Trijumf kolonijalne svesti (2) – Dobrica Ćosić kao negativan junak

Piše Milo Lompar 

U knjizi Dominantna i neželjena elita stavljeno je u duboku senku saznanje o internacionalističkom stanovištu Dobrice Ćosića, o njegovoj razgranatoj i ideološki motivisanoj kritici srpskog nacionalizma, da bi mogla biti naglašena komunistička redakcija njegovog jugoslovenstva kao refleks velikodržavnog (velikosrpskog) jugoslovenstva

Kao okvir za raspoznavanje ideološkog predrazumevanja koje upravlja interpretativnim rekonstrukcijama Latinke Perović veoma je značajno njeno osvetljavanje poznate polemike između Dobrice Ćosića i Dušana Pirjevca u 1961/1962. godini. Ono treba da pokaže kako je Dobrica Ćosić prešao ideološki put od velikodržavnog (staljinističko-unitarističkog) jugoslovenstva do velikosrpskog nacionalnog programa, dok se Dušan Pirjevec kretao u rasponu koji je podrazumevao nacionalnu emancipaciju slovenačkog naroda u pravcu usvajanja evropskih demokratskih integracija. Budući da je njihov spor odslikavao dubinske sukobe unutar komunističke i državne nomenklature, on nam otkriva kako su „relevantne… one polemike između predstavnika intelektualnih elita koje su reflektovale stanovišta formalno jedinstvenih komunističkih političkih elita“. Tako je Pirjevec „zastupao stanovišta koja su bila ne samo lična već i stanovišta pojedinca sa vrha partijske i državne strukture u Sloveniji“, dok je Ćosić „zastupao vlastita stanovišta koja su se podudarala sa Titovim stanovištima“ kao onim što misli „jugoslovenski državni i partijski vrh“.

INTELEKTUALNI MORAL I NEDOSLEDNOSTI Karakteristično je za način mišljenja Latinke Perović da ona ne opaža kako je reč o dva načina komunističkog gledanja na stvari, jer oba potiču iz neproblematičnosti ideje komunističke revolucije, kako zanemaruje postojanje nekog mišljenja koje bi bilo situirano van horizonta vlasti, kako ne uočava demokratsku manjkavost ovako zasnovane rasprave, kao i okolnost da nema nikakvog osobenog srpskog stanovišta koje bi s jednakim pravom moglo da se postavi naspram slovenačkog stanovišta Dušana Pirjevca. Dva su kriterijuma koja obeležavaju njeno razumevanje polemike: kriterijum istorijske i političke pozadine upotrebljenih polemičkih argumenata i kriterijum evropskih integracija kao ishod koji određuje sadržaj i domašaj polemike. Otud naša autorka zauzima dva apologetska stava: ona pozitivno ocenjuje Pirjevčeve stavove, jer ih vidi kao stavove potvrđene nadolazećim vremenom, bilo kao potvrđene Ustavom iz 1974. godine, bilo kao potvrđene evropskim integracijama koje su se odigrale posle raspada titoističke Jugoslavije. Stavovi Dobrice Ćosića pak dvostruko su negativno ocenjeni: kao stavovi dogmatske partijske orijentacije u 1961. godini i kao stavovi koji su uslovili potonji sukob sa procesima evropskih integracija.

