Истине и лажи

dragomir-antonic-BWДрагомир Антонић 

Тешко је разабрати ко и зашто лаже, али мету је лако видети. Православље је на удару. Почне се од појединачног и стигне до општег. Учили смо некад у гимназији ову логичку методу

Мој добри роде сви су нас лагали, певао је српски песник Јован Дучић. Сведочење Акашија у Хагу, на суђењу генералу Ратку Младићу, открива оно што смо ми знали, али друге тад истина није интересовала. Лаж је победила. Привремено. Албер Ками, кога данас безуспешно покушавају да имитирају, написао је у Писму немачком пријатељу и реченицу: Никад нисам мислио да истина сама по себи представља моћ. Али много је већ и то што знамо да истина надвладава лаж кад их обе подржава једнака одлучност. Ками је написао четири писма (Албер Ками, Есеји, Паидеиа, Београд, 2008, стр. 455–482) у периоду од јула 1943. до јула 1944. године. У доба кад је Француска окупирана од стране Немачке, Ками пише писма пријатељу окупатору. Они који данас покушавају Србима да пишу писма то намерно заборављају, јер нису Срби бомбама уништавали Француску већ је било обрнуто. НАТО монструми, Француска је члан, убијали су Србе и Србију, а од последица њиховог геноцида у континуитету и данас многи грађани Србије умиру. Никад им геноцидни злочин нећу заборавити. Други могу да се загледани у небеса одрекну прошлости. Ја нећу.

[restrictedarea]

СКРИВЕНИ ЦИЉЕВИ ЛАЖИ Обавеза нас којима је стало до истине јесте да се боримо против лажи. Није лако. Многи верују да њихова борба као јединке неће ништа променити, али запитајмо се: Шта нас чека ако сви ућутимо? Ћутке прелазимо преко лажи. Лаж увек има скривени, далекосежни циљ. Облати се појединац. Наивни мисле, он је мета. Тад се јаве „аналитичари и експерти“ и открију праву мету. Безброј „случајева“ ових дана у Србији и широм планете. Тешко је разабрати ко и зашто лаже, али мету је лако видети. Православље је на удару. Почне се од појединачног и стигне до општег. Учили смо некад у гимназији ову логичку методу.

Поново је активиран случај епископа зворничко-тузланског у пензији Василија Качавенде. Где је активиран? На црквеном суду? Не! У Синоду Српске православне цркве? Не! У било којој црквеној инстанци? Не! Случај је отворен на телевизији. Нећу да помињем име. Нема бесплатне рекламе. Све што су црквени оци имали да кажу о свом сабрату написали су у одлуци Светог Архијерејског Синода, број 948/ зап. 736 од првог јула 2013. Има и каснијих Одлука и писама од 27. фебруара и 26. августа 2014. Ни у једном званично писаном документу не помиње се ништа саблажњиво, што је била главна тема телевизијске емисије.

Владику Василија Качавенду познајем четрдесет година. Сматрам га пријатељем.  Често смо се сретали: прво код њега у владичанском двору у Тузли, а затим, кад је непријатељ уништио двор, у Бијељини. Био је драги гост моје породице и мој у Београду. Више пута смо разговарали о разлозима за нападе на њега. За неупућене, мора се рећи, да напади на Владику вуку корена још из доба СФРЈ. Религија и црква нису биле омиљене, а у вишенационалној БиХ поготову. Мирис тамјана – како су писале многе сарајевске и загребачке новине – угрожавао је братство-јединство. То се није смело дирати. Српска православна црква је била означена као носилац или бар заштитник српског национализма. Била је то тешка осуда. Владика се није одрицао својих уверења. Није затварао очи пред неправдама које су чињене у његовој епархији према православним Србима. Обавештавао је надлежне црквене власти. Као што је то чинио и блаженопочивши патријарх Павле, док је био владика рашко-призренски.

 

ОДБРАНА НА ОЗРЕНУ Кад је почео рат 1991–1995, владика Василије је стао на страну свог народа. Како је бранио манастир на Озрену ушло је у народне песме. После Дејтона све снаге је уложио на обнављање цркава, манастира и школовање богослова, јер ако немамо образоване свештенике, ни црква неће напредовати. Градио је старачке домове, нове манастире. Кад је решио да у Бијељини отвори православну гимназију, кап је превршила меру. Морао је бити уклоњен. Егзекуција је спроведена. Све је прошло мирно. На жалост злонамерних. Пензија није довољна казна. Мора се облатити. Да би се облатила Српска православна црква и верници од ње удаљили. Част ми је што сам пријатељ са владиком Василијом Качавендом. Велике лажи се о њему приказују. Зато га и помињем, јер пријатељи се, кад су лажно оптужени, никад не остављају на цедилу. Но није он мета. Коме је данас, сем неколицини пријатеља, важан Владика? Не, мета је далеко крупнија и зове се Српска православна црква. Ех, кад би постала унијатска, могла би остати српска. Бар неко време. Богу хвала, те је црква Божја творевина. Не могу је људи уништити. Опстаће православље.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *