Istine i laži

Dragomir Antonić 

Teško je razabrati ko i zašto laže, ali metu je lako videti. Pravoslavlje je na udaru. Počne se od pojedinačnog i stigne do opšteg. Učili smo nekad u gimnaziji ovu logičku metodu

Moj dobri rode svi su nas lagali, pevao je srpski pesnik Jovan Dučić. Svedočenje Akašija u Hagu, na suđenju generalu Ratku Mladiću, otkriva ono što smo mi znali, ali druge tad istina nije interesovala. Laž je pobedila. Privremeno. Alber Kami, koga danas bezuspešno pokušavaju da imitiraju, napisao je u Pismu nemačkom prijatelju i rečenicu: Nikad nisam mislio da istina sama po sebi predstavlja moć. Ali mnogo je već i to što znamo da istina nadvladava laž kad ih obe podržava jednaka odlučnost. Kami je napisao četiri pisma (Alber Kami, Eseji, Paideia, Beograd, 2008, str. 455–482) u periodu od jula 1943. do jula 1944. godine. U doba kad je Francuska okupirana od strane Nemačke, Kami piše pisma prijatelju okupatoru. Oni koji danas pokušavaju Srbima da pišu pisma to namerno zaboravljaju, jer nisu Srbi bombama uništavali Francusku već je bilo obrnuto. NATO monstrumi, Francuska je član, ubijali su Srbe i Srbiju, a od posledica njihovog genocida u kontinuitetu i danas mnogi građani Srbije umiru. Nikad im genocidni zločin neću zaboraviti. Drugi mogu da se zagledani u nebesa odreknu prošlosti. Ja neću.

[restrictedarea]

SKRIVENI CILJEVI LAŽI Obaveza nas kojima je stalo do istine jeste da se borimo protiv laži. Nije lako. Mnogi veruju da njihova borba kao jedinke neće ništa promeniti, ali zapitajmo se: Šta nas čeka ako svi ućutimo? Ćutke prelazimo preko laži. Laž uvek ima skriveni, dalekosežni cilj. Oblati se pojedinac. Naivni misle, on je meta. Tad se jave „analitičari i eksperti“ i otkriju pravu metu. Bezbroj „slučajeva“ ovih dana u Srbiji i širom planete. Teško je razabrati ko i zašto laže, ali metu je lako videti. Pravoslavlje je na udaru. Počne se od pojedinačnog i stigne do opšteg. Učili smo nekad u gimnaziji ovu logičku metodu.

Ponovo je aktiviran slučaj episkopa zvorničko-tuzlanskog u penziji Vasilija Kačavende. Gde je aktiviran? Na crkvenom sudu? Ne! U Sinodu Srpske pravoslavne crkve? Ne! U bilo kojoj crkvenoj instanci? Ne! Slučaj je otvoren na televiziji. Neću da pominjem ime. Nema besplatne reklame. Sve što su crkveni oci imali da kažu o svom sabratu napisali su u odluci Svetog Arhijerejskog Sinoda, broj 948/ zap. 736 od prvog jula 2013. Ima i kasnijih Odluka i pisama od 27. februara i 26. avgusta 2014. Ni u jednom zvanično pisanom dokumentu ne pominje se ništa sablažnjivo, što je bila glavna tema televizijske emisije.

Vladiku Vasilija Kačavendu poznajem četrdeset godina. Smatram ga prijateljem.  Često smo se sretali: prvo kod njega u vladičanskom dvoru u Tuzli, a zatim, kad je neprijatelj uništio dvor, u Bijeljini. Bio je dragi gost moje porodice i moj u Beogradu. Više puta smo razgovarali o razlozima za napade na njega. Za neupućene, mora se reći, da napadi na Vladiku vuku korena još iz doba SFRJ. Religija i crkva nisu bile omiljene, a u višenacionalnoj BiH pogotovu. Miris tamjana – kako su pisale mnoge sarajevske i zagrebačke novine – ugrožavao je bratstvo-jedinstvo. To se nije smelo dirati. Srpska pravoslavna crkva je bila označena kao nosilac ili bar zaštitnik srpskog nacionalizma. Bila je to teška osuda. Vladika se nije odricao svojih uverenja. Nije zatvarao oči pred nepravdama koje su činjene u njegovoj eparhiji prema pravoslavnim Srbima. Obaveštavao je nadležne crkvene vlasti. Kao što je to činio i blaženopočivši patrijarh Pavle, dok je bio vladika raško-prizrenski.

 

ODBRANA NA OZRENU Kad je počeo rat 1991–1995, vladika Vasilije je stao na stranu svog naroda. Kako je branio manastir na Ozrenu ušlo je u narodne pesme. Posle Dejtona sve snage je uložio na obnavljanje crkava, manastira i školovanje bogoslova, jer ako nemamo obrazovane sveštenike, ni crkva neće napredovati. Gradio je staračke domove, nove manastire. Kad je rešio da u Bijeljini otvori pravoslavnu gimnaziju, kap je prevršila meru. Morao je biti uklonjen. Egzekucija je sprovedena. Sve je prošlo mirno. Na žalost zlonamernih. Penzija nije dovoljna kazna. Mora se oblatiti. Da bi se oblatila Srpska pravoslavna crkva i vernici od nje udaljili. Čast mi je što sam prijatelj sa vladikom Vasilijom Kačavendom. Velike laži se o njemu prikazuju. Zato ga i pominjem, jer prijatelji se, kad su lažno optuženi, nikad ne ostavljaju na cedilu. No nije on meta. Kome je danas, sem nekolicini prijatelja, važan Vladika? Ne, meta je daleko krupnija i zove se Srpska pravoslavna crkva. Eh, kad bi postala unijatska, mogla bi ostati srpska. Bar neko vreme. Bogu hvala, te je crkva Božja tvorevina. Ne mogu je ljudi uništiti. Opstaće pravoslavlje.

[/restrictedarea]