Имате два минута да напустите кућу!

Филм „99 кућа“

99 kucaПише Владислав Панов

Нова филмска реплика која ће се памтити, „Имате два минута да напустите кућу“, стаје одмах уз чувену „Похлепа је добра“ из „Волстрита“ Оливера Стоуна. Ова нова изговорена је у актуелном остварењу „99 кућа“ увек врло ангажованог америчко-иранског синеасте Рамина Бахранија, који  не без разлога многи већ називају најважнијим филмом године, можда чак и деценије

Две године пошто је филмом „По сваку цену“ надградио своје брутално и крајње реалистично сецирање америчког сна, које током последњих десетак година мање-више чини опус америчког независног аутора иранског порекла Рамина Бахранија, овај режисер је успео да и тај нокаут-филм (криза породице у покушају да спаси фарму од лихварских банака) надмаши још потреснијом сликом наличја тог сна. Несношљиво реалистички описује изглед савремене Америке и у сваком погледу надилази реалистичност документарног филма, те такозвани независни амерички филм окреће одавно затуреном неореализму и социјалном коментару који није виђен у њиховој кинематографији још од седамдесетих година прошлог века. Тај његов нови шок-филм носи наслов „99 кућа“. Тренутно актуелан али у мањој дистрибуцији, забачен између обилне уобичајене комерцијалне понуде којом се раји испира мозак сновима о најдемократскијој земљи од када је света, и слободама које сваки уживалац те демократије има привилегију да конзумира. А стварност, док не затреска на врата сваког ко је дошао на ред да плати цену капиталистичке идиле, није присутна ни у њиховим медијима, ни у производима индустрије забаве. Има је зато у богатој дози у новом Бахранијевом остварењу.

[restrictedarea]

99 kuca PlakatКаубојско одузимање имовине Прича је једноставна. Свакодневна, иако од људи игнорисана попут све бројнијих бескућника који бауљају улицама тамошњих велеграда. Њих нико не примећује. А Бахрани показује како се постаје то биће америчког очаја које нико не види. У његовом филму посматрамо организовано масовно отимање имовине поданицима америчког сна; они су на разне начине, присилно, непоштено, фингирано чак, доведени од стране банака, наравно, под заштитом државе, у дугове које не могу да врате. У таквој позицији банке их уцењују, намећу им прекратке рокове које никако не могу да испоштују, доведени су у ћорсокак, а из њега излаз води једино у беду, очај, трагедију и врло често смрт. Филм, уосталом, тако и почиње. Самоубиством једног очајника који није желео да прихвати да га банка истерује на улицу. Над његовим лешом, безосећајно, саркастичан и сав пун себе, мобилним телефоном своје следеће жртве зове главни антијунак (одлична рола изузетног Мајкла Шенона), чији је врло уносни посао каубојско одузимање имовине банчиних дужника. Дакако, за дебелу провизију. Он је и симбол новог уносног предузетништва корпоративне Америке која одавно више ништа не производи осим људског отпада и очаја, осим дугова, лажних добростојећих корпорација, бескућника и армије незапослених. У дуговима до гуше, модерни Американци уживају у благодетима америчког сна док им се на прагу не појави „бизнисмен“ који наплаћује дугове измишљене у пљачкашким шемама банкарског система модерне Америке. Онда, надмашујући суровост и ефикасност чак и нациста, који су из домова избацивали припаднике ниже расе отимајући им све што имају, они буквално истерују из куће која је напрасно, преко ноћи, постала власништво банке, све затечене у њој, све са њиховим стварима. При томе им помаже полиција! А приватне банке државна сила брижно и ефикасно штити финансирана новцем од пореза оних које истерује на улицу!? Ако вам звучи познато, у праву сте. Управо ту напредну варијанту капитализма уведосмо и ми после „ослобођења“. Зато је и код нас све више оних који су осетили черупање банчиних лихвара и губљење свега преко ноћи, као и једнако болну потпуну незаинтересованост околине и државних органа за ту трагедију. Богати и моћни се крију иза закона које сами доносе, а њихову незајажљивост и иметак штити државна сила. Само се дугови „малих“ људи никада не праштају. Односно сурово се кажњавају. Тако је то тамо, а бива да ће веома брзо бити и овде. Овај филм, отуда, може да послужи као школско штиво, премда ће многима пре бити нешто налик врло прецизном предсказању дана који само што их нису снашли.

