Сорошев десант на Европу

Пише Никола Врзић

Шта се крије иза захтева Џорџа Сороша да Европска унија прими „барем милион тражилаца азила годишње у догледној будућности“ и помоћи коју његова Фондација пружа азилантима да до ЕУ дођу, и какве би то последице могло да изазове у самој Унији?

Пошто је, у мају ове године, амерички милијардер и, кажу, филантроп Џорџ Сорош престрашио свет својом најавом „Трећег светског рата“ („Постоји озбиљна опасност да ће Кина створити политички и војни савез са Русијом, због чега је претња од новог светског рата реална.“ И још: „Ако постоји сукоб између Кине и војних савезника Америке, као што је Јапан, није претеривање рећи да смо на прагу ‚Трећег светског рата‘.“ Годину дана пре тога САД су званично – током посете тадашњег америчког министра одбране Чака Хејлега Јапану – подржале ремилитаризацију ове земље, што је почетком септембра ове године и усвојено упркос противљењу чак 80 одсто Јапанаца, а то пак говори да одлука није била узрокована унутрашњополитичким разлозима, већ, пре, оном америчком подршком), ових дана је Сорош, опет филантропски и на начин који нас приморава да преиспитамо његове филантропске мотиве, Европи упутио предлог да себе, из сасвим хуманих потреба иначе, упуца у ногу тако што ће „у догледној будућности“ прихватати „барем милион азиланата“ годишње, уз тричаву цену од – процењује овај шпекулант филантропијом и чврстом валутом – макар четрдесетак милијарди евра у фискалној години.

 

ШАХ ИЗБЕГЛИЦАМА

Иако оно Сорошево упозоравање на савез Русије и Кине, уз пратеће поступке Јапана с подршком САД, нема очигледне везе са његовим (Сорошевим) предлогом Европи да се самоубије – о томе много више касније – директна веза заправо постоји, а налази се у књизи „Велика шаховска табла“ водећег америчког геостратега Збигњева Бжежинског, написаној још 1997. године. Само укратко. „Евроазија је центар светске моћи“ и „за Америку, главна политичка награда је Евроазија“, пише тамо Бжежински, напомињући да питање америчке супремације на овом простору „остаје централно за амерички капацитет да оствари своју глобалну премоћ… Америчка спољна политика мора да употреби свој утицај у Евроазији тако да створи стабилан континентални еквилибријум, са Сједињеним Државама као политичким арбитром“, уз „императив“ да учини све што је у њеној моћи да се „не појави ниједан евроазијски изазивач, способан да доминира Евроазијом и тиме да угрози Америку“. А ко су потенцијални изазивачи? С једне стране, „најопаснији сценарио била би велика коалиција Кине, Русије, и можда Ирана, ‚антихегемонска‘ коалиција уједињена не око идеологије већ заједничком љутњом (на САД)“ – томе већ сведочимо, не само у вези са питањем Сирије – али „мало изгледна, али не и потпуно немогућа, јесте и могућност великог европског прегруписавања, које би укључило или немачко-руски договор или француско-руску антанту. Постоје очигледни историјски преседани за оба (сценарија) и ма који од њих би могао да се оствари ако би се европска унификација обуставила и ако би односи између Америке и Европе били озбиљно поремећени“.

И отуда – поред свега осталог при чему у остало спадају и Украјина, и санкције Русији, и минирање „Јужног тока“ и саботирање „Турског тока“, дакле сви амерички потези који су Европу удаљили од Русије – отуда дакле и садашњи десант на Европу блискоисточним избеглицама који постаје све очигледнији, а којем Сорош даје свој несебични допринос.

[restrictedarea]

МИЛИОНИ И МИЛИЈАРДЕ

Елем, пише Сорош за „Project Syndicate“ – иронично, то је исти интернет портал за који је неколико месеци раније немачки министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер писао о „померању тектонских плоча светске политике“ и немачкој вољи за „прилагођавањем дугорочним променама у параметрима постојећег поретка, променама које је пре свега донео брзи успон Кине“ – „Европска унија мора да прихвати одговорност за недостатак заједничке политике азила, која је овогодишњи растући прилив избеглица из решивог проблема претворила у нову политичку кризу. Свака држава-чланица себично се фокусирала на сопствене интересе, често делујући против интереса других“, при чему су „тражиоци азила главне жртве“.

Ова дијагноза није далеко од истините, али, Сорошеву бригу за избеглице и азиланте на рачун Европске уније не би требало помешати са његовом истинском бригом за њихову добробит. Да је вођен истинском бригом и њиховом добробити, уосталом, позабавио би се узроцима њиховог избеглиштва, а ако већ то не може зато што је амерички држављанин а Америка је узрок, захтевао би од Америке, а не од Европске уније, да прихвати све те избеглице без обзира на ефекте које то може да произведе.

Уосталом, Сорош, Џорџ. „Прво, ЕУ мора да прихвати најмање милион тражилаца азила годишње у догледној будућности“, великодушан је овај мађарски Јеврејин с америчким држављанством, што је – ово око држављанства и порекла – значајно утолико што Сорош евидентно не нуди своју већ туђу кућу с окућницом. И не само што „ЕУ мора“ да прими оволике људе годишње, већ упоредо „ЕУ би требало да обезбеди 15 хиљада евра по азиланту за сваку од прве две године како би покрила трошкове смештаја, здравствене заштите и образовања“, при чему је „смештање избеглица тамо где желе да иду – и где су пожељне – услов без којег се не може за успех (овог Сорошевог плана)“, што се не може схватити другачије до као директан удар на Немачку.

Али одакле сав онај новац? Финансијски шпекулант туђом несрећом и новцем има и (сопствену) рачуницу: „Ова средства (ЕУ) може да сакупи издавањем дугорочних обвезница.“

Док смо код новца, поред оних 15 хиљада по избеглици годишње пута милион (укупно, 15 милијарди евра), „ЕУ мора да предводи глобалне напоре да се обезбеди адекватно финансирање Либана, Јордана и Турске, за подршку за четири милиона избеглица које тренутно живе у тим земљама“. Цена, права ситница: „Годишњи трошкови су најмање 5.000 евра по избеглици или 20 милијарди евра.“ Већ смо, дакле, на 35 милијарди евра годишње, али ни то још није све јер би „ЕУ требало да се обавеже на годишњу помоћ граничним земљама од најмање 8 до 19 милијарди евра“, што нас дакле доводи до цифре од око 45 милијарди по години избегличке кризе, „а ово би могло да се дода на укупну суму дугорочних обвезница издатих ради подршке тражиоцима азила у Европи“.

Уз неколико додатних и очигледно бесмислених предлога – попут онога да се „установе сигурни коридори за тражиоце азила“ јер је  „много изгледније да ће остати тамо где већ јесу (у Турској, Либану…) ако имају разумне изгледе да ће на крају стићи до Европе“ (?!) – Сорош на крају експлицитно критикује мађарског премијера Виктора Орбана и његов план који „људска права тражилаца азила и миграната подређује сигурности граница“, што „прети да подели и разори ЕУ због одрицања од вредности на којима је саздана, и због кршења закона који би требало да њоме управљају“ – а критика Орбана је заправо критика Немачке, јер је Орбану и Мађарској било много једноставније док су само пропуштали избеглице на њиховом путу ка Немачкој, а границу су Мађари затворили тек када су Немци завапили да не могу да се изборе са приливом избеглица. Подсетимо такође, писао је „Печат“, и да је немачки министар унутрашњих послова Томас де Мезијер исказао јавно разумевање за мађарски зид – и тражи Сорош од Европе, филантропски, да учини све што може да оконча „непотребну људску патњу“.

 

„W2EU“

Сорошева добро прорачуната саосећајност утолико занимљивијом постаје када се упореди, јер се поклапа са изливом емпатије који је у понедељак пред Генералном скупштином Уједињених нација доживео председник САД Барак Обама. „Мислите о породицама“, тако рећи сорошевски тронуто рекао је Обама, „које све што знају остављају за собом, ризикујући пролазак кроз голе пустиње и узбуркане воде само да пронађу склониште; само да спасу своју децу. Један сиријски избеглица, који је у Хамбургу дочекан топлом добродошлицом и склоништем, рекао је: ‚Осећамо да још има неких људи који воле друге људе.‘“ Али нису Сорош и Обама само поделили саосећање, већ и критику, Обаминим речима, оних који „позивају на изградњу зидова како би се мигранти држали ван“ – што је било упућено Виктору Орбану макар колико и Доналду Трампу – и поделили су Обама и Сорош и позив на хитну, саосећајну акцију јер „толиким породицама је потребна помоћ већ сада; оне немају времена“…

А и иначе су Сорош и његова „Фондација за отворено друштво“ у толико ранијих наврата верно следили приоритете америчке спољне политике – што макар овде у Србији не би требало посебно доказивати – тако да је сасвим разумно посумњати да и иза ових позива Европи да прими милионе и потроши милијарде не стоји само Сорош.

При чему је сва прилика да милијардер и његови плаћени активисти предузимају и сасвим конкретне потезе да би несрећне избеглице (њихова несрећа је несумњива, и не сме се изгубити из вида) довели тамо где Сорош и препоручује, дакле у Европску унију.

Пре око две недеље репортери британског „Скај њуза“ су на грчком острву Лезбос, међу стварима које су за собом оставиле избеглице које су ту пристигле, пронашли и брошуру са упутствима за сналажење у европским земљама (мапе, корисни бројеви телефона, савети…), коју (им) је припремила организација „W2EU“ (Welcome to EU). Врло брзо, тако рећи моментално, друштвеним мрежама прострујала је тврдња да је реч о организацији иза које стоји Џорџ Сорош. Проверили смо све што је могло да се провери, све јавно доступне информације, то јест и (директну) везу нисмо пронашли. И Сорошевој „Фондацији за отворено друштво“ поставили смо питање да ли је икада, финансијски или на било који други начин, потпомогла било коју организацију која на било који начин потпомаже долазак избеглица и миграната у Европу. Захвалили су нам се на постављеном питању, али нам одговор нису послали.

Но заправо то нису ни морали, јер на сопственом сајту Сорошева „Фондација за отворено друштво“ отворено признаје да потпомаже долазак миграната у Европу. У тексту „Разумевање миграције и азила у Европској унији“, испод међунаслова „Шта раде ‚Фондације за отворено друштво‘?“, стоји поприлично транспарентно: „Широм Европе подржавамо групе које раде на широком распону питања која се тичу безбедности и добробити нерегуларних и регуларних миграната и избеглица.“ Имајући ово признање у виду, много јаснијом постаје веза коју на сајту организације „W2EU“ јесмо пронашли. Наиме, међу контактима који се избеглицама и мигрантима препоручују у Србији налази се и „Београдски центар за људска права“, међу чијим је донаторима – како стоји на сајту ове организације – и Сорошева „Фондација за отворено друштво“.

 

ПРОИЗВОДЊА ХАОСА

Али који је циљ овог организованог довођења избеглица и миграната у Европску унију? Ако то већ није доброчинство, што смо као мотив уосталом искључили чим смо уочили да се Сорош с једнаким жаром није заложио за њихово довођење у своју Америку. Циљ ћемо идентификовати тако што ћемо идентификовати могуће (па и сасвим изгледне) последице остварења Сорошеве намере.

Погледајмо, рецимо, Шведску, вероватно најлибералнију међу земљама Европске уније, у којој имигранти – према подацима које преноси најугледнији и најтиражнији канадски национални дневни лист „Глоб енд мејл“ – већ сада чине око 16 одсто укупне популације (према CIA World Factbook, реч је о 13 одсто), при чему су 42 одсто дуготрајно незапослених управо имигранти, на које одлази 58 одсто укупних социјалних давања. Последица? Према анкети с краја августа коју преноси британски „Телеграф“, антиимигрантска партија „с коренима у неонацистичком покрету“, Шведске демократе, постала је најпопуларнија политичка партија у Шведској, с подршком чак 25,2 одсто гласача. Значај ове бројке, ионако упозоравајуће велике, још је уочљивији када се погледа тренд успона Шведских демократа. На изборима 1998. године добили су тек нешто више од 19 хиљада илити 0,4 одсто гласова; 2010, када су први пут ушли у парламент, освојили су 339.610 гласова (5,7 одсто), на наредним изборима 2014. резултат су више него дуплирали (801.178 гласова, 12,9 одсто) а сада би, само годину дана касније и у јеку имигрантске кризе, за њих гласало и дупло више Швеђана. Слично је и у Аустрији, где је протеклог викенда аустријска десничарска Слободарска партија освојила 31,4 одсто гласова на покрајинским изборима у Горњој Аустрији, наспрам 15,3 одсто гласова из 2009. године. Овако детектованом успону радикалне деснице – а она није у успону само у Аустрији и Шведској, напротив – додајмо и откриће Ханса-Георга Масена, шефа немачке унутрашње безбедносне службе (БфВ), да је његова служба у последњих неколико година, уз радикализацију домаћих десничарских и левичарских група, уочила и радикализацију и „већу спремност за употребу насиља“ и код исламистичких група у Немачкој, а томе пак додајмо и изјаву Герта Полија, бившег (до 2008.) шефа аустријске Службе за заштиту уставности и борбу против тероризма, да су „у Европу са таласом избеглица ушли и џихадисти“… И додајмо на све то податке о незапослености у Европској унији, која је за чак три одсто већа него што је била пре економске кризе 2008. године а међу младима износи скоро 25 одсто у просеку, и додајмо да чак ни ови подаци не пружају праву слику зато што је ова статистика варљива пошто се у незапослене не рачунају они који нису активно тражили посао дуже од четири недеље, као и многе друге категорије реално незапослених и неспособних да се издржавају самостално.

Додамо ли, дакле, све ово једно на друго, од успона радикалне деснице, преко јачања исламистичких група у Европи, раста незапослености и прилива миграната који ће проблем незапослености учинити само још горим, шта добијамо? Слику благостања и мирног суживота? Или слику хаоса који ће прогутати Европску унију, с непредвидљивим последицама по будућност саме организације, али сасвим предвидљивим по њену способност да води самосталну и кохерентну политику, о способности да се ослободи америчке окупације да и не говоримо? Али, зашто би то било циљ Сорошу и Американцима? Цитирани Збигњев Бжежински пружа сасвим уверљив одговор на то питање.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *