpskim nacionalnim pravima u XX veku.

Ovakav način sagledavanja istorijskih i političkih stvari ima eminentno nasilne praktične posledice. Jer, Marko Nikezić kaže kako „ne bi trebalo obustaviti unutrašnje borbe“, već „naprotiv, trebalo bi u unutrašnjim borbama biti jasniji“. Takvi iskazi dalekosežno obezvređuju neprestano insistiranje – u ovoj knjizi – na „liberalizmu“ srpskih komunista. Ako se, naime, u glavnom pitanju ne prepoznaje neki istorijski ili politički problem nego se utvrđuje „ko će koga u Srbiji“, ako je potrebno pojačati unutrašnje borbe, onda se kao glavno pitanje pojavljuje borba za vlast, a ne borba za liberalni i demokratski pravac društvenog razvoja.

Možemo li – u tom slučaju – verovati u zaklinjanja srpskih „liberalnih“ komunista da oni nemaju nikakvih veza sa represivnim merama koje su ispunile društveni život u vreme njihove vlasti: od 1969 do 1972. godine? Utoliko pre, što se Marko Nikezić, kao autor ove znamenite formulacije – „ko će koga u Srbiji“ – nije zaustavljao na njoj nego ju je – o čemu nema ni reči u knjizi naše autorke – dopunjavao izričitim sadržajem: „U nekim stvarima prevešćemo i na administrativne mere.“ On sebe nije, dakle, izuzimao iz administrativnih mera koje su donošene i koje su podrazumevale i – zatvor. Nije to činio ni sekretar CK SK Srbije (Latinka Perović) kada je – oktobra 1972. godine – ustvrdio: „Nema kolebanja Saveza komunista Srbije u pogledu potrebe za administrativnim merama.“ Ona, dakle, ne kaže kako nema kolebanja u policiji, tužilaštvu ili sudstvu, nego u Savezu komunista Srbije čiji su vrhovni rukovodioci – srpski „liberalni“ komunisti.

Otud veza između srpskih „liberalnih“ komunista i policijsko-sudskih nosilaca vlasti nije slučajna nego zakonomerna. To dokumentuje i knjiga Dominantna i neželjena elita. Jer, Borislav Mihajlović Mihiz pripoveda kako se njegova rečenica – izgovorena u privatnom razgovoru – o tome kako „srpski put sada vodi preko Save, a ne preko Drine“ posle nekoliko dana „pojavila u govoru Latinke Perović, kao jedna od parola srpskih nacionalista“. To se dogodilo – kako mu je potom posvedočio Mirko Tepavac – kao plod „izveštaja prislušne službe“. Tako je nastalo tvrđenje da se sekretar CK SK Srbije u političkom govoru služi podacima koje je dobavila prislušna služba političke policije. No, izlaganje Marka Nikezića – sa predstavnicima redakcije lista Komunist, 8. aprila 1969. godine – donosi rečenicu kako srpski nacionalisti „razgovaraju o tome da put u Bosnu vodi preko Novog Sada“. Inkriminisana rečenica bila je deo njegovog govora i ona pokazuje da je sistemska veza između srpskih „liberalnih“ komunista i političke policije bila plod uverenja u to da je presudno pitanje – „ko će koga u Srbiji“.

„BORBA NA ŽIVOT I SMRT” Od odlučujućeg je značaja da uočimo kako ovo praktično i delotvorno poimanje političkih i istorijskih ponašanja nije prestalo sa iščezavanjem komunističkog poretka. Ono nije ukinuto u skladu sa liberalnim i demokratskim predstavama o partnerima u političkom procesu. Ono je, štaviše, dobilo svoj naizgled neočekivani produžetak u našim danima: u razgovoru za Hrvatsku televiziju – 21. aprila 2013. godine – Latinka Perović kaže kako je odnos dve Srbije „borba na život i smrt“. To izriče dva puta. Šta znače njeni – i u ovoj knjizi ponavljani – pozivi na prevazilaženje unutrašnjeg rata u srpskom društvu? Oni su svakako neiskreni. No, oni su prevashodno ideološke racionalizacije u korist obezbeđivanja prvenstva i monopola ideologije sekularnog sveštenstva: da ih ne bi osenčila optužba kako izazivaju unutrašnji rat, protivnici sekularnog sveštenstva unapred treba da prihvate apologiju zapadnih (američkih) interesa.

Tragovi samog mehanizma svakako da su vidni: u kulturnom dodatku Politike, u maju 2014. godine, pojavila su se na jednoj stranici tri teksta koja podupiru tezu kako  „nema mesta u javnosti“ meti njihovog političkog nezadovoljstva – Andreju Fajgelju. U navodno pluralističkom svetu sekularnog sveštenstva, koje baštini zasade srpskih „liberalnih“ komunista, moguće je, dakle, da se u Politici obrazuje zahtev za isključivanjem čoveka iz javnosti, za oduzimanjem – bez ikakvih sudskih, kulturnih, civilizacijskih ili zakonskih ogrešenja – njegovih ljudskih prava kakvo je pravo na postojanje u javnom životu.

Ovaj zahtev za izgonom je mera koja se ne primenjuje prema političkim protivnicima nego prema političkom neprijatelju. Gde je, onda, mesto čoveku za koga je kulturni dodatak Politike proizvoljno ustvrdio kako mu nije mesto u javnosti? Odgovor je došao godinu i po dana kasnije: u zatvoru u koji ga je sadašnja vlast smestila zbog verbalnog delikta. Kao što jedan film nosi naslov Pozovi M. radi ubistva, tako bismo u ponašanju sadašnjih vlasti mogli pročitati delatnu maksimu: pročitaj kulturni dodatak Politike – radi hapšenja. Tako se stari komunistički slogan o uništenju neprijatelja – „ko će koga u Srbiji“ – pojavio u  konformističko-oportunističkom odnosu prema adresama moći, u ideološkom levo-liberalnom šipražju i – presudno – u autorizaciji zapadnih (američkih) sila. Svest o uništenju neprijatelja precizan je pokazatelj skrivenog i delotvornog kontinuiteta.

Naglasivši da je u političkom sudaru s početka sedamdesetih godina XX veka bilo reči kako o Savezu komunista i karakteru demokratije tako i o nacionalnom pitanju i karakteru jugoslovenske države, naša autorka zaključuje: „U suštini, to su dva lica jednog istog pitanja – koncepcije razvitka.“ Ona ne uočava da su to – po istorijskom ishodu – ipak dva pitanja. Jer, zaustavljen je reformistički kurs srpskih „liberalnih“ komunista u području demokratije, ali je produbljen i pojačan njihov kurs u određivanju karaktera srpske republike i jugoslovenske države. Šta to znači? Posledice njihove politike bile su, dakle, beznačajne po komunističku ideologiju, ali su bile sudbonosne po srpski narod i državu.

Oni, dakle, nisu računali sa nestankom Jugoslavije. To je bilo pogrešno. Oni nisu sagledali prirodu hrvatskog nacionalizma, budući da su – vođeni komunističkom tezom o velikosrpskoj hegemoniji – verovali u njegovu reaktivnu, a ne autohtonu prirodu. To je bilo pogubno. Omogućivši ustavne promene koje su dovrhunile u Ustavu iz 1974. godine, oni nisu uzeli u obzir rizike koji su utrli put državnoj dekompoziciji Srbije. To je bilo neodgovorno. Oni su išli u susret zapadnoj redakciji srpskog položaja u postjugoslovenskoj konfiguraciji. To je bila posledica usvajanja „američkog stava“. Oni su usvojili progresistički koncept istorije. To se pokazalo kao plitko.

Sama teza da se sa srpskim „liberalnim“ komunistima „mogao održati jugoslovenski okvir“ višestruko je nesigurna. Kako se, naime, mogao sprečiti raspad titoističke Jugoslavije posle pada Berlinskog zida, ako znamo da su se raspali i Čehoslovačka i Sovjetski Savez? Koliko je verovatno da bi hrvatski nacionalizam prihvatio jugoslovenski okvir, ako znamo da on nije prihvatio nijedan jugoslovenski okvir: ni unitaristički u 1921. godini, ni sporazumni u 1939. godini, ni federalni u 1963. godini ni konfederalni u 1974. godini? U svim ovim sadržajima srpski „liberalni“ komunisti su se ogrešili o sposobnost predviđanja koju naša autorka smatra suštinskom vrlinom i svojstvom politike.

