Филмови за све и ни за кога

Актуелно „стање ствари” у домаћој кинематографији

Za kralja i otadzbinuПише Владислав Панов

Нови изданци српског филма, од којих се неки управо дају у биоскопима, наговештавају мало повољнију судбину наше скоро безнадежно посрнуле кинематографије.  Међутим, дугорочно гледано, тешко да то може бити довољно за њен опстанак

Делује да је домаћа кинематографија у неминовној терминалној фази уочи дефинитивног краха и стања коначне, безнадежне одумрлости. Без снаге да се одупре сопственим мањкавостима и тешким последицама објективних околности, које су је, као уосталом и цело друштво, утерале у ступор и летаргично прихватање безизлаза, у бројним случајевима, чак и пораза, делује да наша филмска „индустрија“ постоји једино у нади младих, још недоказаних и неисказаних нараштаја, и у мањем или већем учешћу у такозваним мањинским копродукцијама са кинематографијама земаља „из региона“. Можда је потоњи рецепт за какав-такав опстанак српског филма управо копродукцијски ангажман са екс-ју „браћом“. У текућем турнусу нових наслова који су доспели до овдашњих биоскопа има оних који, додуше, не обећавају много, али продужавају причу о постојању нашег филма. Иако је за озбиљније коментарисање било чије кинематографије неопходно да она заиста и постоји (што значи да сваке године произведе довољан број филмова и да сопственим ангажманом уз помоћ добро организоване друштвене и системске подршке успева да припреми терен за нову „производњу“, што овде годинама није случај), освртање на тренутно стање ствари у овом огранку домаће културе не делује као озбиљан и смислен подухват. Мада, ипак, ето га.

[restrictedarea]

Bicemo prvaci svetaНедорасле тематске намере У овом моменту, дакле, после филмова који су обележили почетак године и запретили да сезону потпуно присвоје за себе („Енклава“, „Ничије дете“), појавило се неколико остварења са истим амбицијама, мада истовремено и са далеко мањом подршком институција и публике. То се најпре може рећи за неуспели покушај да се и од кошарке створи феномен ала „Монтевидео“ – филм „Бићемо прваци света“ Дарка Бајића окренуо се пионирима оснивачима такозване југословенске школе кошарке. По недораслим тематским намерама уз њега је и још слабији покушај рехабилитације Равногорског покрета Драже Михајловића у филму „За краља и отаџбину“ Радоша Бајића. Једнако је слаб у покушају да се домогне снаге за велике теме из наше историје, и то најновије, стваране у време зверског сакаћења наше земље од стране НАТО-а 1999. године, филм „Небо изнад нас“, урађен у поменутој мањинској копродукцији, у овом случају са холандским филмским студиом и под редитељском командом Холанђанина Маринуса Гроутхофа. Велике или истински значајне теме третирају се лаконски, површно и „савремено“ мањкаво и у актуелном филму „Поред мене“ Стевана Филиповића, познатог по остварењима „Шишање“ и „Шејтанов ратник“. У овом свом, да тако кажемо, трећем додатку урбаном чемеру овдашњем, Филиповић се окренуо млађој популацији понудивши јој, из своје, сада већ од тог доба далеке генерацијске перспективе, наводно сасвим реалистичну слику постојећег тинејџерског момента у српском друштву у којем се без обзира на узраст врло тешко живи и опстаје. Да ли зато или само због поштовања жанровског стереотипа, Филиповић у свом делу приказује тинејџерске проблеме без аналитичног уплива у њих, флертујући с публиком (разуме се, такође тинејџерском) и нудећи јој бајковито окриље за младалачки бунт у коме су, додуше, присутни летаргија, отуђеност, примитивизам, пороци и сви остали прихватљиво негативни састојци урбаног адолесцента данашњег. Филм је отуда и реалистичан и потпуна измишљотина у стилу холивудских бављења тинејџерима, па чак и директна, мада непризната, позајмица неких од култних остварења на ову тему („одрастање“ и прихватање зрелости приликом присилног дружења током једне ноћи у којој се наводно спознаје суштинска вредност комуникације и уопште људскости…). Није се, међутим, допао чак ни онима којима се обраћа, чиме су његова сврсисходност и постојање доведени у питање.

AmanetПрилике за нове таленте Да ли тако нешто може да се каже и за такође тренутно у биоскопима присутни „Аманет“ дебитанта Немање Ћипранића, било би отворено за дискусију када код нас не би било важнија чињеница што је филм снимљен него какав је. Отуда је неопходно поздравити давање прилика новим талентима, чак и када им прихваћени посао није оставио много простора за исказивање надарености. Некако је „Аманет“ најближи овом компромису. То је после „Клопке“ једини озбиљан покушај да се наша кинематографија допуни у тзв. жанровском филму, у овом случају савременом, урбаном трилеру. У причи са „неочекиваним“ расплетом, који покушава да изненађењем битно утиче на стицање наклоности гледаочеве, не остаје много простора за њено коментарисање а да се та без обзира колико малена неизвесност и неочекиваност сачува. Отуда у случају „Аманета“ најпре треба похвалити одлуку да се оваква прича екранизује. С друге стране, ма колико порозна, стереотипна и недоречена, прича је вредна помињања и надања да ће истом аутору у догледној будућности бити пружена боља прилика. Показавши неколико углавном суморних лица наше престонице кроз судбине људи с маргине, али и оних са самог врха пирамиде моћи, филм успева да се уздигне и на ниво малог коментара деградације савремене породице, а преко ње и читавог, кородираног и морално дегенерисаног друштва. Са бољом логистиком, јачим писањем и богатијом продукцијом, чак и не мењајући екипу испред камере, овај би филм био далеко бољи, те и значајнији.

NestoУ истој конкуренцији и у истом дистрибутивном моменту нашао се још један деби младог аутора Павла Вучковића, који је већ успео да се наметне не само на домаћој сцени већ и на интернационалној, фестивалској најпре, својим краткометражним првенцем, награђиваним „Бежи, зеко, бежи“. Управо актуелна „Панама“ његов је први дугометражни играни филм. Вучковић је изабрао тек површну и не много занимљиву љубавну тему која у свом унутрашњем склопу поседује и извесне критике модерног друштва и њему последичних поремећених међуљудских односа, најпре захваљујући отуђености изазване масовном окретању друштвеним мрежама. И нови филм одавно доказаног синеасте Олега Новковића „Отаџбина“, има значајних „поткожних” амбиција јер у вишеслојним омотима приче поседује референце последица на друштво и појединце услед трагичних судбина страдалника на Косову, али и коментаре на све оне животне нијансе настале као резултат повређене људске психе и душе, а што је све прилично снажно повезано и са религијским моментима који пресудно утичу на одлуке главног јунака врло проблематичног психичког стања.

Ако ништа друго, и даље рогобатно и непоколебљиво присутни изостанак неких од могућих великих националних прича, надокнађен је бројним ауторским усмеравањима пажње на неку врсту успостављања неореалистичних стандарда модерног српског филма. И то најширег спектра. Та је слика о нашем свету, неки ће појурити да кажу нужно и за похвалу реалистична, и даље мрачна, карикирано депресивна, смишљено примитивна и углавном одбојна. Додуше, за префарбавање публике срећним бојама задужени су други произвођачи забаве за масе, што они уосталом веома предано и чине. Озбиљан филм не би требало да има такве амбиције и у већини случајева из наше најновије продукције их и нема. То је добро иако је за његов економски опстанак највероватније истовремено и веома лоше. У најкраћем, могло би се рећи да нови изданци српског филма, од којих су неки управо у биоскопима, наговештавају мало повољнију судбину наше скоро безнадежно посрнуле кинематографије. Међутим, дугорочно гледано, тешко да то може бити довољно за њен опстанак.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *