Neka živi selo

Piše Dragomir Antonić

Srbija je na Sajmu etnopića i hrane u Beogradu pokazala šta ima i šta može. Zašto o tim domaćinima koji pokazaše lepu strane Srbije mi ništa ne znamo?

Lepa je i raskošna zemlja Srbija. Vredna su i kreativna njena deca. Svako spreman da ospori ove tvrdnje i ostane veran stereotipima o zatucanoj i primitivnoj ruralnoj Srbiji, u koje danas uglavnom mnogi veruju, trebalo je da poseti Sajam etno hrane i pića u Beogradu koji se održavao poslednjih dana novembra meseca. Idealno mesto da shvati da od toga ništa nije tačno. Naprotiv.

PRESTONICA ZDRAVE HRANE Ako je gospođa Mirjana Lukić, službenica Beogradskog sajma koja vodi sve administrativno-organizacione poslove izložbe Etnohrane i pića, uspela da ustvdri da se na ovom malom prostoru našlo tačno 414 srpskih domaćina i domaćica iz svih krajeva Srbije, prebrojati sve domaće proizvode izložene na štandovima i tezgama, bilo je, uz sav uložen trud, nemoguće.

[restrictedarea]

Kako god, ali Beograd je, bar za tih nekoliko dana trajanja sajma, postao prestonica zdrave hrane. Sve što srpsko selo i domaćinstva iz Republike Srpske danas proizvode moglo se na jednom mestu videti. Bilo je tu sireva od kravljeg, kozjeg i ovčijeg mleka. Mladih i starih. Kačkavalja raznih vrsta, od Pirota, Svrljiga, Srema, Banata do Bijeljine. Koliko vrsta pavlaka, kiselih mleka, raznih vrsta jogurta i mlečnih napitaka nemoguće je nabrojati, a o raznim kobasicama, od onih peglanih do mlevenih sušenih i dimljenih, do naravno sremskih, da ne govorim. Jedne napravljene od goveđeg, druge od ovčijeg, treće od svinjskog, četvrte od kozjeg mesa. Pete od više vrsta mesa. Ljubitelji pršute, švargle, slanine i stelje bili su očarani.

Ali ako odete u drugi deo hale, tamo je tek iznenađenja na pretek. Proizvodi sa ukusom izloženi da i oko bude zadovoljno…

Po staroj recepturi napravljene i u šarmantno ukrašene teglice spakovane razne vrste meda, pekmeza, džemova, turšija, ajvara, ljutenice i pinđura. Neke vrste štrudli s makom i orasima, kukuruznih, pšeničnih, heljdinih hlebova i kolača, domaćih sirupa od divlje trešnje, nane, ribizle, trnjina i šipuraka valjda su se još samo na ovom sajmu mogle videti. O rakijama i vinima ne smem ni reč napisati. Bilo ih je kolko duša hoće. Moglo bi se unedogled nabrajati, pa bih opet nešto zaboravio. Za četiri dana kroz Halu broj tri prošlo je oko osam hiljada posetilaca, dnevno oko dve hiljade ljudi. Neki će reći malo, neki da je mnogo, ali će se svi složiti u jednom: niko nije nezadovoljan sa ovoga sajma otišao. Kako reče jedan posetilac: Sajam je lep jer su lepi proizvodi. Nema veće pohvale za one koji su na sajam doneli svoju robu.

SNAGA JE NA IZMAKU, ALI JE IMA A ko su ti ljudi i žene koji pokazaše lepu strane Srbije i ulepšaše Beograd. Bar na četiri dana. Zašto o njima ništa ne znamo? Zašto njih nema na naslovnim stranama novina, u udarnim televizijskim emisijama? Ko su oni od kojih javnost zazire? Za koga je opasno domaćinstvo Nikolić iz Krepoljina koje proizvodi sirupe od divlje trešnje, drena, ribizle i drugog šumskog voća? Zoran i Srbica sa decom Kristinom i Kristijanom godinama proizvode sirupe i od svog rada žive. Vojislav Krstić iz sela Pridvorice, opština Bojnik, živi od proizvodnje ajvara (po opštem mišljenju njegov ajvar je najbolji) i drugih proizvoda od paprike. Radi sa ženom, ćerkom, sinom, zetom. Kaže da mu nije teško raditi, ali da će ga zelenaške kamate banaka upropastiti. Milosava Grozdić iz Žagubice uspela je nešto što mnogima nije pošlo za rukom. Napravila je pekmez od mušmula. Ko nije pokušao, ne može da razume koliko veštine, znanja i strpljenja je za to potrebno. Pokušao sam i nisam uspeo. Porodica Đorđević iz sela Kamenovo, opština Petrovac na Mlavi, s kolena na koleno se bavi proizvodnjom meda. Sad posao preuzima treća i četvrta generacija. Nadica i Dragan Đorđević su inženjeri. Eksperti za pčele i pčelinje proizvode. Stručnjak za koziji sir je Aleksandar Dosković iz sela Zvijezd, opština Prijepolje. Gaji koze u sistemu otvorene proizvodnje, gde one same brste i biraju hranu na planinskim livadama. Nauka je dokazala da je ovakav način ishrane najzdraviji. Iz Kraljeva i „Bukovičanke“ stiže pršuta, sudžuk i slanina od stoke koja pase po padinama Goča. Ranijih godina su Erika i Ištvan Kurin iz Malog Iđoša pravili lep koziji sir, a Horka i Žolt iz Feketića razne napitke od višnje. U selu Mačkovac, opština Kuršumlija, Dana proizvodi razne vrste likera, a domaćinstvo Radukin iz Titela turšiju od „pijanih krastavaca“. Na Sajmu je bilo i renomiranih malih i srednjih proizvođača poput mlekare „Granice“ iz Mladenovca. Njihovo čokoladno mleko žiri je proglasio za najbolje. Iz Rume je stigla domaća švargla koju proizvodi „Meso produkt“, a „Turković d.o.o“ iz Sjenice je zadovoljio očekivanja i najzahtevnijih ljubitelja sjeničkog sudžuka. Destilerija „Zarić“ iz Kosijerića napravila je odličnu rakiju od dunje. Roze vino Ace Popovića iz Petrovca na Mlavi je proglašeno za najbolje u svojoj kategoriji, a šljivova rakija „Srpska trojka“ iz sela Subotišta, opština Pećinci, za sveukupnog pobednika ovogodišnjeg Sajma etnohrane i pića.

Srbija je pokazala šta ima i šta može. Porodična domaćinstva, porodične farme, mala i srednja preduzeća su ono na čemu počiva snaga srpske poljoprivrede. Snaga jeste na izmaku, ali je još uvek ima. Država a sa njom i svi koji u državi Srbiji žive morali bi pomoći vrednim i sposobni domaćinima koji proizvode isključivo domaće proizvode. Država i odgovarajuće državne ustanove, ponavljam, moraju naći način da pomognu domaću proizvodnju, a mi građani ćemo je pomoći ako budemo kupovali domaće. Ako igde slogan „Kupujte domaće!“ ima smisla, to je Sajam etnohrane.

[/restrictedarea]