Слике тог добро увежбаног терора државе над људима, који су од поштених послушника власти и исте те државе постали њени непријатељи, потреснији су од свих сцена насиља, и даље доминантно присутних, у америчком филму. Њим Холивуд и тамошња телевизијска продукција бесомучно засипају свој народ. У стварности, међутим, њихово право на одбрану свог дома не постоји када га угрожава заштитник такозваних државних дугова. Тешко да има језивије и тужније сцена од силеџијског избацивања из куће од страха и очаја потпуно изгубљеног старца, остављеног од породице и превареног од банака, које му сада узимају и једино што му је у старачкој самоћи и беди још преостало. Бахранијев реалистични и ледено документаристички приступ сликању оваквих призора забада се као нож у срце гледаоцу, кога ни изблиза сви терористи овог света, нити пак зомбији, вампири, вукодлаци или психопатске серијске убице, да и не помињемо увек крвожедне ванземаљце, ни појединачно ни сви заједно чак не могу да уплаше, или му учине такво зло као банкарске немани из овог филма. Страх од њих је реалан, исконски, дубок и несавладив. Потпуно разоружавајући. И трпи га већи део америчког друштва. Осим поменутог лика који тумачи Шенон. Он од тог страха живи. Преждерава се њиме и уздиже своју безосећајност, егоистичност и грамзивост до епских пропорција.

Знамо да је Оливер Стоун у „Волстриту“ још пре неколико деценија поставио архетип оваквих ликова (Гордон Геко) и да је у њему оставио незаборавну реплику („Похлепа је добра!“). Бахрани је, међутим, ту духовиту опаску, животни мото имагинарног Гекоа, уградио у ткиво стварности савременог света огрезлог у истинску, а не испразну фингирано-филмску реалност. Та тако цењена и важна похлепа која покреће „напредну“ западну цивилизацију има жртве у милионима поштених људи настрадалих у име напретка капитализма, тог мехура од сапунице али довољно моћног и стварног да им у трену одузме све, па и сам живот.

Демократски корпоративни нацизам  „Имате два минута да напустите кућу“ – каже извршилац дугова у име јединог бога западног света – у свему присутне банке. И нацисти су давали више времена својим жртвама за одлазак са огњишта. Демократски корпоративни нацизам, међутим, демонстрира окрутнију суровост. Пирамидална структура черупања људи-оваца од стране моћника, уграђених у носеће стубове друштва, као метастаза раширена на све стране, ефикасније од мафијашког система гранања кроз структуру државе, узела је толико маха и тако је свеобухватна да је постала повод и исходиште функционисања и власти и државе. Овај филм то показује на упечатљив, потресно јасан и реалистичан начин, а кроз искушење главног јунака (на позитивној страни), младог оца који са дететом и својом мајком бива избачен на улицу с које по сваку цену жели да умакне. Пристаје да ради све могуће, па и прљаве послове за свог патрона, истог оног мешетара који га је избацио на улицу. Тако циничном игром судбине постаје копље капиталистичког прогреса и предузетник фокусиран да се обогати, без обзира на цену и морални колапс на који је присиљен не би ли доказао да је ефикасни и бездушни „обављач неопходних послова“ у име и за рачун свог послодавца. Снага и реалистичност заплета крије се делом и у чињеници да је заснован на правој личности, оцу који је раскринкао корумпиране препродавце некретнинама и њихове преваре у спрези са банкама. Укупна доза овековечене стварности у овом филму га приближава не само документарном стилу већ га смешта на позицију поносног предводника новог таласа такозваног „синема верите“ покрета. Зато или не, много је оних који тврде да је „99 кућа“ најзначајнији амерички филм ове године, можда чак и деценије!

 

„99 кућа“
(„99 Homes“)

Режија и сценарио: Рамин Бахрани
(по истинитој причи)

Улоге:
Ендрју Гарфилд, Мајкл Шенон, Лора Дерн

Жанр:
социјална драма

Трајање:
112 минута

Продукција:
независни амерички студио

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *