Antimemorandum

sa zaštićenim geografskim poreklom: Made in England

Piše Branislav Ristivojević

Predsednik SANU nedavno je, svojom poznatom izjavom o KiM, uputio apel javnosti u Srbiji da doda cepanice na lomaču koju je on sam sebi naložio. Kao solidaran čovek koji želi da pomogne drugom (u nevolji) pomislio sam da je osnovni red da se tome pridružim ovim tekstom, odnosno da odgovorim na pomenuti apel

Čini se da je na „Kusturicočekušu“, koju je Vučić navodno namestio engleskom ambasadoru na proslavi naprednjačkog partijskog rođendana, ovaj krajnje neengleski promptno odgovorio trošeći najvažnije klijente iz arsenala onih koji (delimično ili potpuno) karijere, postavljenja, društvena priznanja, nagrade, dečje stipendije, fondove, grantove, projekte, izvođenja, izložbe ili izdanja svojih dela duguju opskurnom i podzemnom uticaju jedne od najozbiljnijih obaveštajnih službi na svetu.

PROBNI BALON ILI… Otkud ova erupcija govora samomržnje i kako je do nje došlo? Većina misli da je reč o nekoj vrsti probnog balona za odvajanje KiM. Meni se čini da nije. Prvo probni baloni nisu tako rezolutni, odsečni, određeni i jasni: „Kosovo više nije de fakto ni de jure u našim rukama.“ Uz osvrt na KiM, uvaženi akademik Vladimir Kostić nas je odmah poučio još jednom rezolutnom rečenicom, ocenivši da kada je o EU reč za nas „druge alternative nema“. Na kraju se potpuno ulupao još jednom rezolutnom rečenicom, koja nas je obavestila da je savez sa Rusijom „veštačka alternativa“. Probni baloni su „probni“ upravo zato što nešto isprobavaju. A proba, uvaženi čitaoci, nikad ne izgleda kao premijera. Ako je ovo probni balon, onda je pitanje kako bi izgledalo da je kojim slučajem hteo da jasno i precizno iznese program spoljne politike Srbije.

Bilo je ovo premijerno izvođenje „predstave“ i programa nove (za one sa jeftinijim kartama) spoljnopolitičke orijentacije Srbije skrojene od strane Engleza. Za one koji su samo malo bolje obavešteni (oni sa skupljim kartama) ili za one koji prate šta se dešava to je već jubilarno, ko-zna-koje izvođenje iste predstave (zaboravne podsećam na rezoluciju o Srebrenici, UNESKO…). Englezi program dakle hoće i žele sad, i kako to njima odgovara. Oni angažuju mrežu svoje klijentele da nam program izlože, obrazlože, ubede nas u nepostojanje alternativa, odagnaju svaku pomisao na otpor, oni hoće da nas obeshrabre i odvrate od drugačijeg viđenja.

Ako neko misli da je ovaj stav pogrešan, neka samo pogleda koliko se njih odjednom, kao slučajno, javilo jednako rezolutnim i odrešitim stavom o budućnosti KiM i time posvedočilo da „čim ih vidiš ne znaš ko su“, odnosno ne znaš čiji su. To su ljudi koji se nisu tako izjašnjavali o ovim temama, naročito ne na ovako rezolutan način. Primer: Dušan Kovačević kada govori o auto-putu između Prištine i Tirane. Jednako je kategoričan i odsečan u rečenici: „To je auto-put jedne države. Tačka.“ Ni on, kao ni na tihoj vatri fino porumeneli predsednik SANU, ne ostavlja nikakvu mogućnost za alternativu, nikakvo drugo rešenje, ubija svaku nadu i volju za otpor. Kako je moguće da tako priznat i ugledan pisac (takođe akademik), i baš sad u jeku skandala koji je predsednik SANU izazvao, da skoro sličnu izjavu i skoro u dlaku istim bespogovornim tonom koji ne trpi prigovor i opiranje? Ovo nagoveštava da su izjave sastavljane na istom mestu, od istog pera i istog pisca. Ne treba sumnjati da će uvaženi čitaoci pogoditi da nije u pitanju Šekspir nego neki drugi Englez. Sledeći primer je Vuk Drašković za koga je stav predsednika SANU „neoboriva istina“, treći fosilni ostatak srpske politike Dragoljub Mićunović za koga KiM u Ustavu nije „stvarnost“, zatim bulumenta čija imena nisu vredna posebnog pomena, potpisnici su pisma podrške Kostiću u kojem se navodno zalažu za njegovu slobodu govora. E tu se dolazi do ključne zamene teza.

SLOBODA GOVORA I ODGOVORNOST Nema ovo nikakve veze sa slobodom govora. Pa ko ju je Kostiću uskratio? Ko mu je rekao da ne sme da govori to što govori? Niko. Nije ovde u pitanju sloboda govora već odgovornost za izgovorenu reč. Neka u Srbiji govori ko šta hoće, ali neka odgovara za izgovorenu reč. Niko od Kostićevih kritičara nije tražio da se on ućutka nego da podnese račun za izgovoreno. Da li ga je SANU ovlastila da dâ ovu izjavu? Nije. Da li je podržao ili održao javnu raspravu (dijalog) u SANU o ovoj temi pre nego što je dao izjavu? Nije. Prvo je dao izjavu, a kada je izazvao skandal, onda se setio da sa „apsolutnim mirom“ sačeka šta će SANU o tome reći. Pa što se toga odmah nije setio? I sa apsolutnim mirom sačekao da se SANU izjasni, pa ako to bude stav Akademije da onda sa punim legitimitetom iznese izjavu. Ovako, zloupotrebio je položaj i instituciju. I za to treba da odgovara, a ne za izgovorenu reč. Sadržaj, tajming i ton izjave sugerišu njeno zaštićeno geografsko poreklo dokazanih srpskih neprijatelja: made in England.