Uvid u sadržaj same polemike otkriva, međutim, izuzetne protivrečnosti i nedoslednosti u intelektualnom moralu i mišljenju Latinke Perović. Jer, Dušan Pirjevec dosledno afirmiše nacionalno stanovište, kako u politici, tako i u kulturi: „nacionalnost predstavlja bitni konstitutivni element čovekove ličnosti, predstavlja u određenom smislu osnovu njegove egzistencije, polaznu tačku za njegovu komunikaciju sa svetom. Okrnjiti nacionalnost znači onda okrnjiti čovekovu ličnost, znači ugrožavati njegovu egzistenciju. Dosledno i svestrano priznavanje nacije i nacionalnosti znači, po tome, samo priznavanje celovitosti čovekove ličnosti, znači samo pitanje istinske demokratije i istinske slobode.“ Odakle dolazi afirmativan odnos naše autorke prema Pirjevčevom zastupanju nacionalnog stanovišta u komunističkoj i višenacionalnoj Jugoslaviji 1961. godine? Odakle, istovremeno, dolazi njen negativan odnos prema postojanju nacionalnog stanovišta u višepartijskoj i demokratskoj Srbiji? Ova temeljna nedoslednost je moguća usled unapred isključenih istovetnih merila za nacionalna prava slovenačkog i srpskog naroda, jer su srpska nacionalna prava neprestano pod sumnjom u ideološkom predrazumevanju Latinke Perović.

Premda je ustvrdila kako je Cilj srpske dominantne elite uvek – po našoj autorki – bio vezan za oblikovanje narodne i organske države. To je – veli ona – uslovilo dugotrajno protivljenje obrazovanju moderne države u nas. Sasvim suprotno od ovako iskazanih i često ponavljanih predilekcija, Latinka Perović bezuslovno afirmiše Pirjevčevo stanovište, iako ono donosi stavove po kojima je neophodno „priznanje i potvrda posebnog organizma, potvrda nacije, kakva odgovara i pogoduje prirodi same stvari“, jer nacija mora „da se uspešno odupre svim pritiscima i razvije u potpun nacionalni organizam“. Od posebne je važnosti da Pirjevec i državu poima na organicistički način, jer naglašava kako „republike će ostati i sačuvaće sve svoje prirodne funkcije, pošto nisu izum pretencioznih i bolesnih mozgova, nego predstavljaju jasno uobličene nacionalne organizme i zbog toga su neprikosnovene kao i svaki organizam.“ Kako je moguće osporavati opravdanost organicističkog shvatanja nacije i države u srpskom političkom prostoru i, istovremeno, afirmisati valjanost organicističkog shvatanja nacije i države u slovenačkom političkom prostoru?

Nije opravdano prevideti da Dušan Pirjevec precizno imenuje prirodu mogućih komunikacija kao razgovor „o vezama između različitih nacionalnih kultura“, jer on izričito brani vrednosti nacionalne kulture: „treba se setiti npr. našega Pohlina. Njegovo celokupno delo ima svoj značaj i vrednost samo kao poseban slovenački fenomen i ono je uprkos tome tako reći neophodan deo našeg kulturnog rasta. Dositej Obradović sigurno ne dostiže Voltera, ali ga Van Tigem ipak zove ’jugoslovenskim Volterom’. Takvih primera ima bezbroj i za svakog pismenog čoveka je jasno kakva pouka proističe iz toga.“ Pirjevec, štaviše, negira da između nacionalnog i opšteljudskog može postojati poseban jugoslovenski sloj i prostor: on to čini u Jugoslaviji 1962. godine, dok je to sporno – i podložno propagandnim žigosanjima – u Srbiji 2012. godine. Zašto je – za ideologiju našeg sekularnog sveštenstva – prihvatljivo Pirjevčevo shvatanje slovenačke kulture kao nacionalne kulture, ali je zauvek neprihvatljivo poimanje srpske kulture kao nacionalne kulture?

To zadire i u prirodu polemičkog i političkog ponašanja. Premda Pirjevec precizno oseća izvesnu ograničenost ideje nacionalne kulture, on insistira na posebnom odnosu čak i prema takvoj ograničenosti: „Isključivo i samo nacionalna svest ima zaista mali akcioni radijus, pa ipak joj se ne mogu tek apriori pridavati ideološki i sociološki tako naglašeno negativna obeležja, nego joj treba pomoći da savlada svoju ograničenost, i pri tom postupati tako da se ne pogode njene sasvim razumljive osetljivosti.“ Nasuprot ovakvom diferenciranom sagledavanju stvari, koje sa nacionalnog stanovišta uspostavlja neophodnost kritičke samorefleksije, naše sekularno sveštenstvo, koje tvrdi kako se oglašava sa globalističkog stanovišta, ne samo da nema sposobnost da izdvoji „sasvim razumljive osetljivosti“ srpske nacionalne kulture i ne samo da joj unapred pridaje ideološki i sociološki naglašeno negativna obeležja, nego je lišeno sposobnosti i za minimalnu kritičku samorefleksiju? Odakle to?