OBRENOVIĆI I ISTORIJSKI OKVIR U knjizi Dominantna i neželjena elita postoji politička projekcija koja u zapretanom obliku biva smeštena u istorijsku prošlost Obrenovića. U opisu druge vlade kneza Mihaila, Slobodan Jovanović utvrđuje kako su se tada „ekonomska pitanja ostavljala… za docnije, kad budemo izvršili narodno ujedinjenje, i kada ne budemo imali druge brige nego samo tu, kako ćemo našu zemlju što bolje urediti i unaprediti“. Ovo klasično saznanje o istorijskoj prošlosti nije nikakvo otkriće naše autorke. Jer, ono pripada srpskoj građanskoj tradiciji. Ali sekularno sveštenstvo ga prilagođava svojim ciljevima i pretvara u svoju ideološku optužnicu. Kako? Ono ga odvaja od njemu prirođenog saznanja o autoritarnosti kao vladajućem političkom načelu. Jer, „političke slobode“ – kaže Slobodan Jovanović – „imale su da dođu tek posle ostvarenog narodnog ujedinjenja.“ Sekularno sveštenstvo, dakle, pozitivno vrednuje autoritarnost: čiju svrhu odvaja od ideje narodnog ujedinjenja.

Svaka srpska politika – pa i politika Obrenovića – podrazumevala je ideju narodnog ujedinjenja: „Vlast i opozicija, ma koliko ljuto zavađene, imaju“ – kaže Slobodan Jovanović – „iste misli i govore isti jezik, kada je reč o veličini srpskog naroda i o ratu s Turcima; u tome pogledu nema nikakve razlike između jednog Garašanina i jednog Miletića.“ Zar nije pod vladavinom Obrenovića – 1864. i 1892. godine – došlo do zvaničnog unošenja Vidovdana u kalendar? Ta istorijska prošlost se briše, kao i saznanje o narodnom ujedinjenju kao eminentno evropskoj težnji, koja je postojala kod mnogih naroda. To je bila opšta težnja, koja gotovo da i nije zavisila od vladara. Jer – pisao je Slobodan Jovanović – „kralj Aleksandar [Obrenović] bi po svoj prilici izišao na onaj pravac i u spoljašnjoj i u unutrašnjoj politici kojim je posle njega udario kralj Petar [Karađorđević].“

No, Latinka Perović negativno ocenjuje težnje za narodnim ujedinjenjem, pretvara ih u temelj svakog obrazloženja srpske krivice i uklanja ih iz istorijske prošlosti Obrenovića. Usvojivši – kao pozitivnu vrednost – autoritarnost, ona joj dodeljuje svrhu položenu u stanovište sadašnjosti: titoističko jugoslovenstvo ili evropske integracije. To je politički predumišljaj koji naša autorka situira u politiku Obrenovića. Da ovakva istoriografska konstrukcija predstavlja prevashodno jednu političku projekciju, da ona treba da stvori opštu podlogu za praktično ispoljavanje u sadašnjim okolnostima, pokazuje nam jedna tvrdnja predsednika srpske vlade: „treba da vodimo“ – veli on u Novom magazinu od 9. januara 2014. godine – „pametnu, mudru, obrenovićevsku politiku“. Zar ova tvrdnja nije u višestrukom – istoriografskom, političkom, autoritarnom – dosluhu sa ideologijom našeg sekularnog sveštenstva?

Na tom temelju nastaje ključni operativni pojam koji treba da unapred opravda svaku diskriminaciju srpskih prava i interesa. To je mitski utemeljeni pojam modernizacije. Učestala i propagandna pozivanja na moderno društvo, moderne zakone, moderan način života, prevashodno imaju instrumentalni a ne autentični smisao u našoj javnoj svesti. To znači da su ti pojmovi – kao i sam mitski utemeljeni pojam modernizacije iz kojeg su izvedeni – neprestano krivotvoreni svojom aktuelnom upotrebom, budući da se upotrebljavaju s predumišljajem. U čemu se ogleda sam predumišljaj? U tome što se pojam modernizacije postavlja kao samosvrha. Jer, svi oblici života, kao realni odnosi i interesi, bivaju poništeni u slučaju da se sučele sa instrumentalnom i arbitrarnom modernizacijom. Poništavanje realnosti u korist ideološki shvaćene modernizacije ima svoj učinak u neprestanom ograničavanju, suzbijanju i – po prilici – umanjivanju demokratskih sadržaja društva.

POGODBENI KARAKTER JEDNE PROCENE U nastojanju da obezvredi demokratski sadržaj vladavine kralja Petra I, sekularno sveštenstvo nastoji da pokaže kako je u srpskoj istoriji na delu trajni sukob između dva shvatanja: organske i narodne države i – moderne države. Organsko shvatanje države u srpskoj istoriji – u ovom razumevanju – neprestano poseže za nacionalizmom i onemogućava moderni razvoj države usled privilegovanja ideje nacionalnog ujedinjenja. Ovakvo tumačenje poseže za dokazima koji utvrđuju brojne manjkavosti društvenog i kulturnog života, kao i državne organizacije, u Srbiji tokom prve decenije dvadesetog veka. Poenta ovog interpretativnog zahvata ima pogodbeni karakter: da je odbacila ideju nacionalnog ujedinjenja, da se posvetila sopstvenoj modernizaciji, Srbija bi imala neuporedivo bolju istorijsku sudbinu. Ako stvari postavimo ovako, onda sledi da se Srbija nije posvetila sopstvenoj modernizaciji usled neke prethodne obrečenosti na nacionalizam.

Ali okolnost da u ovakvom osvetljenju potpuno izostaje svest o kompleksnosti i realnosti srpskog istorijskog položaja otkriva nam dalekosežan umišljaj sekularnog sveštenstva. Jer, istorijske činjenice nas upućuju na saznanje o opstanku Srbije kao realnoj temi svih njenih aktivnosti u vreme vlade kralja Petra I. Zašto sekularno sveštenstvo neprestano uklanja iz vidnog polja ovu realnu činjenicu? Zato što ona podriva same temelje precizno oblikovanog mita o modernizaciji: „Treba aktivisati i skoncentrisati svu snagu narodnu u tom jednom cilju, da se brani opstanak, samostalni državni život Srbije“, pisao je u jednom privatnom pismu 7. marta 1904. godine Milovan Milovanović Nikoli Pašiću. Jer, „sve je drugo sad i sva unutrašnja politika i sređivanje finansija i podizanje ekonomsko, od uzgrednoga značaja. Ako budemo živi i zdravi za sve će biti vremena docnije, kad ova oluja prođe.“ Da li je iskusni i miroljubivi srpski državnik preterivao u opisu realnih i životnih teškoća?

Nesumnjivo istorijski osvedočena u brojnim dokumentima, ponavljana u različitim prilikama, bezuslovna i besprizivna usredsređenost Habzburške monarhije na nestanak Srbije, treba da – u zamisli naše autorke – bude sakrivena nesumnjivim činjenicama o brojnim kulturnim, administrativnim i demokratskim slabostima Srbije. Ali nijedna od tih slabosti, uslovljenih neuravnoteženim istorijskim razvojem, brojnim društvenim protivrečnostima i sukobima, nedovoljno zasnovanim procesom modernizacije jedne karakteristično balkanske zemlje, nije uzrok njenih temeljnih tegoba koliko je to neotklonjiva spoljna težnja da nestane ne samo srpske države nego i srpskog naroda.

Što se više javno govori o modernizaciji i poziva na nju – to više narasta lični autoritarizam „modernizatora“. To je i cilj stranih činilaca koji podržavaju „modernizatore“. Jer, oni obnavljaju mehanizam kojim se upravlja Srbijom kao kolonijom krivice. Još je Slobodan Jovanović naglasio kako se Austrija uvek oslanjala na vladaoca a ne na raspoloženje naroda u Srbiji. Tako istorijska podloga modernizacije u nas donosi pouku o instrumentalno i mitski zasnovanoj modernizaciji kao drugom imenu za autoritarizam. Ona je otud prirodno usmerena na suzbijanje demokratije, pa manipulativna javnost sve više zamenjuje demokratsku javnost. Otud biva napadnuto i sámo načelo slobode.

Sve su to praktične posledice formule o modernizaciji koja dolazi umesto srpskih nacionalnih prava. Zar to nije lažna dilema? Kao što su sasvim lažna – u ovoj knjizi – brojna povezivanja predstavnika neželjene elite sa Dositejem Obradovićem. Jer, ova lažna dilema je istorijski opozvana Dositejevim prelaskom iz kosmopolitske u nacionalnu prosvećenost. Ako je dilema – lažna, ona nije slučajna, jer treba da neprestano drži društvo u stanju šizofrenije: ili si prosvećen (moderan) ili si nacionalan (prevaziđen). To nije samo teorijska dilema, budući da se pojavljuje u polju krivice, kao formula: ili si moderan (nevin) ili si nacionalan (kriv). Upravo tu formulu sekularno sveštenstvo teži da usidri u javnoj svesti, da je učini obaveznom i nametne društvu, sve do časa dok ona ne bude pounutrašnjena, sve do časa dok ne očvrsne jedno predrazumevanje: biti nacionalan znači biti ili unapred kriv ili unapred odgovoran.

ŠIZOIDIZACIJA JAVNE SVESTI U suočenju sa ovako obrazovanim javnim predrasudama, ništa ne znači razložno upozorenje – koje je izneo Nikola Milošević – da biti protivnik srpskog nacionalizma ne znači nužno i biti demokrata. Jer, podrazumevana misao sekularnog sveštenstva glasi: dovoljno je biti protiv srpskih nacionalnih prava; nije nužno biti za istinsko demokratsko društvo. Sekularno sveštenstvo, naime, nastoji da svakom čoveku koji javno iskazuje svest o postojanju srpskih nacionalnih prava unapred utisne žig o tome da je kriv: bez bilo kakvog razmatranja onoga što je rekao, bez neophodnih istorijskih i situacionih razgraničenja, po čistom automatizmu.

U ovakvom procesu šizoidizacije javne svesti subverzivan je samo onaj stav koji ospoljava nacionalna prosvećenost: premda nije ni osnovno, ni najvažnije, ni najsuštinskije ljudsko opredeljenje, nacionalno opredeljenje je čovekovo konstitutivno opredeljenje. To je Dušan Pirjevec dalekosežno povezao sa personalističkim razumevanjem nacionalnosti: „Okrnjiti nacionalnost znači onda okrnjiti čovekovu ličnost, znači ugrožavati njegovu egzistenciju“.

Zar o subverzivnosti nacionalne prosvećenosti ne svedoči saznanje o tome šta je, u vreme prvog ustanka, austrijski konzul u Bukureštu zapisao o Dositeju: „Mržnja koju on gaji prema Austriji bezgranična je; on se trudi da svoju mržnju usadi ne samo kod sviju srpskih starešina, već i kod njihove dece kao direktor škola i kod celog naroda.“ Da je bila reč o političkoj proceni, vidimo po tome što je varadinski vojni zapovednik baron Simbšen, jula 1808, izdao naređenje pograničnim vlastima da Dositeja mogu ubiti kada se prilika ukaže.

Kao otelovljena modernost, Dositej je bio prosvećen i nacionalan i subverzivan. Septembra 1810, na skupu u Vraćevšnici, na kojem je odlučeno da se ide sa Rusijom a ne sa Austrijom, Dositej je bio među onima koji su tu vest preneli komandantu ruske vojske u Vlaškoj. Zar je Dositej bio manje kosmopolita zato što je u konkretnoj istorijskoj situaciji realno procenjivao opasnost koja je Srbiji dolazila sa zapadnih (austrijskih) strana? Zar njegov duh baš u toj proceni nije otkrivao svoj prosvećeni i racionalni karakter, svoju nepodložnost mitovima, što je sve tako snažno otisnuto u njegovom delu? Kao otelovljenje zapadnih vrednosti, kojima je tako uticajno prožeo srpsku kulturu, Dositej je pokazao spremnost da se suprotstavi zapadnim (austrijskim) interesima u meri da se računalo i sa njegovim ubistvom.

STVARNI PUT NEŽELJENE ELITE To je istinski put neželjene elite: on se nalazi između populističke i vladajuće elite, premda ih istorijski ne možemo prepoznavati na ovakav idealno-tipski način. Ona ne podleže nalozima populizma: zbog svesti o njihovim vrednosnim i situacionim slabostima. Ona se ne podastire nalozima vlasti: zbog čovekove delatne svesti o vrednostima. Na tom neutrvenom putu ponekad prepoznamo istorijske tragove istinske neželjene elite. Kod Stojana Novakovića, koji je – 11. avgusta 1900. godine – napisao kako „u Srbiji ne bi trebalo da ima niti ’rusofila’ niti ’austrofila’ nego jedino Srba koji će bez zanosa i strasti rukovoditi se jedino trajnim koristima svoje otadžbine“. Kod Slobodana Jovanovića, koji je – 1901. godine – znao kako „ujedinjenje srpskog naroda predstavlja, može biti, komplikovaniji problem nego ujedinjenje ma kog drugog naroda“, ali nije predlagao da se odustane. Kod Ljubomira Stojanovića, koji je – 1923. godine – imao trezvenosti i hrabrosti da pozove na povratak srpskoj ideji. Kod Miloša Crnjanskog, koji je – 1934. godine – imao temperamenta da ponovi neophodnost misli o srpskom stanovištu i osetljivosti da nasluti nadolazeću srpsku tragediju. Kod Vojislava Koštunice, koji je – kraj sve odanosti idejama demokratije i liberalizma – trezveno zamolio predsednika Rusije da ne dozvoli rezoluciju Saveta bezbednosti o nezavisnosti Kosova i Metohije.

Koji od ovih ljudi nije težišno vezan za evropske vrednosti? Niko nije ni bez grešaka niti svetac. Od njih se vazda tražilo suviše: i da budu iznad ukorenjenog mentaliteta, i da bude uzorni, i da nikad ne pogreše, i da nemaju spoljnih saveznika. Kod nas se autentičnoj neželjenoj eliti neprestano postavljaju veći zahtevi, dok se populističkoj i vladajućoj eliti neprestano nude novi popusti. Tako se standardi javne svesti – umesto da se postepeno povećavaju – neprestano smanjuju. Jer, njihovo ciljano zgasnuće omogućava delotvorni spoj tri momenta kolonijalnog modela u nas: populistička stranka obrazuje sve veći sklad sa shvatanjima koje iznosi vladajuća ideologija sekularnog sveštenstva, uz podršku zapadnih (američkih) sila.

U shvatanjima naše autorke pak istorijski tragovi neželjene elite – ograničavanje sopstvenog kritičkog impulsa na sovjetsko-rusku sferu uticaja, anihilacija čitavog naroda, poimanje političkog protivnika kao neprijatelja – oblikuju kao konstante dva svojstva: kontinuiranu negaciju srpskih nacionalnih prava i apologiju zapadnih (američkih) sila. Ova svojstva naporedo postoje kako u rekonstrukcijama istorijske prošlosti tako i u stanovištu sadašnjosti knjige Dominantna i neželjena elita.

Jer, kada opisuje – u jednoj od svojih prethodnih knjiga – kako je „u toku ’antibirokratske revolucije’“, dakle 1988. godine, motivisan okolnošću da su „Slovenci… stavljali primedbe“, Mihailo Švabić „govorio na mitingu na Ušću i rekao: ’Ako im se ne sviđa neka idu u Filadelfiju’“, Latinka Perović veoma strogo ocenjuje takav iskaz. Ona kaže kako „to čak nije ni anahrono, to je iracionalno, to je bolesno“. Ona postavlja pitanje: „kakvo je to shvatanje naroda? Nas interesuje teritorija a ne ljudi.“ Ali šta se događa sa njenom kritičkom pažnjom u času kada Marti Ahtisari – u intervjuu zagrebačkom Večernjem listu, kako prenosi agencija Beta 28. jula 2012.  godine – kaže kako „Srbija može da ide u Rusiju ako ne prizna nezavisnost Kosova“? Komandant NATO bombardovanja, američki general Vesli Klark, petnaest godina posle ove nezakonite agresije, 26. marta 2014. godine, kako prenosi Politika od 5. januara 2014. godine, kaže: „’Plediranje na jake rusko-srpske odnose samo je odjek ideja prošlosti. Oni koji u Evropi, na Balkanu ili u BiH pate za Putinom neka idu k njemu’, rekao je Klark, dodavši ironično da je ’Sibir ogroman i da u njemu ima mesta’.“ Zašto i ovaj iskaz promiče kritičkoj pažnji Latinke Perović?

Jer, oba iskaza imaju sasvim precizno istorijsko poreklo: na sastanku sa Pavelićem, koji se „dogodio 6. lipnja 1941. godine“ u Fušlu, „Ribentrop govori da Njemačka ne može trpjeti da Srbija i dalje ostane središte nemira. Taj element treba istrijebiti, Srbe treba iseliti nekamo na istok.“ Nije, dakle, reč o jednom izolovanom iskazu nego je reč o jednoj dalekosežnoj tradiciji u mišljenju: reč je o iskazu dugog trajanja. Zašto, dakle, Latinka Perović ne ukaže na to koliko je Ahtisarijev i Klarkov način mišljenja iracionalan i bolestan? Ne postoje dva merila za potpuno istovetan iskaz. Ili, možda, ipak postoje?

Kraj svih izjava posvećenih razlici između istorijskog saznanja i istorijske svesti, kraj svih naglašavanja metodoloških preduslova istorijskog saznanja, kraj objavljene posvećenosti kritičkoj istoriji, intelektualni i moralni profili korifeja neželjene elite opisani su – u istorijskom pripovedanju Latinke Perović – na način karakterističan za srednjovekovna žitija svetaca. Njihova idealizacija kao da podrazumeva neko karikirano prisustvo srednjovekovnog pripovednog postupka u kojem – kako kaže Dmitrij Lihačov – „tendencija apstrahovanja izvodi ono što je konkretno iz okvira realnosti“.

DELOTVORNI SIMULAKRUM Otud su na delu raznorodni postupci: zatajivanje istorijskih činjenica; apsolutizovanje zapadnih (američkih) interesa; uzimanje – u jednom slučaju – istorijskih stanja kao gotovih činjenica koje nisu ničim motivisane i istovremeno izostavljanje – u drugom slučaju – istorijskih konteksta i poređenja; stilski pečati kao pokazatelji predrazumevanja koje upravlja shvatanjima naše autorke; protivrečan odnos prema teoriji zavere: ima je kao srpske zavere protiv titoističke Jugoslavije, nema je kao zavere uperene protiv srpskih nacionalnih prava; pripovedna empatija koja se obrazuje na unapred predvidiv i propisan način; neopravdana totalizacija pojmova i njihova  hipergeneralizacija; proizvoljno oblikovanje opozicije između kolektivizma i individualizma u istorijskim okolnostima prošlog vremena; politička denuncijacija ljudi kao – u osobenom policijskom shvatanju istorije – odabrani metod za osporavanje njihovih mišljenja.

Sve su ovo postupci kojima srednjovekovni pripovedač nastoji da postigne sakralne ciljeve svog pripovedanja: da proslavi svetorodnu lozu, koja se u ovoj knjizi pojavljuje pod imenom neželjene elite; da obezvredi njihovog tamnog protivnika (đavola), koji je ovde predstavnik dominantne elite; da opravda mnogi nečastan postupak ili zlu reč, ako ih ne može zanemariti; da potraži večno potvrđivanje sveca u izabranom području Božije moći, koju u ovoj knjizi predstavlja zapadna (američka) moć.

Oblikovana u skladu sa nalozima vremena koji počivaju na saznanju o tome da sila i moć u ljudskom životu predstavljaju odlučujuću realnost, knjiga Latinke Perović, isključivši iz javnog prostora sva moguća egzistencijalna, istorijska i politička stanovišta koja osporavaju zapadne (američke) interese, stvorivši otud delotvorni simulakrum demokratije, ima u sebi nečeg od čistog trijumfalizma kolonijalne svesti. No – pisao je Sioran – „ništa odvratnije od tona onih koji brane određenu, tobože ugroženu, a zapravo pobedničku stvar, koji ne umeju da zauzdaju svoju radost na pomisao da će pobediti ni da se uzdrže od toga da svoje strahove ne pretvore u pretnje.“

[/restrictedarea]