Чачкање мечке

Куда иде криза на блиском истоку

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Неоправдано обарање руског бомбардера изнад територије Сирије био је потез од којег се очекивало да ће изазвати нерационалну и исхитрену реакцију Москве, и пружити изговор западним силама за акције, које би поништиле стечену предност Истока на блискоисточном бојишту. Да су се стратези који стоје иза овог чина овако нечему надали, доказује чињеница да су, пошто у овом науму нису успели, наставили с провокацијама широм Блиског истока, све до Балкана и Косова

Сива еминенција америчке спољне политике и саветник за националну безбедност америчког председника Џимија Картера, Збигњев Бжежински признао је својевремено да су САД свесно и намерно испровоцирале СССР да војно интервенише у Авганистану. „Према званичној верзији историје, ЦИА је почела да помаже муџахединима током 1980, односно пошто је совјетска армија извршила инвазију на Авганистан 24. децембра 1979. године. Али истина, до сада тајна, сасвим је другачија – 3. јула 1979. председник Картер је потписао прву директиву о тајној помоћи противницима просовјетског режима у Кабулу. Истог дана написао сам му ноту у којој сам изнео мишљење да ће то довести до совјетске војне интервенције“, признао је Бжежински у интервјуу за француски Нувел обзерватер јануара 1998. и додао да су тиме „свесно повећали вероватноћу“ за руску интервенцију. Упитан да ли жали због нечега с тим у вези, Бжежински је одговорио: „За чиме? Та тајна операција је била изврсна идеја. Имала је за последицу увлачење Руса у авганистанску замку, и ви желите да због тога жалим?“ Бжежински је подједнако бескрупулозан био и у одговору на наредно питање о томе да ли жали што је на тај начин подржавао исламски фундаментализам упитавши: „Шта је важније за историју света? Талибани или колапс совјетске империје?“ Бжежинском је очигледно важније било да сруши СССР и какву-такву стабилност ондашњег света од могућности да данашњи свет сачува од рушилачке нестабилности исламистичких нараштаја произашлих од „бораца за слободу“ које је ономад подржавао. Из ових његових речи и из историјских догађаја који су уследили и који се и данас дешавају јасан је закључак да никаква стабилност није циљ његове и вашингтонске политике него управо обрнуто. А и матрица је иста. Само Бжежински и његови наследници у Вашингтону, изгледа, нису свесни да се свет променио, да се Русија променила и да није исто провоцирати Брежњева и провоцирати Путина, као што никако не би било исто провоцирати Лењина и Стаљина. Брежњев је интервенцију у Авганистану оправдавао интернационализмом, сличних интернационалистичких гледишта били су и Лењин и Троцки. Стаљин, међутим, није био интернационалиста, као што то није ни Путин, који је у свом обраћању нацији 3. децембра јасно рекао да се у Сирији ради о заштити руске безбедности – руских интереса. И ту, као ни у Стаљинграду – Ни шагу назад! (Ни корак назад)

[restrictedarea]

CASUS BELLI Обарање руског бомбардера над сиријским небом био је потез који би у свакој „нормалној“ ситуацији водио ка директној конфронтацији две земље. Анкара је то морала да зна и да с тим рачуна. „Шта су државе двадесетог века радиле у сличним ситуацијама? Започињао би рат“, рекао је руски премијер Дмитриј Медведев, напомињући да је Анкара овим потезом „прекршила норме међународног права“ и Русији дала повод за почетак рата, односно casus belli. Упркос овоме Москва је одлучила да не одговори тако, пошто би отворени рат био најгори могући исход. Управо је тај неочекивани одговор Москве исфрустрирао њене непријатеље који су се поново нашли у ситуацији у којој не умеју да се снађу – суочавају се с противником који предузима све потребне мере да осујети њихове намере и акције, али ни у једном тренутку не прелази границу и не допушта себи било какав потез потенцијално окарактерисан нелегитимним или агресивним. Напротив – ради се чврсто и одлучно, али у оквиру права и стратегије избегавања непотребног конфликта. Потврђује се предвиђање које смо изнели пре нешто више од два месеца – тада је Русија започела ваздушне ударе у Сирији; неки су (посебно на Западу) тврдили да ће се Москва заглибити у новом бесконачном рату, док су руске акције указивале супротно – да се ради о добро планираној и врло ограниченој војној акцији са јасним циљем и излазном стратегијом.

Садашња дешавања нам говоре да је Москва уверена да је одабрала исправан и ефикасан приступ и стога, упркос најбруталнијим провокацијама, намерава да се и даље придржава свог борбеног плана. Не би ли повратили иницијативу, њени противници пак схватају да морају Русију да избаце из равнотеже и да је увуку у своје блато. Зато и упорно настављају са провокацијама.

У овом контексту треба посматрати два ваздушна напада америчке коалиције извршена у Сирији у недељу 6. и понедељак 7. децембра када су убијена три сиријска војника и најмање 34 цивила. У недељном нападу, првом ове врсте у последњих годину и нешто дана, авиони коалиције, која се наводно бори против Исламске државе, бомбардовали су базу Саека легалних сиријских оружаних снага у региону Деир ез Зор. У овом случају Вашингтон је негирао напад на сиријску војску тврдећи да су најближа два америчка авиона дејствовала по циљевима удаљеним 55 километара од ове базе, а неименовани извор из америчке војске устврдио је чак да су тај напад извели руски авиони. Руска војска потврђује присуство два америчка авиона на локацији коју наводи и Пентагон, али и још два неутврђене националности који су напали базу сиријске војске. Други удар био је још безобзирнији – амерички авиони бомбардовали су село Ел Кан у којем, према Дамаску, није било домаће војске. У оба случаја, након ваздушних интервенција, припадници Исламске државе напали су бомбардоване локације. Прича је још занимљивија због чињенице да је из предела Деир ез Зор Исламска држава извлачи највише нафте коју продаје на илегалном тржишту. Ови ваздушни напади могу се двојако схватити. Прво као порука Вашингтона Москви да, упркос размештању противваздушних система С-400 у региону Лакатије (овај систем покрива за сада око 75 одсто сиријског ваздушног простора), они могу да бомбардују кога год хоће по Сирији, укључујући и руске савезнике. Друго, и много опасније, као провокација сиријске војске да покуша да системима добијеним од Русије обори неки амерички авион, што би дало повод за одмазду, иако Американци немају ничију дозволу да ту буду – ни владе у Дамаску ни УН. Када већ нису успели да ескалирају сукоб и испровоцирају Москву обарањем њиховог авиона, можда успеју да наведу Сиријце на (кобну) грешку.

Ова два инцидента, укључујући и обарање руског авиона, наводе на круцијално питање у овом тренутку – да ли је данас НАТО постао авијација Исламске државе, као што је некоћ служио Ослободилачкој војсци Косова? Да ли можемо да очекујемо да ускоро негде у Сирији видимо неког високог америчког званичника како босоног седи са исламистима, као што смо ономад видели Ричарда Холбрука у Јунику? Не заборавимо да је у време тог састанка ОВК још била на америчкој листи терористичких организација.

ШИРЕЊЕ НЕСТАБИЛНОСТИ Провокације и ширење нестабилности које спроводи западна алијанса не ограничава се на Сирију. Паралелно са америчким ваздушним нападима на положаје под контролом власти у Дамаску, Турска војска је упала у Ирак и игнорисала ултиматум Багдада да се повуче у року од 48 сати, што је захтевано и пред Саветом безбедности УН. Дакле, држава која је сматрала легитимним да обори авион који је наводно током 17 секунди нарушио њен ваздушни простор сасвим нормалним и прихватљивим сматра слање 25 тенкова и око 1.500 војника на суверену територију друге земље, а на захтев да се повуче одговара само тиме да „одустаје од додатног јачања свог присуства“. Најбизарније је турско објашњење те инвазије: Трупе су ту у оквиру међународне мисије за обуку и опремање ирачких снага за борбу против Исламске државе. Да ли је потребно нагласити да Багдад тврди да Турке никада није позвао? Штавише, дан након истека ултиматума турска авијација извршила је ваздушне ударе на снаге Радничке партије Курдистана у Ираку.

У провоцирање несумњиво спада и позив упућен Црној Гори да се придружи НАТО-у и одлука Алијансе да обнови разговоре о чланству са Грузијом. У чисто војном смислу учлањење Црне Горе у НАТО нема никакве важности, али из политичког угла ово представља значајну поруку Вашингтона. Прво да је успео да довољно притисне своје европске партнере, Француску и Немачку, оштро противне чланству Црне Горе, а с друге стране овим је Русији показано да НАТО може да прогута и њене историјске савезнике, а да Москва то не може ни на који начин да спречи. Што се Грузије тиче, њен пут у НАТО биће, ипак, мало дужи од црногорског, јер од како је из ове бивше совјетске републике отеран Михаил Сакашвили, Тбилиси је заузео пријатељскији став према Москви.

У овакве провокације може се сврстати и недавни напад на Гораждевац на Косову, што је јасан сигнал да и даље постоји озбиљан потенцијал да се изазове жестока криза на Балкану. Не заборавимо све претходне мање или веће инциденте у региону са печатом истог господара, од терористичких напада у Босни, преко покушаја обојене револуције у Скопљу и спречених терористичких акција у Македонији, до инаћења екстремистичке косовске странке Самоопредељење (чијем је оснивању присуствовао и чувени Вилијем Вокер) и њеног спречавања да Приштина усвоји споразум са Београдом на који је Европска унија толико поносна. Свим овим се изнова и изнова подсећа ко је и даље шериф у овом крају. Или макар се бори да то још буде.

ПРЕТЕРАНО САМОПОУЗДАЊЕ Запад се, међутим, у свом провоцирању и изазивању сукоба мало прерачунао. Умерену реакцију Русије погрешно су схватили и мисле да могу да иду докле хоће, јер се Москва „неће усудити“ да започне рат. Другим речима, ово је игра зачикавања у којој једна страна изазива другу да реагује. Управо на ово је Путин мислио када је рекао да „ако су они од нас очекивали нервозну или хистеричну реакцију, ако су желели да постанемо опасност по саме себе и по свет, они то неће добити“. „Наша дела увек ће пре свега бити руковођена одговорношћу. Одговорношћу према нама, нашој земљи, нашем народу“, додао је Путин. Вашингтон не схвата да својим изазивањем може довести Русију до тога да нема другог избора него да се успротиви Западу, иако Москва за сада по сваку цену жели да избегне сукоб. Запад сваки руски напор да избегне рат схвата као знак слабости, а истовремено сваки руски одговорни потез мотивише Запад да буде још неодговорнији. Путин, по свему судећи, ово увиђа и на врло својствен начин упозорава супарника. „Ако неко мисли да може да почини гнусни ратни злочин, убија наше људе и извуче се само са забраном на увоз парадајза или нека ограничења у грађевинарству или другим индустријама, он је луд. Подсетићемо их више од једном на то што су учинили. Зажалиће. Знамо шта нам је чинити“, упозорио је Путин после обарања руског бомбардера. Уколико ово некоме није било довољно јасно, да је Русија спремна да се брани очигледно је из другог Путиновог упозорења. Коментаришући најновије руске нападе крстарећим ракетама на Исламску државу, Путин је 9. децембра рекао: „Морамо да анализирамо све што се дешава на бојном пољу, како оружје функционише. Калибри (поморске крстареће ракете) и КХ-101 (ваздушне крстареће ракете) показале су се као модерне и изузетно ефикасне, и сада знамо са сигурношћу да је то прецизно оружје које може бити опремљено и конвенционалним бојевим главама, али и нуклеарним. Наравно, то није неопходно у борби против терориста и надам се да никада неће бити потребно.“ Ономе ко жели да чује, порука је јасна – људи, ми имамо нуклеарно оружје које можемо да употребимо ако буде неопходно, ми то не желимо и не терајте нас на то. Ако Вашингтон настави да игнорише оваква мање или више дискретна упозорења, може му се лако десити да дође мечки на рупу мислећи да она још спава зимским сном. Пролеће је, међутим, већ стигло.

[/restrictedarea]