BEZALTERNATIVNI NAČIN MIŠLJENJA Kako Latinka Perović nikad – ni u Dominantnoj i neželjenoj eliti – nije došla do misli koju je sasvim neposredno i slobodno izneo Dušan Pirjevec još 1962. godine: do misli o sasvim razumljivoj osetljivosti nacionalne svesti? To je bilo moguće usled njene totalizacije srpske nacionalne svesti i srpskog (nacionalnog) stanovišta u jednoznačni i nediferencirani pojam srpskog nacionalizma. Taj je pojam postao jednoznačan i nediferenciran pak usled dubinskog pounutrašnjivanja kulturološke predrasude po kojoj su slovenačka nacionalna prava i osetljivost razumljivi u svojoj opravdanosti, dok srpska nacionalna prava i osetljivost nisu nikad opravdani, jer su samo deo ideologije srpskog nacionalizma.

Ovakav pogled na stvari uslovio je da dođe do neverodostojnog prikaza polemičkih stavova Dobrice Ćosića: naša autorka u njima – sa osvedočenjem u njihovoj naglašeno komunističkoj frazeologiji – prepoznaje velikodržavni koncept jugoslovenstva. Ona zanemaruje njihove brojne sadržaje: izrazitu kritiku srpskog nacionalizma, izričito i „nedvosmisleno protiv nacionalističkog kompleksa supremacije srpske kulture“, pledoaje za „objektivnu, revolucionarnu kritiku svoje nacije i njene kulture“, donošenje u pejorativnom smislu i pod navodnicama sintagme „’srpsko Kosovo i Metohija’“, istorijski neistinito, ali komunistički pravoverno – poistovećivanje ustaša i četnika, povezivanje etatizma sa nacionalizmom, kritiku srpskog nacionalizma koji se presvlači u košulju jugoslovenstva i otud kompromituje jugoslovenstvo kao oblik internacionalizma, shvatanje jugoslovenstva kao doslednog federalizma u kojem se „ne negira nacionalna samostalnost i ni u čemu ne poriče nacionalna sloboda“. Ovo zanemarivanje je vođeno nekim predumišljajem, jer se upravo ovi polemički argumenti Dobrice Ćosića pojavljuju kao ugaoni kamen sadašnjih apologetskih prikaza istorijskog postojanja titoističke Jugoslavije. Šta je odjednom u njima postalo tako problematično?

Utoliko pre, što se pozitivni pol Ćosićevih argumenata – ako stavimo u senku njegov komunistički potencijal – nalazi u iznenađujućoj bliskosti sa argumentima koje iznosi aktuelno sekularno sveštenstvo kada naznačuje prikladan pravac razvoja za srpsko društvo. Jer, on ispisuje „prave i nedvosmislene internacionalističke rečenice“, on pledira „za demokratsko stimuliranje i favorizovanje opštečovečanskog i internacionalističkog u kulturi“, on negira organicističku predstavu o naciji i državi, pa ih ne shvata kao cilj nego kao „sredstvo za ostvarenje svih vidova društvene ravnopravnosti i klasnog oslobođenja čovekovog, za ostvarenje socijalističke civilizacije“. Šta dobijamo ako u poslednjem iskazu reči „klasnog“ i „socijalističke“ zamenimo rečima „humanog“ i „savremene“? Sam postupak je opravdan sa stanovišta Ćosićevog pouzdanja u „fazu nastajanja svetske privrede, svetske kulture, svetskog sistema saobraćanja među narodima i ljudima“. Dobijamo, dakle, magičnu formulu kojom naše sekularno sveštenstvo uređuje javne, medijske i društvene poslove evropske kao zapadne (američke) Srbije.

Da podudarnost nije slučajna nego zakonomerna, da je ona posledica istovetnog načina mišljenja i delovanja u različitim okolnostima, pokazuje nam tvrđenje Dobrice Ćosića kako „za sve koji se na jugoslovenskom tlu angažuju za ljudsku budućnost, alternative nema“. Ovo uspostavljanje bezalternativnog načina mišljenja, koje je reprezentativno za naše sekularno sveštenstvo, uključiv i Latinku Perović, dovrhunilo je u predizbornom sloganu pobedničke (vladajuće) koalicije iz 2008. godine, koji je imperativno oglašavao kako „Evropa nema alternativu“. Ono je potom – posle 2012. godine – postalo aksiom ponašanja sadašnjih vlasti. Prenet iz komunističkog načina mišljenja, usidren u nediferenciranom i nekritičkom postavljanju stvari i totalizovanju istorijskog kretanja u pravcu neobrazložene i nepotvrđene linije progresa, ovaj model bezalternativnosti pojavljuje se kao zapretana nit koja obeležava totalitarni transfer značenja iz komunizma u globalizam.

Zanimljivo je da Latinka Perović propušta da istorijski kontekstualizuje položaj Dobrice Ćosića u vreme njegove polemike sa Dušanom Pirjevcom. On je tada – što naša autorka prećutkuje, dok njegov slovenački oponent izričito imenuje – „autor Deoba“. Ma koliko da je ironično intonirana, jedna Pirjevčeva primedba precizno uspostavlja u oponentovom ponašanju granicu koju nije dopušteno prelaziti: „Načelo slobodne percepcije i asocijacije, koje je u literaturi upotrebio i tako dosledno sproveo Džems Džojs, daje doduše najnovijem Ćosićevom romanu svojevrsnu draž, ali ne može dati ubedljivost njegovim polemičkim intervencijama.“ Pirjevec nema, dakle, ništa protiv kada u Deobama dolazi do pripovedne destrukcije srpskog nacionalizma, on pronalazi u njoj izvesnu književnu vrednost, ali ne dozvoljava nikakvu – pa ni tako asocijativno-perceptivnu – kritiku nacionalnog stanovišta u slovenačkoj kulturi i tradiciji.

Kao neko ko se – uz naglašene i dugotrajne aplauze slovenačke i hrvatske javnosti – pripovedno obračunao sa srpskim nacionalizmom, Dobrica Ćosić ostavlja tragove svoje predstave o srpskom nacionalizmu i u polemičkim iskazima. On – sasvim neodmereno, ali javno poželjno – utvrđuje kako je „za srpski narod… 1941. bila krvava kazna i najsvirepija osveta“ zbog grehova srpske monarhističke buržoazije, koja je borbu srpskih seljaka praktično svela „na pravo na ćirilicu i proslavu Svetog Save, na čast dvogodišnjeg kaplarskog maltretiranja i šamaranja njihovih, ali samo sinova ’uglednih’ u kraljevoj gardi, na epsko uživanje u svom junaštvu uz šljivovicu sa praznim stomacima i bosom decom, na slobodno psovanje Turaka i Švaba, a najviše samih sebe.“ Ovaj polemički iskaz – u svojoj retoričkoj ornamentalnosti – nalazi se u dubinskom dosluhu sa pripovednom vizijom srpskog nacionalizma koji uprizoruju Deobe. No, on ima precizan korelat sa privilegovanom istorijskom rekonstrukcijom srpskog nacionalizma u ideologiji sekularnog sveštenstva. U obe perspektive ciljano se pak zanemaruju i obezvređuju prosvećeni i građanski oblici ispoljavanja srpske nacionalne ideje.

PARADOKSI U knjizi Dominantna i neželjena elita stavljeno je u duboku senku saznanje o internacionalističkom stanovištu Dobrice Ćosića, o njegovoj razgranatoj i ideološki motivisanoj kritici srpskog nacionalizma, da bi mogla biti naglašena komunistička redakcija njegovog jugoslovenstva kao refleks velikodržavnog (velikosrpskog) jugoslovenstva. U isti mah je – u prikazivanju stavova Dušana Pirjevca – svesno zanemarena svest o osnovanosti nacionalnog stanovišta u političkom ponašanju, prećutana predstava o organskoj državi, da bi bila naglašena gotovo virtuelna predstava o evropskim integracijama. Da paradoks bude upečatljiviji, sam Dušan Pirjevec je dubinsko stanovište svog oponenta odredio kao integracijsko: „Ćosić… razmišlja… sa stanovišta integracije, dakle, pre svega sa stanovišta nacijinog prevazilaženja same sebe“. Zar to nije preovlađujući diskurs našeg sekularnog sveštenstva?

Zašto je, dakle, Latinka Perović neverodostojno i nepotpuno prikazala sadržaj tekstova obojice polemičara? Zato što nije moguće uskladiti Pirjevčevo zalaganje za nacionalnu kulturu sa sadašnjom osudom nacionalnog stanovišta u srpskoj kulturi i politici; zato što nije moguće pomiriti Ćosićev internacionalni globalizam sa okoštalom predstavom o njegovom srpskom nacionalizmu kao uzroku raspada titoističke Jugoslavije; zato što nije moguće ne dovesti u vezu raspad titoističke Jugoslavije sa ovako jasno oblikovanim slovenačkim ekskluzivizmom; zato što nije moguće projektovati srpsku krivicu na raspad titoističke Jugoslavije, ako potanko opišemo sadržaje internacionalističkog stava Dobrice Ćosića.

Otud se u Dominantnoj i neželjenoj eliti izvodi prevarni interpretativni manevar. Ćosićev internacionalizam, koji po definiciji isključuje srpsku dominaciju i koji čak baštini srpsku krivicu, potiskuje se u korist predstave o njegovom komunističkom velikodržavnom (velikosrpskom) projektu. Pirjevčevo nacionalno stanovište podvodi se pak pod plašt njegovog evropskog i demokratskog integralizma. Tako ideološka legitimacija – komunizam, odnosno demokratija – poprima svojstva pogodnog oruđa (ideološke racionalizacije) za odobravanje ili osporavanje nacionalnih kretanja: osporavanje internacionalnog stanovišta zbog njegove komunističke pozadine, odobravanje nacionalnog stanovišta (slovenačkog, ali ne i srpskog) zbog demokratskih i evropskih sadržaja na koje ono apeluje.

Sama polemika otkrila je dalekosežnu i praktičnu superiornost nacionalnog stanovišta. Jer, ono ima neuporedivo veći manevarski prostor, budući da poseduje izrazitu elastičnost u postavljanju u novonastalim prilikama. Uzorno je to pokazao Dušan Pirjevec. Premda je naša autorka ustvrdila kako između polemičara „do dijaloga nije došlo ni kasnije“, ostalo je svedočanstvo kako je Pirjevec – u vreme hrvatskog masovnog pokreta, u 1971. godini – pohitao da Ćosića pozove na saradnju u pravcu spasavanja Jugoslavije. Da je ovo svedočanstvo verovatno, pokazuje Pirjevčeva završna reč na skupu o „funkciji istorijske svesti“, koji je – u organizaciji Trećeg programa Radio Beograda – održan u Beogradu od 8 do 10. maja 1972. godine. Pirjevec je, štaviše, naglasio kako ne govori „samo u svoje već i u ime Tarasa Kermaunera“: sam skup, koji je bio „opštejugoslovenskog karaktera“, shvatio je kao skup koji razbija „takozvanu republičku zatvorenost“. Premda nije želeo „napadati republike u ime nekog apstraktnog jugoslovenstva“, on je republičku zatvorenost odredio kao „vladavinu mediokriteta, dakle onoga što ne misli, ili bolje: onoga što sa sobom ne nosi nikakve inicijative za mišljenje da bi misao mogla biti misao“, pa je njegovo iskustvo sa skupa obeležilo jednu novu mogućnost „da se misli i ova naša zajednička zemlja“.

Da bismo istorijski kontekstualizovali ove njegove iskaze, za koje Latinka Perović nije ni pomenula da postoje, valja naglasiti kako je Dušan Pirjevec bio svestan kako ove njegove reči imaju „bar prividno neke aktualističko političke akcente“: on sam ih je, dakle, usidrio u vreme u kojem su izrečene. Upravo u tom vremenu, u 1972. godini, kada je hrvatski masovni pokret postavio pitanje opstanka Jugoslavije, Dušan Pirjevec – oglašavajući se sa nacionalnog stanovišta – naglašava republičku zatvorenost kao vladavinu mediokriteta i svest o postojanju zajedničke zemlje: intenzitet takvih naglasaka ne postoji u njegovim polemičkim tekstovima u 1961/1962. godini.

Odakle ova promena? Pirjevec, dakle, može da se u odnosu na Jugoslaviju postavi različito u različitim prilikama zato što on svoj odnos prema Jugoslaviji određuje u skladu sa trenutnim interesima sopstvenog nacionalnog stanovišta: kada procenjuje da je potrebno naglasiti nacionalnu kulturu i republiku – kao u 1961/1962. godini – on se ne seća nikakve vladavine mediokriteta koja se u njima uspostavlja; no, kada proceni da je neophodno zaštititi nacionalnu kulturu i republiku – zato što u 1972. godini još nisu potpisani Osimski sporazumi koji garantuju spoljašnje granice tek od 1975. godine (338) – on naglašava važnost zajedničke zemlje. Ova pokretljivost u političkom mišljenju nije moguća u nas zato što smo mi bezalternativno dovedeni u vezu sa nečim što je izvan srpske nacionalne i kulturne egzistencije. Tako superiornost političkog mišljenja Dušana Pirjevca proizlazi iz dosledne primene shvatanja Maksa Vebera: „politiku sam uvek posmatrao sa nacionalnog stanovišta, i to ne samo spoljnu politiku, već i politiku uopšte“.

Kao da je – tek na kraju polemike – Dobrica Ćosić postao svestan koliko je njegovo stanovište nestabilno: „smatram idejno problematičnim, i lovom na veštice sva mišljenja i stavove koji pojavu srpskog nacionalizma u ’jugoslovenskom’ obliku tendenciozno predimenzioniraju, tretiraju je kao stanje svesti srpskog naroda, Beograda itd., proglašavaju je i danas realnom opasnošću po nacionalni integritet i nacionalnosti van ’srpskohrvatskog jezičkog područja’.“ Otpočevši polemiku u znaku unapred propisanog odustajanja od srpskog stanovišta, koje je značilo samo polemičku ravnopravnost i uzajamnost, progovorivši sa jugoslovenskog stanovišta, dok druga strana polemiše sa slovenačkog stanovišta, on je unapred pristao na primedbu o srpskoj krivici kao „srpskom nacionalizmu u ’jugoslovenskom’ obliku“.

O svemu tome nema ni reči u istorijskoj rekonstrukciji Latinke Perović, jer ona stavlja u zaborav saznanje o tome da Dobrica Ćosić ne uvodi u diskusiju pojam srpskog stanovišta. On to nije mogao učiniti zato što bi u tom slučaju doveo u pitanje smisao komunističke revolucije, koji je duboko pounutrašnjio. To se očitovalo u njegovoj kritici velikosrpske hegemonije i u ovoj polemici. Jer, komunistička revolucija je označavala negaciju nacionalnog stanovišta u srpskoj kulturi i politici, dok je istovremeno uspostavljala afirmaciju nacionalnog stanovišta u slovenačkoj politici i kulturi.

Otud je Dušan Pirjevec mogao da postepeno, vijugavo i neproblematično oblikuje nacionalno stanovište u svom odnosu prema Jugoslaviji. Dobrica Ćosić je pak bio onemogućen da autentično oblikuje srpsko stanovište, pošto ga je u tome zauvek ograničavao smisao komunističke revolucije, koga on nije bio spreman da se odrekne, kao što nikad nije mogao da uspostavi relativni i ugovorni odnos sa Jugoslavijom, jer nije imao stanovište sa kog bi ga osmislio. Otud ona elita koju je on predstavljao, i koju Latinka Perović imenuje kao dominantnu elitu, nije ni obrazovala autentičan odnos sa nacionalnim stanovištem u srpskoj kulturi i politici, jer nije bila sposobna da radikalno i dosledno proceni negativan smisao komunističke revolucije za srpsku nacionalnu i kulturnu egzistenciju.

PODUDARNOSTI I RAZLIKE Čitava potonja politička aktivnost Dobrice Ćosića potpuno je neistinito vezana za velikodržavnu (velikosrpsku) ideologiju, premda je on – dok činjenice raspada titoističke Jugoslavije nisu postale obeležje temeljno promenjene situacije – stvari prevashodno sagledavao sa jugoslovenskog stanovišta: mnogo doslednije i pluralnije – kako pokazuje i polemika sa Pirjevcem – nego intelektualni krugovi u Ljubljani ili Zagrebu. Ona je bila neuspešno usmerena ka obezbeđivanju onog stepena srpskih nacionalnih prava koji je Dušan Pirjevec samosvesno prepoznao u slovenačkim nacionalnim pravima još 1962. godine, ka – dakle – obezbeđivanju srpske nacionalne ravnopravnosti, pa je „tražio… teritorijalnu i pravnu celovitost Srbije kakvu imaju sve druge republike“. On je to činio bez temeljnog problematizovanja istorijskog učinka komunističke revolucije u Jugoslaviji, jer bi autentično takav poriv njega samog pretvorio u problem. Otud, uostalom, njegova odlučna reč u 1989. godini: „„Ponovo da se rodim, ponovo da imam dvadeset godina, i sa svim istorijskim saznanjima i poraznim ishodom svoje socijalističke i partizanske ideologije, opet bih bio partizan i ratovao bih protiv četnika i četništva.“ On ju je dosledno ponavljao: i u 1993. godini. Ta reč se ni u čemu ne razlikuje od reči Milovana Đilasa ili Koče Popovića ili Marka Nikezića ili Petra Stambolića ili – na poslednjem mestu – Latinke Perović.

Otud središnja podudarnost između dominantne i neželjene elite ostaje neproblematizovanje smisla komunističke revolucije. Njihovo osnovno razlikovanje prebiva u području koje svaka od ovih orijentacija bira da bi opravdala sam smisao komunističke revolucije. Nešto od toga možemo naslutiti u objašnjenju po kojem se „revolucija… u sudaru sa realnošću pokazala kao utopija“, što je „izazvalo veliku krizu u revolucionarnoj generaciji i izazvalo prve podele u njoj“. Uprkos svim podelama, revolucija je ostala neupitna tačka – znak svetske emancipacije, najpozitivnije vrednovani sadržaj – unutar svakog od komunističkih naraštaja: čak se i Zoran Đinđić – u optici Latinke Perović – pojavljuje u kretanju koje je određeno osom revolucije.

Tako Dobrica Ćosić dosledno i dugotrajno pokušava da srpska nacionalna prava ugradi u smisao komunističke revolucije, da bi joj obezbedio vrednosnu opravdanost sa nacionalnog stanovišta: onako kako je tu osnovanost prirodno i logično imenovao Dušan Pirjevec. To nije bilo moguće, jer je komunistička revolucija zasnovana na negaciji srpskih građanskih tradicija i srpskih nacionalnih prava, pa ta razgranata i u dugom vremenu izvedena politička aktivnost poznatog pisca – kraj sve opravdanosti njegove kritike ustavnog poretka titoističke Jugoslavije, njenog nedemokratskog uređenja, delovanja u duhu odbrane prava na slobodu javne reči – ipak ima oblik circulus vitiosus.

U rekonstruktivnoj i interpretativnoj nepouzdanosti istorijskog prikaza polemike iz 1961/1962. godine, kao i u njenim neistinitim aktuelizacijama u potonjem vremenu, sve do raspada titoističke Jugoslavije, jezgre se dve neuralgične tačke osnovne zamisli Latinke Perović u Dominantnoj i neželjenoj eliti. Jer, ona nema odgovor na pitanje: ako se svaki od jugoslovenskih naroda modernizuje unutar titoističke konfiguracije, kako nacionalna emancipacija ne ugrožava modernizaciju nijednog od jugoslovenskih naroda, osim srpskog naroda? Zašto – ponovimo – nacionalna emancipacija samo srpskog naroda ugrožava modernizacijski tok njegovog istorijskog kretanja?

A potom: ako se pretpostavlja postojanje pluralizma u strukturi komunističke partijske organizacije, ako se ona sadržinski i orijentaciono razlaže na više svojih frakcija i kartela, zašto se ne pretpostavlja pluralizam u strukturi nacionalne političke orijentacije? Ako se razlikuju staljinističke i liberalne elite u komunističkoj partijskoj organizaciji, zašto se ne razlikuju populističke, demokratske i liberalne skupine unutar nacionalne političke orijentacije? Ima nečeg gotovo komičnog u njenom određivanju Ivana Đurića kao „racionalnog srpskog nacionaliste“: pogotovo ako tu tvrdnju dovedemo u blizinu Đurićevih iskaza o srpskim „liberalnim“ komunistima kao predstavnicima „jedne mnogo finije… mnogo civilizovanije forme nacionalizma“. Tako se dve negacije alhemičarski pretvaraju u simulakrum afirmacije nacionalne političke orijentacije. Upravo prepoznata podudarnost u političkim pogledima otklanja svaku mogućnost da je Ivan Đurić mogao biti čovek nacionalne političke orijentacije. To je činjenica koja ne govori ništa ni dobro ni loše o njegovom političkom delovanju. No, takva odrednica je bila potrebna samo zbog simuliranja jednog stanovišta koje je u interpretativnoj perspektivi Latinke Perović zauvek isključeno.

Odigrava se – u zamisli naše autorke – nešto suprotno od svega toga: dok se veoma dubiozno pretpostavlja pluralizam u komunističkoj partijskoj organizaciji, dotle se ciljano svodi na jedno svojstvo evidentni pluralizam nacionalne političke orijentacije. Oba postupka su neopravdana. Ma koliko da su elite nesaglasne u komunističkoj partijskoj organizaciji, one su sudbonosno integrisane rukovodnim dejstvom demokratskog centralizma i jednopartijskim političkim sistemom, pa je pluralizam njihovo sporedno svojstvo, dok je monizam njihovo primarno određenje. Kod nacionalnih političkih orijentacija stvari stoje drukčije: budući deo višepartijskog i demokratskog političkog sistema, one su u prilici da se međusobno diferenciraju, da oblikuju svoje razloge i razlike i otud stvaraju pluralizam neuporedivo većeg spektra. Tako su nacionalne političke orijentacije – populističke, demokratske, liberalne – mnogo više pluralističke od elita (frakcija, kartela) u komunističkoj partijskoj organizaciji.

Ako stvari stoje tako, onda Latinka Perović neopravdano totalizuje nacionalnu političku orijentaciju, čija je struktura pluralistička, kao što neopravdano pluralizuje komunističku partijsku organizaciju, čija je struktura prevashodno monistička. U prvom slučaju, njena namera otkriva odsustvo intelektualne valjanosti, kao što u drugom slučaju pokazuje odsustvo moralne valjanosti. U takvim okolnostima, kao poslednja legitimacija njene interpretacije, kao preostala adresa na koju ona apeluje ostaje – moć.

U sledećem broju: Đilas, Koča i Nikezić kao moderni sveci