Filmovi za sve i ni za koga

Aktuelno „stanje stvari” u domaćoj kinematografiji

Piše Vladislav Panov

Novi izdanci srpskog filma, od kojih se neki upravo daju u bioskopima, nagoveštavaju malo povoljniju sudbinu naše skoro beznadežno posrnule kinematografije.  Međutim, dugoročno gledano, teško da to može biti dovoljno za njen opstanak

Deluje da je domaća kinematografija u neminovnoj terminalnoj fazi uoči definitivnog kraha i stanja konačne, beznadežne odumrlosti. Bez snage da se odupre sopstvenim manjkavostima i teškim posledicama objektivnih okolnosti, koje su je, kao uostalom i celo društvo, uterale u stupor i letargično prihvatanje bezizlaza, u brojnim slučajevima, čak i poraza, deluje da naša filmska „industrija“ postoji jedino u nadi mladih, još nedokazanih i neiskazanih naraštaja, i u manjem ili većem učešću u takozvanim manjinskim koprodukcijama sa kinematografijama zemalja „iz regiona“. Možda je potonji recept za kakav-takav opstanak srpskog filma upravo koprodukcijski angažman sa eks-ju „braćom“. U tekućem turnusu novih naslova koji su dospeli do ovdašnjih bioskopa ima onih koji, doduše, ne obećavaju mnogo, ali produžavaju priču o postojanju našeg filma. Iako je za ozbiljnije komentarisanje bilo čije kinematografije neophodno da ona zaista i postoji (što znači da svake godine proizvede dovoljan broj filmova i da sopstvenim angažmanom uz pomoć dobro organizovane društvene i sistemske podrške uspeva da pripremi teren za novu „proizvodnju“, što ovde godinama nije slučaj), osvrtanje na trenutno stanje stvari u ovom ogranku domaće kulture ne deluje kao ozbiljan i smislen poduhvat. Mada, ipak, eto ga.

[restrictedarea]

Nedorasle tematske namere U ovom momentu, dakle, posle filmova koji su obeležili početak godine i zapretili da sezonu potpuno prisvoje za sebe („Enklava“, „Ničije dete“), pojavilo se nekoliko ostvarenja sa istim ambicijama, mada istovremeno i sa daleko manjom podrškom institucija i publike. To se najpre može reći za neuspeli pokušaj da se i od košarke stvori fenomen ala „Montevideo“ – film „Bićemo prvaci sveta“ Darka Bajića okrenuo se pionirima osnivačima takozvane jugoslovenske škole košarke. Po nedoraslim tematskim namerama uz njega je i još slabiji pokušaj rehabilitacije Ravnogorskog pokreta Draže Mihajlovića u filmu „Za kralja i otadžbinu“ Radoša Bajića. Jednako je slab u pokušaju da se domogne snage za velike teme iz naše istorije, i to najnovije, stvarane u vreme zverskog sakaćenja naše zemlje od strane NATO-a 1999. godine, film „Nebo iznad nas“, urađen u pomenutoj manjinskoj koprodukciji, u ovom slučaju sa holandskim filmskim studiom i pod rediteljskom komandom Holanđanina Marinusa Grouthofa. Velike ili istinski značajne teme tretiraju se lakonski, površno i „savremeno“ manjkavo i u aktuelnom filmu „Pored mene“ Stevana Filipovića, poznatog po ostvarenjima „Šišanje“ i „Šejtanov ratnik“. U ovom svom, da tako kažemo, trećem dodatku urbanom čemeru ovdašnjem, Filipović se okrenuo mlađoj populaciji ponudivši joj, iz svoje, sada već od tog doba daleke generacijske perspektive, navodno sasvim realističnu sliku postojećeg tinejdžerskog momenta u srpskom društvu u kojem se bez obzira na uzrast vrlo teško živi i opstaje. Da li zato ili samo zbog poštovanja žanrovskog stereotipa, Filipović u svom delu prikazuje tinejdžerske probleme bez analitičnog upliva u njih, flertujući s publikom (razume se, takođe tinejdžerskom) i nudeći joj bajkovito okrilje za mladalački bunt u kome su, doduše, prisutni letargija, otuđenost, primitivizam, poroci i svi ostali prihvatljivo negativni sastojci urbanog adolescenta današnjeg. Film je otuda i realističan i potpuna izmišljotina u stilu holivudskih bavljenja tinejdžerima, pa čak i direktna, mada nepriznata, pozajmica nekih od kultnih ostvarenja na ovu temu („odrastanje“ i prihvatanje zrelosti prilikom prisilnog druženja tokom jedne noći u kojoj se navodno spoznaje suštinska vrednost komunikacije i uopšte ljudskosti…). Nije se, međutim, dopao čak ni onima kojima se obraća, čime su njegova svrsishodnost i postojanje dovedeni u pitanje.

Prilike za nove talente Da li tako nešto može da se kaže i za takođe trenutno u bioskopima prisutni „Amanet“ debitanta Nemanje Ćipranića, bilo bi otvoreno za diskusiju kada kod nas ne bi bilo važnija činjenica što je film snimljen nego kakav je. Otuda je neophodno pozdraviti davanje prilika novim talentima, čak i kada im prihvaćeni posao nije ostavio mnogo prostora za iskazivanje nadarenosti. Nekako je „Amanet“ najbliži ovom kompromisu. To je posle „Klopke“ jedini ozbiljan pokušaj da se naša kinematografija dopuni u tzv. žanrovskom filmu, u ovom slučaju savremenom, urbanom trileru. U priči sa „neočekivanim“ raspletom, koji pokušava da iznenađenjem bitno utiče na sticanje naklonosti gledaočeve, ne ostaje mnogo prostora za njeno komentarisanje a da se ta bez obzira koliko malena neizvesnost i neočekivanost sačuva. Otuda u slučaju „Amaneta“ najpre treba pohvaliti odluku da se ovakva priča ekranizuje. S druge strane, ma koliko porozna, stereotipna i nedorečena, priča je vredna pominjanja i nadanja da će istom autoru u doglednoj budućnosti biti pružena bolja prilika. Pokazavši nekoliko uglavnom sumornih lica naše prestonice kroz sudbine ljudi s margine, ali i onih sa samog vrha piramide moći, film uspeva da se uzdigne i na nivo malog komentara degradacije savremene porodice, a preko nje i čitavog, korodiranog i moralno degenerisanog društva. Sa boljom logistikom, jačim pisanjem i bogatijom produkcijom, čak i ne menjajući ekipu ispred kamere, ovaj bi film bio daleko bolji, te i značajniji.

U istoj konkurenciji i u istom distributivnom momentu našao se još jedan debi mladog autora Pavla Vučkovića, koji je već uspeo da se nametne ne samo na domaćoj sceni već i na internacionalnoj, festivalskoj najpre, svojim kratkometražnim prvencem, nagrađivanim „Beži, zeko, beži“. Upravo aktuelna „Panama“ njegov je prvi dugometražni igrani film. Vučković je izabrao tek površnu i ne mnogo zanimljivu ljubavnu temu koja u svom unutrašnjem sklopu poseduje i izvesne kritike modernog društva i njemu posledičnih poremećenih međuljudskih odnosa, najpre zahvaljujući otuđenosti izazvane masovnom okretanju društvenim mrežama. I novi film odavno dokazanog sineaste Olega Novkovića „Otadžbina“, ima značajnih „potkožnih” ambicija jer u višeslojnim omotima priče poseduje reference posledica na društvo i pojedince usled tragičnih sudbina stradalnika na Kosovu, ali i komentare na sve one životne nijanse nastale kao rezultat povređene ljudske psihe i duše, a što je sve prilično snažno povezano i sa religijskim momentima koji presudno utiču na odluke glavnog junaka vrlo problematičnog psihičkog stanja.

Ako ništa drugo, i dalje rogobatno i nepokolebljivo prisutni izostanak nekih od mogućih velikih nacionalnih priča, nadoknađen je brojnim autorskim usmeravanjima pažnje na neku vrstu uspostavljanja neorealističnih standarda modernog srpskog filma. I to najšireg spektra. Ta je slika o našem svetu, neki će pojuriti da kažu nužno i za pohvalu realistična, i dalje mračna, karikirano depresivna, smišljeno primitivna i uglavnom odbojna. Doduše, za prefarbavanje publike srećnim bojama zaduženi su drugi proizvođači zabave za mase, što oni uostalom veoma predano i čine. Ozbiljan film ne bi trebalo da ima takve ambicije i u većini slučajeva iz naše najnovije produkcije ih i nema. To je dobro iako je za njegov ekonomski opstanak najverovatnije istovremeno i veoma loše. U najkraćem, moglo bi se reći da novi izdanci srpskog filma, od kojih su neki upravo u bioskopima, nagoveštavaju malo povoljniju sudbinu naše skoro beznadežno posrnule kinematografije. Međutim, dugoročno gledano, teško da to može biti dovoljno za njen opstanak.

[/restrictedarea]