Ne kaže uzalud narodna izreka: „Nije majka karala Muju što se kockao, nego što se vadio.“ Druga Kostićeva izjava data RTS-u ga je definitivno uništila. U njoj on zapravo pokazuje da je shvatio kako su ga Englezi zloupotrebili isto onako kako je on zloupotrebio Akademiju. Relativizuje izgovoreno, vadi se, opravdava, negira vezu izjave sa Akademijom, poziva na patriotizam, ratni staž na KiM, čak i sinovljev ratni staž (ovo je vrhunac poniženja), smatra da je imao obavezu da „kaže šta je istina“ itd. Ko bi rekao? Kako se samo nije setio da u predizborni program kada se kandidovao za predsednika SANU stavi obavezu da kaže šta je istina? Kako se nije setio dok je „ratovao“ na KiM da kaže šta je istina? Na samom kraju intervjua završni udarac jedinstvenog i nezabeleženog fenomena – samoeutanazije: njega interesuje samo šta „porodica misli i desetak prijatelja … ostalo me ne interesuje“. Zaista veličanstven završetak jedne akademičke (ne akademske, ostaće lekar, kažu da je dobar) karijere.

Iako Srbiju ne interesuje šta on privatno misli, „osetio“ je potrebu da joj to saopšti, i da bi obezbedio publiku, zloupotrebio je položaj predsednika SANU kako bi poruka došla do svih njenih građana. Sad kad su mu građani saopštili šta najveći deo njih o tome misli i da ga zbog toga preziru, setio se da ga to mišljenje ne interesuje, interesuje ga samo mišljenje porodice i prijatelja. Vrlo zanimljivo. Pa kako se nije setio da samo porodici i prijateljima saopšti svoje misli? Kad ga već samo njihovo mišljenje interesuje. Znači kada uvaženom akademiku treba sloboda govora, onda on može da je iskoristi u punom obimu i da urbi et orbi saopšti ono što niko ne želi da čuje, ali kada građani Srbije njemu žele da saopšte ono što on ne želi da čuje, onda njemu za Srbiju „puca prsluk“. E u tom slučaju treba reći, dakako, u ime svih koji ga kao nekarakternog čoveka preziru: i Srbiji „puca prsluk“ za mišljenje budućeg podnosioca neopozive ostavke na mesto predsednika SANU.

Od jedne nebitne akademičke sudbine daleko je zanimljivije pitanje zašto su Englezi zloupotrebili baš predsednika SANU za ovu prljavu rabotu, nedostojnu karakternog čoveka? Odgovor na to nudi Sun Cu, legendarni kineski vojskovođa, strateg i filozof, kome se pripisuje misao da se „Neprijatelj najbolje kolje njegovim nožem“. Pošto je SANU donela famozni Memorandum kome se na haškom stratištu i od strane njegovih drugosrbijanskih dželata pripisuje mitsko svojstvo velikosrpskog programa progona svih ne-Srba sa prostora bivše Jugoslavije, onda će se najbolje poniziti taj isti memorandum i ta ista mitska politika ako se njegovo poništenje naloži upravo instituciji koja ga je donela – SANU. Nisu li istom logikom upravo bivši radikali, najveći zagovornici velikosrpske politike i programa Velike Srbije, odabrani od strane Engleza za najspornije poslove u novijoj srpskoj istoriji, predaju KiM i „puštanje niz vodu“ Republike Srpske?

NEMA NAZAD, NEMA VREMEPLOVA Tako se nekarakterni akademik našao na pravom mestu u pogrešno vreme. Prihvatio je da ga kao engleskog klijenta izguraju na mesto predsednika SANU, ne shvatajući da postoji samo jedna stvar gora od toga da bude engleski i američki neprijatelj: a to je da im bude prijatelj. I sada kad je đavo došao po svoje, „kaje se što je došao na čelo Akademije“. Naravno da se kaje. Nije čovek znao šta će morati zauzvrat da uradi. Sad kad zna, sad bi nazad. Nema nazad. Nema vremeplova. Sada napred, u neopozivu ostavku. I što je još sramnije, sad se setio da njegov slučaj treba da bude početak „dijaloga“. Pa kako se nije setio pre nego što je dao izjavu da organizuje dijalog o kosovskoj politici, npr. u SANU? Nego kad su ga Englezi potrošili, sad se vadi, ni manje ni više, nego dijalogom. Ono što je nama svima, srpskoj javnosti, uskratio, a to je dijalog, sada od nas to traži. I ono što je svima nama tražio, a to je odgovornost, sad izbegava.

Uskrativši nam dijalog sopstvenim monologom, sve nas je proglasio odgovornim za, navodno, pogrešnu srpsku politiku prema KiM. Sada, kad Srbija neće da polemiše s njim, nego traži njegovu odgovornost, sad se pravi… Englez.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu