(Loš) roman o lošem čoveku

Piše Nikola Marinković

Sonata za lošeg čoveka Aleksandra Gatalice na prvom mestu je ideološki roman i svoju celinu ima samo unutar diskursa koji se spram devedesetih godina odnosi izrazito negativno, dok bi jedna nediskurzivna analiza ovog dela imala problem da u njemu pronađe unutrašnju koherenciju

Tri godine posle Velikog rata Aleksandar Gatalica se oglasio novim romanom, Sonatom za lošeg čoveka („Vulkan izdavaštvo“, 2015). U znatno drugačijem pripovedačkom maniru, oneobičenim izrazom sa dosta ironije, pokušao je da predstavi devedesete godine 20. veka pišući o 99 dana u životu jednog nemoralnog čoveka. „Gospodin Petrović“, kako glasi ime ovog lika-konstrukta, trebalo bi da svojom biografijom otelotvori sve negativno što se desilo krajem dvadesetog veka, a sa čim se nacionalna zajednica ni u dvehiljaditim nije izborila.

ZAMKA POLITIČKOG Pripovedačka težnja da se prikaže tipičan predstavnik vremena potiče iz epohe realizma, pa se moglo očekivati da će Gatalica ovaj već okoštali prosede oneobičiti i ironizovati gotovo do neprepoznatljivosti. I zaista, već na prvim stranicama romana paralelno sa pripovedanjem o „gospodinu Petroviću“ teče i pripovedanje o konstruisanju lika, koji pak izmiče mogućnosti oblikovanja, čime se realistički koncept „tipa“ parodira, ali se istovremeno problematizuje autoritet pripovedača, što ima posledice po moralističku tendenciju teksta. Jer pripovedanje o nekoj istorijskoj epohi uvek polazi od određenog diskursa koji je o njoj već formiran, makar i da je u pitanju dekonstruisanje istog, što u ovom slučaju podrazumeva da je Gataličin roman u dobroj meri deo već uvreženog sistema shvatanja i vrednovanja devedesetih godina dvadesetog veka. U kombinaciji sa opredeljenjem za roman lika, jedini pripovedač koji bi takvo diskurzivno znanje mogao da prenese je autoritativni pripovedač, koji se svojom ulogom ne poigrava i u čije informacije čitalac ne sumnja. Međutim, takav pripovedač je stran poetici Aleksandra Gatalice, što je i te kako uočljivo u ovom romanu. Tinjajuća nepodudarnost moralističke tendencije i poetske forme stoga svoje nivelisanje traži u opšteprihvaćenim stavovima o onome što roman opisuje. Zato je Sonata za lošeg čoveka na prvom mestu ideološki roman i svoju celinu ima samo unutar diskursa koji se spram devedesetih godina odnosi izrazito negativno, dok bi jedna nediskurzivna analiza ovog dela imala problem da u njemu pronađe unutrašnju koherenciju. S tim u vezi je i zamka koju ovo moralističko delo stavlja pred svoje čitaoce: da li se negativnim vrednovanjem Sonate za lošeg čoveka istovremeno apologiraju devedesete? Negativan odgovor na ovo pitanje povlači sledeće: sa kog stanovišta se ovo delo uopšte može čitati, a da se izbegne zamka političkog? Pošto je jedino rešenje u povratku odbačenom umetničkom (tzv. unutrašnjem) stanovištu, jedino validno pitanje je šta zapravo nedostaje Gataličinom romanu da bude efektan i izvan ideološkog diskursa?

NEKOHERENTNOST SE „SVETI“Katalog efektnih negativnih junaka svetske književnosti dobar je putokaz za odgovor. Svaki od njih, počev od Šekspirovog Ričarda Trećeg do junaka Zapisa iz podzemlja Dostojevskog, poseduje izvesnu tamnu privlačnost, koja podrazumeva da je kvalitet njihovog zla gotovo metafizički. Sa „gospodinom Petrovićem“ to nije slučaj. Zlo koje on predstavlja je banalno (doduše, ne i manje opasno): Petrovićeva biografija seže od salonskog komuniste do režimskog kadrovika zaduženog za prljave lukrativne poslove. Da bi ovo nadomestio, Gatalica pokušava fiksacijom za muziku i porodičnim poreklom (sin operske pevačice) da Petroviću motiviše određene crte cinika (kakvim ga pripovedač više puta definiše), što bi mu verovatno i uspelo da nije temeljne ironijske distance pripovedača i od junaka i od radnje, a koja potencijalnog cinika pretvara u nemoćnog ostarelog razvratnika.

Ipak, katarza ne nedostaje. U svojim poznim godinama, dakle već sklon nerazumnim potezima, Petrović se zaljubljuje u violinistkinju Marinu, prostitutku prevaranta koja od sponzora izvlači novac za svog makroa, tj. šefa orkestra (jedinog pravog cinika u romanu). Zaplet se usložnjava sudskim procesima protiv ostarelog Petrovića koji rezultiraju presudom za ubistvo žene, posle čega glavni lik doživljava potpuni slom u zatvoru. Melodramski tok romana ovde dolazi do svog vrhunca: Marina, iz temeljnog osećaja griže savesti, poput junakinja Dostojevskog, odlazi da prati Petrovića na robiju, da bi ga potom negovala po izlasku kući (proces je obnovljen), predstavljajući se kao njegova supruga. „Amoralista“ Petrović pred kraj pripovesti sve više poprima osobine žrtve, pa se čini da je vrednosna ravnoteža uspostavljena, a dva bivša prevaranta sjedinjena u ljubavi.

Međutim, ne bi bilo u skladu sa Gataličinom poetikom, niti sa stilskim odlikama teksta, da pripovedač ne pribegne depatetizaciji u završnim poglavljima, ponovo pripovedajući o samom pripovedanju. Roman je tako stekao određene elemente stilske dovršenosti, ali nedostatak koherencije ipak ostaje kao ključni utisak. Pun potencijal Gataličinog stila, čiji je uzoran primer roman Vek, nije ostvaren jer je to stil potpuno nepodudaran sa ideološko-moralizatorskim pripovedanjem, koje više priliči jednom Vuku Draškoviću nego njemu. Uostalom, kako je još Nikola Milošević pisao, nekoherentnost u književnom tekstu nastaje kada ideološke namere prevagnu nad umetničkom logikom, a to je slučaj i sa Sonatom za lošeg čoveka.