Sorošev desant na Evropu

Piše Nikola Vrzić

Šta se krije iza zahteva Džordža Soroša da Evropska unija primi „barem milion tražilaca azila godišnje u doglednoj budućnosti“ i pomoći koju njegova Fondacija pruža azilantima da do EU dođu, i kakve bi to posledice moglo da izazove u samoj Uniji?

Pošto je, u maju ove godine, američki milijarder i, kažu, filantrop Džordž Soroš prestrašio svet svojom najavom „Trećeg svetskog rata“ („Postoji ozbiljna opasnost da će Kina stvoriti politički i vojni savez sa Rusijom, zbog čega je pretnja od novog svetskog rata realna.“ I još: „Ako postoji sukob između Kine i vojnih saveznika Amerike, kao što je Japan, nije preterivanje reći da smo na pragu ‚Trećeg svetskog rata‘.“ Godinu dana pre toga SAD su zvanično – tokom posete tadašnjeg američkog ministra odbrane Čaka Hejlega Japanu – podržale remilitarizaciju ove zemlje, što je početkom septembra ove godine i usvojeno uprkos protivljenju čak 80 odsto Japanaca, a to pak govori da odluka nije bila uzrokovana unutrašnjopolitičkim razlozima, već, pre, onom američkom podrškom), ovih dana je Soroš, opet filantropski i na način koji nas primorava da preispitamo njegove filantropske motive, Evropi uputio predlog da sebe, iz sasvim humanih potreba inače, upuca u nogu tako što će „u doglednoj budućnosti“ prihvatati „barem milion azilanata“ godišnje, uz tričavu cenu od – procenjuje ovaj špekulant filantropijom i čvrstom valutom – makar četrdesetak milijardi evra u fiskalnoj godini.

 

ŠAH IZBEGLICAMA

Iako ono Soroševo upozoravanje na savez Rusije i Kine, uz prateće postupke Japana s podrškom SAD, nema očigledne veze sa njegovim (Soroševim) predlogom Evropi da se samoubije – o tome mnogo više kasnije – direktna veza zapravo postoji, a nalazi se u knjizi „Velika šahovska tabla“ vodećeg američkog geostratega Zbignjeva Bžežinskog, napisanoj još 1997. godine. Samo ukratko. „Evroazija je centar svetske moći“ i „za Ameriku, glavna politička nagrada je Evroazija“, piše tamo Bžežinski, napominjući da pitanje američke supremacije na ovom prostoru „ostaje centralno za američki kapacitet da ostvari svoju globalnu premoć… Američka spoljna politika mora da upotrebi svoj uticaj u Evroaziji tako da stvori stabilan kontinentalni ekvilibrijum, sa Sjedinjenim Državama kao političkim arbitrom“, uz „imperativ“ da učini sve što je u njenoj moći da se „ne pojavi nijedan evroazijski izazivač, sposoban da dominira Evroazijom i time da ugrozi Ameriku“. A ko su potencijalni izazivači? S jedne strane, „najopasniji scenario bila bi velika koalicija Kine, Rusije, i možda Irana, ‚antihegemonska‘ koalicija ujedinjena ne oko ideologije već zajedničkom ljutnjom (na SAD)“ – tome već svedočimo, ne samo u vezi sa pitanjem Sirije – ali „malo izgledna, ali ne i potpuno nemoguća, jeste i mogućnost velikog evropskog pregrupisavanja, koje bi uključilo ili nemačko-ruski dogovor ili francusko-rusku antantu. Postoje očigledni istorijski presedani za oba (scenarija) i ma koji od njih bi mogao da se ostvari ako bi se evropska unifikacija obustavila i ako bi odnosi između Amerike i Evrope bili ozbiljno poremećeni“.

I otuda – pored svega ostalog pri čemu u ostalo spadaju i Ukrajina, i sankcije Rusiji, i miniranje „Južnog toka“ i sabotiranje „Turskog toka“, dakle svi američki potezi koji su Evropu udaljili od Rusije – otuda dakle i sadašnji desant na Evropu bliskoistočnim izbeglicama koji postaje sve očigledniji, a kojem Soroš daje svoj nesebični doprinos.

[restrictedarea]

MILIONI I MILIJARDE

Elem, piše Soroš za „Project Syndicate“ – ironično, to je isti internet portal za koji je nekoliko meseci ranije nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer pisao o „pomeranju tektonskih ploča svetske politike“ i nemačkoj volji za „prilagođavanjem dugoročnim promenama u parametrima postojećeg poretka, promenama koje je pre svega doneo brzi uspon Kine“ – „Evropska unija mora da prihvati odgovornost za nedostatak zajedničke politike azila, koja je ovogodišnji rastući priliv izbeglica iz rešivog problema pretvorila u novu političku krizu. Svaka država-članica sebično se fokusirala na sopstvene interese, često delujući protiv interesa drugih“, pri čemu su „tražioci azila glavne žrtve“.

Ova dijagnoza nije daleko od istinite, ali, Soroševu brigu za izbeglice i azilante na račun Evropske unije ne bi trebalo pomešati sa njegovom istinskom brigom za njihovu dobrobit. Da je vođen istinskom brigom i njihovom dobrobiti, uostalom, pozabavio bi se uzrocima njihovog izbeglištva, a ako već to ne može zato što je američki državljanin a Amerika je uzrok, zahtevao bi od Amerike, a ne od Evropske unije, da prihvati sve te izbeglice bez obzira na efekte koje to može da proizvede.

Uostalom, Soroš, Džordž. „Prvo, EU mora da prihvati najmanje milion tražilaca azila godišnje u doglednoj budućnosti“, velikodušan je ovaj mađarski Jevrejin s američkim državljanstvom, što je – ovo oko državljanstva i porekla – značajno utoliko što Soroš evidentno ne nudi svoju već tuđu kuću s okućnicom. I ne samo što „EU mora“ da primi ovolike ljude godišnje, već uporedo „EU bi trebalo da obezbedi 15 hiljada evra po azilantu za svaku od prve dve godine kako bi pokrila troškove smeštaja, zdravstvene zaštite i obrazovanja“, pri čemu je „smeštanje izbeglica tamo gde žele da idu – i gde su poželjne – uslov bez kojeg se ne može za uspeh (ovog Soroševog plana)“, što se ne može shvatiti drugačije do kao direktan udar na Nemačku.

Ali odakle sav onaj novac? Finansijski špekulant tuđom nesrećom i novcem ima i (sopstvenu) računicu: „Ova sredstva (EU) može da sakupi izdavanjem dugoročnih obveznica.“

Dok smo kod novca, pored onih 15 hiljada po izbeglici godišnje puta milion (ukupno, 15 milijardi evra), „EU mora da predvodi globalne napore da se obezbedi adekvatno finansiranje Libana, Jordana i Turske, za podršku za četiri miliona izbeglica koje trenutno žive u tim zemljama“. Cena, prava sitnica: „Godišnji troškovi su najmanje 5.000 evra po izbeglici ili 20 milijardi evra.“ Već smo, dakle, na 35 milijardi evra godišnje, ali ni to još nije sve jer bi „EU trebalo da se obaveže na godišnju pomoć graničnim zemljama od najmanje 8 do 19 milijardi evra“, što nas dakle dovodi do cifre od oko 45 milijardi po godini izbegličke krize, „a ovo bi moglo da se doda na ukupnu sumu dugoročnih obveznica izdatih radi podrške tražiocima azila u Evropi“.

Uz nekoliko dodatnih i očigledno besmislenih predloga – poput onoga da se „ustanove sigurni koridori za tražioce azila“ jer je  „mnogo izglednije da će ostati tamo gde već jesu (u Turskoj, Libanu…) ako imaju razumne izglede da će na kraju stići do Evrope“ (?!) – Soroš na kraju eksplicitno kritikuje mađarskog premijera Viktora Orbana i njegov plan koji „ljudska prava tražilaca azila i migranata podređuje sigurnosti granica“, što „preti da podeli i razori EU zbog odricanja od vrednosti na kojima je sazdana, i zbog kršenja zakona koji bi trebalo da njome upravljaju“ – a kritika Orbana je zapravo kritika Nemačke, jer je Orbanu i Mađarskoj bilo mnogo jednostavnije dok su samo propuštali izbeglice na njihovom putu ka Nemačkoj, a granicu su Mađari zatvorili tek kada su Nemci zavapili da ne mogu da se izbore sa prilivom izbeglica. Podsetimo takođe, pisao je „Pečat“, i da je nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer iskazao javno razumevanje za mađarski zid – i traži Soroš od Evrope, filantropski, da učini sve što može da okonča „nepotrebnu ljudsku patnju“.

 

„W2EU“

Soroševa dobro proračunata saosećajnost utoliko zanimljivijom postaje kada se uporedi, jer se poklapa sa izlivom empatije koji je u ponedeljak pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija doživeo predsednik SAD Barak Obama. „Mislite o porodicama“, tako reći soroševski tronuto rekao je Obama, „koje sve što znaju ostavljaju za sobom, rizikujući prolazak kroz gole pustinje i uzburkane vode samo da pronađu sklonište; samo da spasu svoju decu. Jedan sirijski izbeglica, koji je u Hamburgu dočekan toplom dobrodošlicom i skloništem, rekao je: ‚Osećamo da još ima nekih ljudi koji vole druge ljude.‘“ Ali nisu Soroš i Obama samo podelili saosećanje, već i kritiku, Obaminim rečima, onih koji „pozivaju na izgradnju zidova kako bi se migranti držali van“ – što je bilo upućeno Viktoru Orbanu makar koliko i Donaldu Trampu – i podelili su Obama i Soroš i poziv na hitnu, saosećajnu akciju jer „tolikim porodicama je potrebna pomoć već sada; one nemaju vremena“…

A i inače su Soroš i njegova „Fondacija za otvoreno društvo“ u toliko ranijih navrata verno sledili prioritete američke spoljne politike – što makar ovde u Srbiji ne bi trebalo posebno dokazivati – tako da je sasvim razumno posumnjati da i iza ovih poziva Evropi da primi milione i potroši milijarde ne stoji samo Soroš.

Pri čemu je sva prilika da milijarder i njegovi plaćeni aktivisti preduzimaju i sasvim konkretne poteze da bi nesrećne izbeglice (njihova nesreća je nesumnjiva, i ne sme se izgubiti iz vida) doveli tamo gde Soroš i preporučuje, dakle u Evropsku uniju.

Pre oko dve nedelje reporteri britanskog „Skaj njuza“ su na grčkom ostrvu Lezbos, među stvarima koje su za sobom ostavile izbeglice koje su tu pristigle, pronašli i brošuru sa uputstvima za snalaženje u evropskim zemljama (mape, korisni brojevi telefona, saveti…), koju (im) je pripremila organizacija „W2EU“ (Welcome to EU). Vrlo brzo, tako reći momentalno, društvenim mrežama prostrujala je tvrdnja da je reč o organizaciji iza koje stoji Džordž Soroš. Proverili smo sve što je moglo da se proveri, sve javno dostupne informacije, to jest i (direktnu) vezu nismo pronašli. I Soroševoj „Fondaciji za otvoreno društvo“ postavili smo pitanje da li je ikada, finansijski ili na bilo koji drugi način, potpomogla bilo koju organizaciju koja na bilo koji način potpomaže dolazak izbeglica i migranata u Evropu. Zahvalili su nam se na postavljenom pitanju, ali nam odgovor nisu poslali.

No zapravo to nisu ni morali, jer na sopstvenom sajtu Soroševa „Fondacija za otvoreno društvo“ otvoreno priznaje da potpomaže dolazak migranata u Evropu. U tekstu „Razumevanje migracije i azila u Evropskoj uniji“, ispod međunaslova „Šta rade ‚Fondacije za otvoreno društvo‘?“, stoji poprilično transparentno: „Širom Evrope podržavamo grupe koje rade na širokom rasponu pitanja koja se tiču bezbednosti i dobrobiti neregularnih i regularnih migranata i izbeglica.“ Imajući ovo priznanje u vidu, mnogo jasnijom postaje veza koju na sajtu organizacije „W2EU“ jesmo pronašli. Naime, među kontaktima koji se izbeglicama i migrantima preporučuju u Srbiji nalazi se i „Beogradski centar za ljudska prava“, među čijim je donatorima – kako stoji na sajtu ove organizacije – i Soroševa „Fondacija za otvoreno društvo“.

 

PROIZVODNJA HAOSA

Ali koji je cilj ovog organizovanog dovođenja izbeglica i migranata u Evropsku uniju? Ako to već nije dobročinstvo, što smo kao motiv uostalom isključili čim smo uočili da se Soroš s jednakim žarom nije založio za njihovo dovođenje u svoju Ameriku. Cilj ćemo identifikovati tako što ćemo identifikovati moguće (pa i sasvim izgledne) posledice ostvarenja Soroševe namere.

Pogledajmo, recimo, Švedsku, verovatno najliberalniju među zemljama Evropske unije, u kojoj imigranti – prema podacima koje prenosi najugledniji i najtiražniji kanadski nacionalni dnevni list „Glob end mejl“ – već sada čine oko 16 odsto ukupne populacije (prema CIA World Factbook, reč je o 13 odsto), pri čemu su 42 odsto dugotrajno nezaposlenih upravo imigranti, na koje odlazi 58 odsto ukupnih socijalnih davanja. Posledica? Prema anketi s kraja avgusta koju prenosi britanski „Telegraf“, antiimigrantska partija „s korenima u neonacističkom pokretu“, Švedske demokrate, postala je najpopularnija politička partija u Švedskoj, s podrškom čak 25,2 odsto glasača. Značaj ove brojke, ionako upozoravajuće velike, još je uočljiviji kada se pogleda trend uspona Švedskih demokrata. Na izborima 1998. godine dobili su tek nešto više od 19 hiljada iliti 0,4 odsto glasova; 2010, kada su prvi put ušli u parlament, osvojili su 339.610 glasova (5,7 odsto), na narednim izborima 2014. rezultat su više nego duplirali (801.178 glasova, 12,9 odsto) a sada bi, samo godinu dana kasnije i u jeku imigrantske krize, za njih glasalo i duplo više Šveđana. Slično je i u Austriji, gde je proteklog vikenda austrijska desničarska Slobodarska partija osvojila 31,4 odsto glasova na pokrajinskim izborima u Gornjoj Austriji, naspram 15,3 odsto glasova iz 2009. godine. Ovako detektovanom usponu radikalne desnice – a ona nije u usponu samo u Austriji i Švedskoj, naprotiv – dodajmo i otkriće Hansa-Georga Masena, šefa nemačke unutrašnje bezbednosne službe (BfV), da je njegova služba u poslednjih nekoliko godina, uz radikalizaciju domaćih desničarskih i levičarskih grupa, uočila i radikalizaciju i „veću spremnost za upotrebu nasilja“ i kod islamističkih grupa u Nemačkoj, a tome pak dodajmo i izjavu Gerta Polija, bivšeg (do 2008.) šefa austrijske Službe za zaštitu ustavnosti i borbu protiv terorizma, da su „u Evropu sa talasom izbeglica ušli i džihadisti“… I dodajmo na sve to podatke o nezaposlenosti u Evropskoj uniji, koja je za čak tri odsto veća nego što je bila pre ekonomske krize 2008. godine a među mladima iznosi skoro 25 odsto u proseku, i dodajmo da čak ni ovi podaci ne pružaju pravu sliku zato što je ova statistika varljiva pošto se u nezaposlene ne računaju oni koji nisu aktivno tražili posao duže od četiri nedelje, kao i mnoge druge kategorije realno nezaposlenih i nesposobnih da se izdržavaju samostalno.

Dodamo li, dakle, sve ovo jedno na drugo, od uspona radikalne desnice, preko jačanja islamističkih grupa u Evropi, rasta nezaposlenosti i priliva migranata koji će problem nezaposlenosti učiniti samo još gorim, šta dobijamo? Sliku blagostanja i mirnog suživota? Ili sliku haosa koji će progutati Evropsku uniju, s nepredvidljivim posledicama po budućnost same organizacije, ali sasvim predvidljivim po njenu sposobnost da vodi samostalnu i koherentnu politiku, o sposobnosti da se oslobodi američke okupacije da i ne govorimo? Ali, zašto bi to bilo cilj Sorošu i Amerikancima? Citirani Zbignjev Bžežinski pruža sasvim uverljiv odgovor na to pitanje.

[/restrictedarea]