MiG iz Moskve

Balkanska trka u naoružavanju

Piše FILIP RODIĆ

Posle odluke Hrvatske da od SAD zatraži isporuke novog oružja za svoje oružane snage, sasvim logičan, ali neočekivan korak Srbije bio je da istu stvar traži od Rusije. Ovim je započeta svojevrsna trka u naoružavanju u regionu čiji je rezultat još nejasan, ali je sigurno da će imati ozbiljnog uticaja na situaciju i odnose na Balkanu

Demokratija je kada dva vuka i jedno jagnje glasaju o tome šta će biti za ručak, a sloboda je kada dobro naoružano jagnje osporava ishod glasanja“, rekao je jedan od osnivača SAD Bendžamin Frenklin. U današnjem demokratskom svetu Srbija se, jasno je, za svoju slobodu može izboriti samo ako je dobro naoružana i samo tako može osporiti ishod glasanja o svojoj sudbini u brojnim međunarodnim arenama. O ovome se u Srbiji već dugo nije razmišljalo. Naprotiv, umesto naoružavanja i osposobljavanja vojske da zaštiti suverenitet, integritet i interese države Srbije, išlo se na razoružavanje i onesposobljavanje pod parolom reformi odbrambenog sektora, evroatlantskih integracija i odustajanja od „politike rata“. Nedavna dešavanja, od rata u Siriji do pokušaja opsežnih terorističkih napada u Makdoniji, jasno su, međutim, pokazala da mirnodopska politika mora imati oružanu podršku u smislu latinske izreke „ako želiš mir, spremaj se za rat“. Poslednji znak za uzbunu srpskim vlastima stigao je iz susedne Hrvatske koja je najavila nabavku značajnije količine naoružanja iz SAD koje, s obzirom na geopolitičku situaciju, može biti upotrebljeno samo protiv Srbije.

Zbog svega ovoga je jedan od najvažnijih, najzanimljivijih, ali i najmisterioznijih segmenata posete velike srpske delegacije predvođene premijerom Aleksandrom Vučićem Moskvi, bio upravo kupovina oružja i potpisivanje ugovora vrednih, kako je rečeno, oko pet milijardi dolara. I Moskva i Beograd su na tu temu ostali više nego tajnoviti, pa se može samo nagađati o tome šta bi mogao biti predmet ovih sporazuma, ali je jasno da je stvar ozbiljna. O kolikoj ozbiljnosti se radi ukazuje prokremaljski ruski dnevnik Vzgljad, navodeći da ugovor „uključuje gotovo kompletno opremanje Vojske Srbije po ruskim standardima“. Na osnovu ovoga i delova informacija koje su ranije bile poznate javnosti o namerama i potrebama Vojske Srbije može se sklopiti mozaik i pretpostaviti šta bi to Srbija mogla da kupi, ili čak dobije, od Rusije.

[restrictedarea]

SPISAK ZA KUPOVINU Najslabija tačka Vojske Srbije još od pre NATO agresije 1999. jesu Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana. Moglo bi se reći čak da Ratno vazduhoplovstvo Vojske Srbije s razlogom između 2004. i 2015. nije imalo prefiks „ratno“. Sada se, međutim, stvari menjaju. Trenutno samo na simboličnom nivou vraćanjem izgubljenog prefiksa i obnovom zgrade Komande RV i PVO u Zemunu razorene tokom NATO bombardovanja i zapuštene punih petnaest godina. Obnova bi, po svemu sudeći, uskoro mogla da postane i vrlo konkretna. Vojska Srbije trenutno raspolaže sa četiri aviona MiG-29 (tri jednoseda MiG-29B i jedan dvosed MiG-29UB; tri aviona su remontovana u periodu 2008–2010, ali jedan jednosed već pet godina nije aktivan) i tridesetak zastarelih aviona MiG-21, od kojih su aktivna samo tri – jedan jednosed MiG-21 bis i dva dvoseda MiG-21 UM. Premijer Aleksandar Vučić je još maja 2013, dok je bio na funkciji prvog potpredsednika vlade i ministra odbrane, najavio da će Vojska Srbije kupiti neodređeni broj („u zavisnosti od aranžmana“) borbenih aviona MiG-29 M2. Načelnik Generalštaba Ljubiša Diković tada je potvrdio da vojska namerava da kupi šest ovakvih aviona. Tada pomenut broj aviona ukazuje da se radi samo o „prvoj fazi“ kupovine, jer je za kompletiranje eskadrile potrebno još najmanje šest vazduhoplova. Za razliku od 2013, kada se razmišljalo o kupovini, sada postoji mogućnost i da Rusija Srbiji pokloni određeni broj aviona MiG-29 M2 koje planira da do kraja godine povuče iz svog naoružanja i zameni ih modernijim suhojima.

Vučić je na konferenciji za novinare pomenuo i da se razmišlja o nabavci borbenih helikoptera. Ovo je svojevrsno iznenađenje, jer borbeni helikopteri do sada nisu spominjani u zvaničnim i nezvaničnim planovima nabavki tehnike i može se pretpostaviti da se radi o nekoj vrsti odgovora na hrvatsku nabavku 16 američkih helikoptera „Bel OH-58 kajova vorior“. Ovi helikopteri mogu imati tek ograničenu borbenu upotrebu i osnovna funkcija im je osmatranje i izviđanje. U rangu su helikoptera „gazela“ koji su u sastavu JNA od sredine osamdesetih godina, a Vojska Srbije danas ima njih četrdesetak. Što se tiče nabavke borbenih helikoptera iz Rusije, s obzirom na to da bi, kao što je slučaj s avionima, Srbija teško imala sredstava za kupovinu najmodernijih letelica poput Mi-28, Mi-35 ili Ka-52, najverovatnije bi se radilo o kupovini ili donaciji starijeg modela, svetski poznatog desantno-jurišnog helikoptera Mi-24.

Mi-24
Mi-24 je borbeni jurišni helikopter, sa sekundarnom namenom manjeg transporta. Proizvodi se od 1971. godine i drugi je helikopter te namene u svetu (posle američkog AH-1 Kobra). Ruski piloti su ga nazvali „leteći tenk“.
Opšte karakteristike
Posada: 2 do 3 – pilot, oficir za oružane sisteme i opcionalno tehnički inženjer
Nosivost: 8 vojnika ili 4 nosila za ranjenike ili 2.400 kilograma tereta na spoljnim nosačima
Dužina: 17,5 m
Prečnik rotora: 17,3 m
Visina: 6,5 m
Pogon: dve turbine Isotov TV3-117 snage po 1.600 kW (2.200 ks)
Maksimalna brzina: 335 km/h
Dolet: 450 km
Plafon leta: 4,900 m
Naoružanje
Topovi ugrađeni u strukturu
Pokretni top Jakušev-Borzov Jak-B kalibra 12,7 mm (na većini verzija)
Mitraljezi PKB montirani na prozore putničkog dela helikoptera
Spoljni nosači
Ukupna nosivost spoljašnjih nosača je 1.500 kg
Unutrašnji nosači nose do 500 kg
Spoljašnji nosači nose do 250 kg
Nosači na krajevima krila mogu da ponesu protivoklopnu raketu AT-2 ili 9M14 maljutku
Bombe
Bombe ZAB, FAB, RBK, ODAB itd.
MDB-4 višestruki nosač sa četiri bombe FAB-100
KGMU2V raspršivač mina

Pored jačanja ratnog vazduhoplovstva, Vojska Srbije odavno je svesna i neophodnosti jačanja svojih protivvazdušnih sistema. Potvrđujući Vučićeve navode o nameri da se kupe ruski avioni maja 2013, general Diković otišao je korak dalje i rekao da „ne treba pričati samo o avionima“, nego da postoje „razgovori i o nabavci sistema protivvazdušne odbrane“ koji bi „rešili pitanje kontrole vazdušnog prostora za nekoliko narednih decenija“. Iskustvo iz 1999. godine pokazalo je da su sadašnji sistemi kojima raspolaže Vojska Srbije, kub-M i neva-M, nedovoljni za zaštitu našeg vazdušnog prostora. I u ovom domenu može se lako pretpostaviti za kakvu kupovinu bi Vojska Srbije mogla biti zainteresovana. Da bi „pitanje kontrole vazdušnog prostora“ bilo rešeno, potrebna su tri prstena odbrane – dugog, srednjeg i kratkog dometa. Odbrambeni sistem dugog dometa koji bi u potpunosti zadovoljio potrebe Srbije sada je već legendarni strateški raketni sistem S-300. Više vojnih stručnjaka ukazalo je da bi ovaj sistem vrlo verovatno mogao biti predmet sporazuma Beograda i Moskve, a slično indirektno ukazuje i pomenuti dnevnik Vzgljad koji je, komentarišući Vučićevu posetu Rusiji, naveo da su potpisani sporazumi „toliko senzacionalni“ da se mogu uporediti samo sa isporukama raketnih sistema S-300 Iranu. Šta bi moglo biti senzacionalnije od isporuke jednog od najubojitijih raketnih sistema Iranu, jednom od najvećih neprijatelja SAD? U najmanju ruku isporuka istog, ili boljeg sistema Srbiji? Drugi prsten nove srpske PVO najverovatnije bi mogao činiti raketni sistem srednjeg dometa buk, generacijski naslednik sistema kub koji mi već posedujemo. Treća komponenta po logici stvari bio bi sistem kratkog i srednjeg dometa pancir S1, čije su mnoge karakteristike, poput mogućnosti otvaranja vatre u pokretu, izbegavanja i uništavanja antiradarskih raketa, gađanja meta na visini od 15.000 metara, osmišljene upravo na osnovu iskustva stečenog tokom borbe Vojske Jugoslavije protiv NATO avijacije 1999. godine.

Raketni sistemi mogli bi biti upotpunjeni nabavkom pokretnog trodimenzionalnog radara niske frekvencije protivnik GE 59N6-E koji na udaljenosti od 600 kilometara i visini od 200 kilometara može da odredi razdaljinu, pravac i visinu neprijateljskih aviona, uključujući i takozvane „nevidljive“ avione, krstarećih raketa, pa i satelita.

MOGUĆNOST SARADNJE Od planirane kupovine naoružanja još je, možda, važnija činjenica da su Beograd i Moskva postigli značajne sporazume o budućoj saradnji u namenskoj industriji. Ni o ovom delu sporazuma nisu izneti zvanični detalji, ali je naznačeno da bi se pre svega moglo raditi o remontu ruskih helikoptera u Srbiji, ali i o kupovini i zajedničkom razvoju delova za oružje koje proizvodi srpska namenska industrija. Tu se pre svega radi o opremanju nove generacije srpskih višenamenskih borbenih vozila lazar-2 ruskim automatskim topovima 2A42 kalibra 30 milimetara, koji se ugrađuju i u najnovije rusko borbeno vozilo T-15 armata. Ovaj top ima dva načina automatske paljbe koji mu omogućava da ispaljuje ili između 200-300 granata u minutu ili 550-800 granata u minutu. Efektivan domet protiv oklopljenih meta je 1.500 metara, dok se „meke“ mete mogu uništavati i na udaljenosti od 4.000 metara.

Planira se, takođe, da u budućnosti srpske haubice nora B-52 kalibra 155 milimetara, umesto na kamione FAP-2632 budu montirane na ruske kamione kamaz, najverovatnije model KamAZ-6350 8X8, koji se u Rusiji koristi kao platforma za brojne samohodne oružane sisteme, uključujući i pancir S1 i haubicu semser kalibra 122 milimetra. Nora bi mogla biti poboljšana i kupovinom granata 30F39 krasnopolj. Radi se o projektilima kalibra 152 ili 155 milimetara koji se ispaljuju iz topa sa poluautomatskim laserskim navođenjem namenjenim najpre eliminisanju malih kopnenih meta kao što su tenkovi koje može uništavati i ako se kreću brzinom do 36 kilometara na čas na udaljenosti do 20 kilometara.

Bell OH-58D Kiowa
Bell OH-58 Kiowa je laki helikopter namenjen prevashodno za osmatranje i izviđanje sa mogućnošću pružanja direktne vatrene podrške kopnenim trupama. U upotrebi je od 1969. godine.
Opšte karakteristike
Posada: 2 pilota
Dužina: 12,85 m
Prečnik rotora: 10,7 m
Visina: 3,9 m
Pogon: jedna turbina rols-rojs T703-AD-700A snage 485 kW (650 ks)
Maksimalna brzina: 240 km/h
Dolet: 556 km
Plafon leta: 4,575 m
Naoružanje
Spoljni nosači
Mitraljez M3P kalibra 12,7 mm, ili
Bacač raketa LAU-68 sa sedam raketa hidra 70, ili
Dve rakete AGM-114 helfajer

NA ZAPADU NIŠTA NOVO Kupovinom krasnopolja anulirala bi se prednost koju bi Hrvatska dobila ukoliko bi joj SAD isporučile 16 višecevnih raketnih bacača M-270 i, kako je navedeno, „balističke rakete dometa 300 kilometara“. Najverovatnije se radi o taktičkim raketama kratkog dometa MGM-140, koje se ispaljuju upravo sa modifikovane verzije M-270. To je oružani sistem koji su SAD 2012. povukle iz upotrebe, a sastoji se od šasije oklopnog borbenog vozila bredli i lansirne rampe M269 sa 12 cevi kalibra 227 milimetara. M-270 je, u stvari, pandan jugoslovenskom višecevnom raketnom bacaču velikog kalibra orkan M-87 razvijanog od 1980. godine u saradnji s Irakom. Do raspada SFRJ za domaće potrebe proizvedeno je osam lansera od kojih se većina nalazi u sastavu Vojske Srbije, dok je jedan ostao u Republici Srpskoj Krajini i iz njega je avgusta 1995. godine, u vreme operacije Oluja gađan Zagreb. Iako se radi o oružju ubojitom protiv žive sile na frontu, činjenica da Hrvatska nabavlja „balističke rakete“ ne bi trebalo da na strateškom nivou preterano zabrine Srbiju. Da je to tako, pokazuje činjenica da VRSK 1995. godine nije ostvarila nikakav strateški efekat napadom na Zagreb. Pored toga, da bi bio postignut ozbiljniji efekat, Hrvatska bi morala da nabavi značajniji broj raketa MGM-140 koje, kako pokazuje finska kupovina 70 komada, koštaju oko dva miliona dolara po primerku.

Iako je Hrvatska u poslednjih četvrt veka u vojsku i naoružanje ulagala znatno više nego Srbija, ukoliko se sadašnja „trka u naoružavanju“ bude odvijala po ovim predviđanjima, rezultat neće biti promena ravnoteže snaga u regionu, nego vraćanje Srbije na mesto koje je imala i koje zaslužuje.

[/restrictedarea]