Imate dva minuta da napustite kuću!

Film „99 kuća“

Piše Vladislav Panov

Nova filmska replika koja će se pamtiti, „Imate dva minuta da napustite kuću“, staje odmah uz čuvenu „Pohlepa je dobra“ iz „Volstrita“ Olivera Stouna. Ova nova izgovorena je u aktuelnom ostvarenju „99 kuća“ uvek vrlo angažovanog američko-iranskog sineaste Ramina Bahranija, koji  ne bez razloga mnogi već nazivaju najvažnijim filmom godine, možda čak i decenije

Dve godine pošto je filmom „Po svaku cenu“ nadgradio svoje brutalno i krajnje realistično seciranje američkog sna, koje tokom poslednjih desetak godina manje-više čini opus američkog nezavisnog autora iranskog porekla Ramina Bahranija, ovaj režiser je uspeo da i taj nokaut-film (kriza porodice u pokušaju da spasi farmu od lihvarskih banaka) nadmaši još potresnijom slikom naličja tog sna. Nesnošljivo realistički opisuje izgled savremene Amerike i u svakom pogledu nadilazi realističnost dokumentarnog filma, te takozvani nezavisni američki film okreće odavno zaturenom neorealizmu i socijalnom komentaru koji nije viđen u njihovoj kinematografiji još od sedamdesetih godina prošlog veka. Taj njegov novi šok-film nosi naslov „99 kuća“. Trenutno aktuelan ali u manjoj distribuciji, zabačen između obilne uobičajene komercijalne ponude kojom se raji ispira mozak snovima o najdemokratskijoj zemlji od kada je sveta, i slobodama koje svaki uživalac te demokratije ima privilegiju da konzumira. A stvarnost, dok ne zatreska na vrata svakog ko je došao na red da plati cenu kapitalističke idile, nije prisutna ni u njihovim medijima, ni u proizvodima industrije zabave. Ima je zato u bogatoj dozi u novom Bahranijevom ostvarenju.

[restrictedarea]

Kaubojsko oduzimanje imovine Priča je jednostavna. Svakodnevna, iako od ljudi ignorisana poput sve brojnijih beskućnika koji bauljaju ulicama tamošnjih velegrada. Njih niko ne primećuje. A Bahrani pokazuje kako se postaje to biće američkog očaja koje niko ne vidi. U njegovom filmu posmatramo organizovano masovno otimanje imovine podanicima američkog sna; oni su na razne načine, prisilno, nepošteno, fingirano čak, dovedeni od strane banaka, naravno, pod zaštitom države, u dugove koje ne mogu da vrate. U takvoj poziciji banke ih ucenjuju, nameću im prekratke rokove koje nikako ne mogu da ispoštuju, dovedeni su u ćorsokak, a iz njega izlaz vodi jedino u bedu, očaj, tragediju i vrlo često smrt. Film, uostalom, tako i počinje. Samoubistvom jednog očajnika koji nije želeo da prihvati da ga banka isteruje na ulicu. Nad njegovim lešom, bezosećajno, sarkastičan i sav pun sebe, mobilnim telefonom svoje sledeće žrtve zove glavni antijunak (odlična rola izuzetnog Majkla Šenona), čiji je vrlo unosni posao kaubojsko oduzimanje imovine bančinih dužnika. Dakako, za debelu proviziju. On je i simbol novog unosnog preduzetništva korporativne Amerike koja odavno više ništa ne proizvodi osim ljudskog otpada i očaja, osim dugova, lažnih dobrostojećih korporacija, beskućnika i armije nezaposlenih. U dugovima do guše, moderni Amerikanci uživaju u blagodetima američkog sna dok im se na pragu ne pojavi „biznismen“ koji naplaćuje dugove izmišljene u pljačkaškim šemama bankarskog sistema moderne Amerike. Onda, nadmašujući surovost i efikasnost čak i nacista, koji su iz domova izbacivali pripadnike niže rase otimajući im sve što imaju, oni bukvalno isteruju iz kuće koja je naprasno, preko noći, postala vlasništvo banke, sve zatečene u njoj, sve sa njihovim stvarima. Pri tome im pomaže policija! A privatne banke državna sila brižno i efikasno štiti finansirana novcem od poreza onih koje isteruje na ulicu!? Ako vam zvuči poznato, u pravu ste. Upravo tu naprednu varijantu kapitalizma uvedosmo i mi posle „oslobođenja“. Zato je i kod nas sve više onih koji su osetili čerupanje bančinih lihvara i gubljenje svega preko noći, kao i jednako bolnu potpunu nezainteresovanost okoline i državnih organa za tu tragediju. Bogati i moćni se kriju iza zakona koje sami donose, a njihovu nezajažljivost i imetak štiti državna sila. Samo se dugovi „malih“ ljudi nikada ne praštaju. Odnosno surovo se kažnjavaju. Tako je to tamo, a biva da će veoma brzo biti i ovde. Ovaj film, otuda, može da posluži kao školsko štivo, premda će mnogima pre biti nešto nalik vrlo preciznom predskazanju dana koji samo što ih nisu snašli.

Slike tog dobro uvežbanog terora države nad ljudima, koji su od poštenih poslušnika vlasti i iste te države postali njeni neprijatelji, potresniji su od svih scena nasilja, i dalje dominantno prisutnih, u američkom filmu. Njim Holivud i tamošnja televizijska produkcija besomučno zasipaju svoj narod. U stvarnosti, međutim, njihovo pravo na odbranu svog doma ne postoji kada ga ugrožava zaštitnik takozvanih državnih dugova. Teško da ima jezivije i tužnije scena od siledžijskog izbacivanja iz kuće od straha i očaja potpuno izgubljenog starca, ostavljenog od porodice i prevarenog od banaka, koje mu sada uzimaju i jedino što mu je u staračkoj samoći i bedi još preostalo. Bahranijev realistični i ledeno dokumentaristički pristup slikanju ovakvih prizora zabada se kao nož u srce gledaocu, koga ni izbliza svi teroristi ovog sveta, niti pak zombiji, vampiri, vukodlaci ili psihopatske serijske ubice, da i ne pominjemo uvek krvožedne vanzemaljce, ni pojedinačno ni svi zajedno čak ne mogu da uplaše, ili mu učine takvo zlo kao bankarske nemani iz ovog filma. Strah od njih je realan, iskonski, dubok i nesavladiv. Potpuno razoružavajući. I trpi ga veći deo američkog društva. Osim pomenutog lika koji tumači Šenon. On od tog straha živi. Prežderava se njime i uzdiže svoju bezosećajnost, egoističnost i gramzivost do epskih proporcija.

Znamo da je Oliver Stoun u „Volstritu“ još pre nekoliko decenija postavio arhetip ovakvih likova (Gordon Geko) i da je u njemu ostavio nezaboravnu repliku („Pohlepa je dobra!“). Bahrani je, međutim, tu duhovitu opasku, životni moto imaginarnog Gekoa, ugradio u tkivo stvarnosti savremenog sveta ogrezlog u istinsku, a ne ispraznu fingirano-filmsku realnost. Ta tako cenjena i važna pohlepa koja pokreće „naprednu“ zapadnu civilizaciju ima žrtve u milionima poštenih ljudi nastradalih u ime napretka kapitalizma, tog mehura od sapunice ali dovoljno moćnog i stvarnog da im u trenu oduzme sve, pa i sam život.

Demokratski korporativni nacizam  „Imate dva minuta da napustite kuću“ – kaže izvršilac dugova u ime jedinog boga zapadnog sveta – u svemu prisutne banke. I nacisti su davali više vremena svojim žrtvama za odlazak sa ognjišta. Demokratski korporativni nacizam, međutim, demonstrira okrutniju surovost. Piramidalna struktura čerupanja ljudi-ovaca od strane moćnika, ugrađenih u noseće stubove društva, kao metastaza raširena na sve strane, efikasnije od mafijaškog sistema grananja kroz strukturu države, uzela je toliko maha i tako je sveobuhvatna da je postala povod i ishodište funkcionisanja i vlasti i države. Ovaj film to pokazuje na upečatljiv, potresno jasan i realističan način, a kroz iskušenje glavnog junaka (na pozitivnoj strani), mladog oca koji sa detetom i svojom majkom biva izbačen na ulicu s koje po svaku cenu želi da umakne. Pristaje da radi sve moguće, pa i prljave poslove za svog patrona, istog onog mešetara koji ga je izbacio na ulicu. Tako ciničnom igrom sudbine postaje koplje kapitalističkog progresa i preduzetnik fokusiran da se obogati, bez obzira na cenu i moralni kolaps na koji je prisiljen ne bi li dokazao da je efikasni i bezdušni „obavljač neophodnih poslova“ u ime i za račun svog poslodavca. Snaga i realističnost zapleta krije se delom i u činjenici da je zasnovan na pravoj ličnosti, ocu koji je raskrinkao korumpirane preprodavce nekretninama i njihove prevare u sprezi sa bankama. Ukupna doza ovekovečene stvarnosti u ovom filmu ga približava ne samo dokumentarnom stilu već ga smešta na poziciju ponosnog predvodnika novog talasa takozvanog „sinema verite“ pokreta. Zato ili ne, mnogo je onih koji tvrde da je „99 kuća“ najznačajniji američki film ove godine, možda čak i decenije!

 

„99 kuća“
(„99 Homes“)

Režija i scenario: Ramin Bahrani
(po istinitoj priči)

Uloge:
Endrju Garfild, Majkl Šenon, Lora Dern

Žanr:
socijalna drama

Trajanje:
112 minuta

Produkcija:
nezavisni američki studio

[/restrictedarea]