Нека живи село

Etno 01Пише Драгомир Антонић

Србија је на Сајму етнопића и хране у Београду показала шта има и шта може. Зашто о тим домаћинима који показаше лепу стране Србије ми ништа не знамо?

Лепа је и раскошна земља Србија. Вредна су и креативна њена деца. Свако спреман да оспори ове тврдње и остане веран стереотипима о затуцаној и примитивној руралној Србији, у које данас углавном многи верују, требало је да посети Сајам етно хране и пића у Београду који се одржавао последњих дана новембра месеца. Идеално место да схвати да од тога ништа није тачно. Напротив.

Etno 02

ПРЕСТОНИЦА ЗДРАВЕ ХРАНЕ Ако је госпођа Мирјана Лукић, службеница Београдског сајма која води све административно-организационе послове изложбе Етнохране и пића, успела да уствдри да се на овом малом простору нашло тачно 414 српских домаћина и домаћица из свих крајева Србије, пребројати све домаће производе изложене на штандовима и тезгама, било је, уз сав уложен труд, немогуће.

[restrictedarea]

Како год, али Београд је, бар за тих неколико дана трајања сајма, постао престоница здраве хране. Све што српско село и домаћинства из Републике Српске данас производе могло се на једном месту видети. Било је ту сирева од крављег, козјег и овчијег млека. Младих и старих. Качкаваља разних врста, од Пирота, Сврљига, Срема, Баната до Бијељине. Колико врста павлака, киселих млека, разних врста јогурта и млечних напитака немогуће је набројати, а о разним кобасицама, од оних пегланих до млевених сушених и димљених, до наравно сремских, да не говорим. Једне направљене од говеђег, друге од овчијег, треће од свињског, четврте од козјег меса. Пете од више врста меса. Љубитељи пршуте, шваргле, сланине и стеље били су очарани.

Etno 03Али ако одете у други део хале, тамо је тек изненађења на претек. Производи са укусом изложени да и око буде задовољно…

По старој рецептури направљене и у шармантно украшене теглице спаковане разне врсте меда, пекмеза, џемова, туршија, ајвара, љутенице и пинђура. Неке врсте штрудли с маком и орасима, кукурузних, пшеничних, хељдиних хлебова и колача, домаћих сирупа од дивље трешње, нане, рибизле, трњина и шипурака ваљда су се још само на овом сајму могле видети. О ракијама и винима не смем ни реч написати. Било их је колко душа хоће. Могло би се унедоглед набрајати, па бих опет нешто заборавио. За четири дана кроз Халу број три прошло је око осам хиљада посетилаца, дневно око две хиљаде људи. Неки ће рећи мало, неки да је много, али ће се сви сложити у једном: нико није незадовољан са овога сајма отишао. Како рече један посетилац: Сајам је леп јер су лепи производи. Нема веће похвале за оне који су на сајам донели своју робу.

Etno 04

Etno 05Etno 06СНАГА ЈЕ НА ИЗМАКУ, АЛИ ЈЕ ИМА А ко су ти људи и жене који показаше лепу стране Србије и улепшаше Београд. Бар на четири дана. Зашто о њима ништа не знамо? Зашто њих нема на насловним странама новина, у ударним телевизијским емисијама? Ко су они од којих јавност зазире? За кога је опасно домаћинство Николић из Крепољина које производи сирупе од дивље трешње, дрена, рибизле и другог шумског воћа? Зоран и Србица са децом Кристином и Кристијаном годинама производе сирупе и од свог рада живе. Војислав Крстић из села Придворице, општина Бојник, живи од производње ајвара (по општем мишљењу његов ајвар је најбољи) и других производа од паприке. Ради са женом, ћерком, сином, зетом. Каже да му није тешко радити, али да ће га зеленашке камате банака упропастити. Милосава Гроздић из Жагубице успела је нешто што многима није пошло за руком. Направила је пекмез од мушмула. Ко није покушао, не може да разуме колико вештине, знања и стрпљења је за то потребно. Покушао сам и нисам успео. Породица Ђорђевић из села Каменово, општина Петровац на Млави, с колена на колено се бави производњом меда. Сад посао преузима трећа и четврта генерација. Надица и Драган Ђорђевић су инжењери. Експерти за пчеле и пчелиње производе. Стручњак за козији сир је Александар Досковић из села Звијезд, општина Пријепоље. Гаји козе у систему отворене производње, где оне саме брсте и бирају храну на планинским ливадама. Наука је доказала да је овакав начин исхране најздравији. Из Краљева и „Буковичанке“ стиже пршута, суџук и сланина од стоке која пасе по падинама Гоча. Ранијих година су Ерика и Иштван Курин из Малог Иђоша правили леп козији сир, а Хорка и Жолт из Фекетића разне напитке од вишње. У селу Мачковац, општина Куршумлија, Дана производи разне врсте ликера, а домаћинство Радукин из Титела туршију од „пијаних краставаца“. На Сајму је било и реномираних малих и средњих произвођача попут млекаре „Границе“ из Младеновца. Њихово чоколадно млеко жири је прогласио за најбоље. Из Руме је стигла домаћа шваргла коју производи „Месо продукт“, а „Турковић д.о.о“ из Сјенице је задовољио очекивања и најзахтевнијих љубитеља сјеничког суџука. Дестилерија „Зарић“ из Косијерића направила је одличну ракију од дуње. Розе вино Аце Поповића из Петровца на Млави је проглашено за најбоље у својој категорији, а шљивова ракија „Српска тројка“ из села Суботишта, општина Пећинци, за свеукупног победника овогодишњег Сајма етнохране и пића.

Etno 07Србија је показала шта има и шта може. Породична домаћинства, породичне фарме, мала и средња предузећа су оно на чему почива снага српске пољопривреде. Снага јесте на измаку, али је још увек има. Држава а са њом и сви који у држави Србији живе морали би помоћи вредним и способни домаћинима који производе искључиво домаће производе. Држава и одговарајуће државне установе, понављам, морају наћи начин да помогну домаћу производњу, а ми грађани ћемо је помоћи ако будемо куповали домаће. Ако игде слоган „Купујте домаће!“ има смисла, то је Сајам етнохране.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Kako su mi lepi, vredni, pametni i mili…….. ma nema takvih, kao sto su Srbi nigde na belom svetu …….. sa odstojanjem ljudskiji od svih drugih, jer imaju i stvaraju iz onog sto imaju a nista od tog je …. ni oteto, ni zaplenjeno, ni eksploatisano …..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *