Ша х и оно друго в реме

Пише Мило Ломпар 

Гоњени великом хитњом да буду савремени, да их носи актуелни вектор моћи, људи свагда опрезни да се не нађу на слабијој страни историјске обрамице, страшљиви а охоли карактери – нека врста поносних бедника или гордих конобара – којима је увек неопходно топло крило, од мајчиног до колективног, од Комунистичке партијске организације до кохорти које финансира Фонд за отворено друштво, непрестано беседе о појединачности и индивидуализму, о издвојености, премда ни намах нису проживели нити кожом својом осетили – хладан ветар епохалне усамљености

Бранимиру Шћепановићу

Никада нисам потпуно разумео зашто сам толико снажно – и тако неодустајно – заволео Бориса Спаског. Нису томе биле узрок велике године тријумфа десетог првака света у шаху, нити маштовити плес његових фигура у шаховским јуришима, попут чувене победе – у „Краљевом гамбиту“ из 1960. године – против Бронштајна. Јер, о томе сам – гоњен страшћу аматера – сазнао нешто много касније: тек пошто сам заволео Спаског. Никакву улогу није играла ни комплексна личност, ни пријатна појава на позорници: све се то сједињавало, али је мој основни доживљај ипак ишао негде изван свега тога, у неки тешко размрсив укрштај са разнородним силама света и јавности. Био је то доживљај сетне замишљености усамљеног шахисте на позорници или удаљеног шетача на океанској oбали који – наочиглед свих – тоне у самоћу. То је било нешто о чему се могло маштати.

ЉУБАВ – ПО КОНТРАСТУ

Некад се људи заволе по контрасту, јер човек често воли оно што нема: ведри и безбрижни људи, незамишљени и недотакнути болом, написали су читаве расправе о трагедији и трагичном осећању живота; људи лишени хумора, сиви, плесњиви у духу, суморно досадни и кад се труде да буду занимљиви, отужни у својој ситничавој педантерији, који се лако – ако се укаже прилика – преметну у покварењаке, написали су књиге о хумору; гоњени великом хитњом да буду савремени, да их носи актуелни вектор моћи, људи свагда опрезни да се не нађу на слабијој страни историјске обрамице, страшљиви а охоли карактери – нека врста поносних бедника или гордих конобара – којима је увек неопходно топло крило, од мајчиног до колективног, од Комунистичке партијске организације до кохорти које финансира „Фонд за отворено друштво“, непрестано беседе о појединачности и индивидуализму, о издвојености, премда ни намах нису проживели нити кожом својом осетили – хладан ветар епохалне усамљености.

Ако ми привлачност по контрасту није објашњавала ништа, онда је остао само избор по сродности: препознао сам – можда измислио – самоће Бориса Спаског. Као да сам их начином интуитивним дотакао у часу нашег упознавања: угледавши његово лице на новинским фотографијама са митског меча у Рејкјавику из 1972. године. То је меч који по светскоисторијском значају – што значи не само шаховском значају – представља најважнију чињеницу у историји шаха. Она је испуњена парадоксима. Јер, иако је разгорео ватру огромне медијске пажње, сам меч је деловао као последња почаст упућена шаху, који је – изашавши из оквира сиромашног и отменог господства – постао само улог у медијској оркестрацији Хладног рата, да би – испразнивши свој хуманистички смисао у варницама постмодерног духа, у серијама скандала и спектакла – изгубио и на пажњи, и на новцу, и на значају: почетком XXI века.

Као да овај сумрак има неких напоредности са судбином књижевности:комуникационо привилеговано подручје од открића штампарије, са нарочитим појачањем дејства у XVIII и XIX веку, јер су се у њему укрштале мреже информација, знања и мудрости, као ни у једном другом духовном подручју, универзално мрестилиште разноликих идеја и тема, које су имале драматичних одзива у стварности, књижевност – са наглашенијом доминацијом слике у другој половини XX века – све више постаје део медијске културе, она хрли у медије, освањује у новинама, новинска дикција постаје део усвојеног стила, па се преображава наочиглед света, да би јој дејство постајало све слабије, да би постепено умирала као усамљеничка, што је и била у давним дугим вековима самоће, и да би се изнова појављивала као истрошена и неотмена ствар.

Тако су и компјутери испразнили мистеријску димензију шаха, оно дубинско наговештавање истине које се огледа у потезу чије све последице човек не може израчунати, па су отуд испразнили и божански смисао надахнућа које доводи до продора генијалности, и људски смисао игре који се очитује у превиду, у поремећају логике до којег долази услед умора, напетости, стрепње, нервозе: услед свега што оличава човеков део у игри материјала, онај део који издваја и увеличајућим сочивом дочарава тананост књижевног умећа. Све то као да је нестало – или постало видљиво и све видљивије – у часу када су компјутери и медији испљунули на плочник сву тајну шаха и књижевности, јер су их лишили сваког употребног значаја: после рушења Берлинског зида.

То је супротно од предвиђања које је изнео Џорџ Стејнер: њему, који је утврдио смрт трагедије у модерном времену, учинило се да „разноликост игре у шаху остаје неисцрпна“. Није, међутим, само нестало разноликости игре него је смисао игре – који је по дефиницији њен људски смисао – постао испражњен. Тако се Стејнеровим аналогијама између музике, математике и шаха, јер он тврди да њихово сродство лежи у њиховом заједничком невербалном карактеру и неуролошким предиспозицијама које леже у изузетно моћним и уским подручјима кортекса, може прикључити једна епохална подударност у судбинама књижевности и шаха у светлости краја хуманизма: нестало је осећања – наша чула као да су утрнула до непрепознавања унутрашње драматике – за онај погрешни или блистави, свагда титрави и неразумљиви потез на шаховској табли, који је био погодан да одсликамо и проживимо страшни и непрорачунљиви чин књижевног јунака.

[restrictedarea]

ОПОРА САМОЋА И ПОДСМЕХ СУДБИНЕ

Сам меч као да није донео срећу никоме: ни победнику, ни побеђеном. Он је открио распоне модерног убрзања које – попут сваштоједа – може да сажваће и превâри све. Није тако изгледало у то време. Оно што ме је – као десетогодишњег дечака из Београда – зачудило било је притворно, али фанатично навијање за Фишера. Нешто од тога је узгредно забележио Стејнер: „Чак и у годинама свог повлачења са сцене, Фишер је био идол у Југославији.“ Било је у новинским извештајима, у поентама извученим у наслове, у подругљивим коментарима упућеним совјетској шаховској машинерији као директивној сили која прети свету преко шаха, више у подразумеваним слојевима алузија него у директним изразима, нечег лицемерног и наметљивог што је деловало – или могло некоме изгледати – одбијајуће. Нисам волео Фишерову неосетљивост на друге шахисте, као да је било нечег невитешког у њој, ни његову разметљиву хвалисавост и ратоборну реторику, посебно не помало простачко помињање новца и стварање огромног јавног узбуђења, које нас корумпира својим интензитетом: сви ти трагови америчког животног стила свакако да нису били сасвим симпатични, али оно кључно сам потпуно превидео – опору самоћу његовог генија и страшни подсмех судбине упућен аутсајдеру у њему.

Јер, Фишер није био само сасвим сам у свету, као што је то био од часа када је крочио у шаховску салу, већ је он – за извесно време – управо у овом мечу то престајао да буде. И то је био подсмех судбине. Он је изашао из улоге аутсајдера, јер је постао део велике игре: „Фишер је“ – каже Стејнер – „примио писмо подршке председника Никсона и брижно телефонски позван од др Кисинџера (у време када је изгледало да би могао одбити да игра меч).“ Час у којем један вишедеценијски аутсајдер постане предмет опште пажње може да завара: могло би се помислити да је његово аутсајдерство престало. Но, сáмо аутсајдерство није тек друштвена него – када истински одређује биће – превасходно егзистенцијална категорија: и када му се учини да су капије јавности напокон отворене, аутсајдер превиђа да никада није важно ко је на позорници него ко је дозволио да она у том часу тако изгледа. Због жудње да искочи из тесне коже аутсајдерства, да се склони од хладних периферијских ветрова, аутсајдер заборавља – као што је и Фишер заборавио – да је игра сила оно што предодређује његово појављивање, а да то нису његова – макар и генијална – уметничка или стваралачка својства.

У самоћи Бориса Спаског, у напетој уздржаности његовог лица, у дугим шетњама по улицама северног града, као да је – скривено и негде изнад њега – лебдело ово сазнање: он као да је знао како оно лично, одвише лично у њему чили у часу када светлост јавности почне да затамњује све око себе. Утонуо – како каже Стејнер – у мономанију мисли по којој је шах све, Фишер је тек требало да покуша научити ову опору лекцију живота. У деценијама које су дошле после меча открило се да су дуге године учења биле неуспешне. Јер, егзистенцијални аутсајдер може избећи светске зупчанике моћи ако се саобрази са аутсајдерством као егзистенцијом, попут Спаског, док остаје непомирљив у односу на њих – попут Фишера – ако у себи одбије да прихвати аутсајдерство, ако своје ја претпостави као важно у играма масе, моћи и света. Шта значи околност да је Спаски – пре него што је постао првак света 1969. године – изгубио меч од Петросјана 1966. године? Да је постао првак света који има искуство пораза као лично искуство. Зашто је то важно? Зато што искуство аутсајдерства – као сведочанство о егзистенцији – не долази са победом него са поразом: Фишерова трагедија – као трагедија његове судбине – била је у томе што није прошао дугим путањама пораза.

Волео сам, дакле, изразиту усамљеност Спаског у одсјају бореалне светлости, било руске, било исландске, у јавним наклоностима, као аристократску издвојеност у убрзаној узбурканости света, као што нисам осетио особену и зубату наклоност која је давала ветар Фишеровим једрима. Било је то више инстинктивно и интуитивно него образложено осећање. И док је отац са уживањем посматрао шаховске позиције у којима се огледао Фишеров тријумф, упорно сам – у свакодневном разгледању партија овог меча који се играо целог једног лета – увек узимао да повлачим потезе фигурама које је у тој партији водио Спаски. Ни јавно аплаудирање Спаског блиставој победи Фишера у класичном стилу у шестој партији меча, у ортодоксној одбрани „Даминог гамбита“, у варијанти Тартаковера, није утицало на оца, који је – као и када је реч о Црвеној звезди – био бескомпромисно пристрасан, па ни прекрасна победа Спаског у једанаестој партији, којом је оборио омиљену Фишерову варијанту отровног пешака у „Сицилијанској одбрани“, није прошла без обезвређивања. Нисам разумео очеву страст нити скривене плодове његовог одрастања. Требало ми је живота и времена да опазим како је – на јавној позорници тог времена – Спаски добијао све више комплимената што је више бивао поражен, јер лицемерје воли да добије привид саосећања. Симпатичан, добар и драг човек, истински толерантан према многом људском избору, отац није био лицемер: волео је онога кога је волео и уживао у победи без устезања. Није то – кад је човек млад и компликован – било лако разумети.

СИЛЕ ЈАВНОГ И ПРИТАЈЕНОГ УТИЦАЈА

Тек неколико година касније, у Београду, 1977. године, постало ми је јасновидније како смо силама јавног и притајеног, али непрестаног утицаја, увек били навођени за кога да навијамо у митском мечу. Поново је Спаски био некако ван свих очекивања, у чудном забораву својих шаховских постигнућа, само још наглашеније сам: премда у слабијој форми – јер се никад није опоравио од пораза у Рејкјавику – успео је да стигне до меча за изазивача светског шампиона. Његов противник Виктор Корчној био је оглашени емигрант, употребљиво оруђе за оправдану и неоправдану, свакако разгранату критику Совјетског Савеза, важна пропагандна карта у медијском и идеолошком рату. Он је – nota bene – био и замена за Фишера који је престао јавно да игра шах, вративши се – а да сам није ни знао – у своју аутсајдерску егзистенцију: умисливши да ће свет стати ако он не буде играо шах, јер је мислио да је шах све и свету, као што је био и њему, није опазио да је свет мера не само шаху него и свему – и њему. Том опором искуству измакла је меланхолична личност Спаског, која се сама повукла у дубоку јавну сенку, оставши у недефинисаном положају, зато што је живео у Паризу, али није био емигрант, јер је одбио да осуди одлуку Корчноја да емигрира, али се није оглашавао против Совјетског Савеза. Био је аутономан – на други начин од Фишера – и отуд ван велике игре.

Не само да је Корчној био у њој него је наша јавност била листом за њега. То је деловало расветљујуће. Јер, ако је неуобручива и генијална, опора и честита Фишерова личност могла изазвати неспутано и немотивисано одушевљење, ако су његови шаховски резултати били истински величанствени и задивљујући, Виктор Корчној није имао ниједно од ових својстава: као човек, био је лишен безазлености која је испуњавала и најнеурачунљивији гест америчког велемајстора; као шахиста, био је врхунски представник велике школе совјетског шаха. Зашто су медији били за њега? Био је то плод једне дуге индоктринације јавне свести у чијем је предњем плану – који је за многе био и једини план – било навијање против комунизма и Совјетског Савеза, док је културнополитички улог био дубљи, јер се истински навијало против руског света. Научили су нас да навијамо против Руса. Тако смо – у подручјима јавне свести – навијали и против Спаског, иако он није могао бити репрезентант совјетске државе, нити комунистичке идеологије, јер никад није био члан Комунистичке партије, премда је увек био репрезентант руског народа, као – како каже Стејнер – човек „дубоко зароњен у Достојевског и Солжењицина“.

Самоћу Спаског – опипљивију него на фотографијама са меча у Рејкјавику – човек је могао осетити свуд: и у гледалишту, и у новинарском центру, у којем сам видео Најдорфа како љутито руши фигуре пошто је изгубио брзопотезну партију против Љубојевића, и у каменом и остарелом лицу Игора Бондаревског који је седео у ложи за секунданте, и у помало одсутном лицу Марине Шчербачев која седи у фоајеу са цигаретом у руци, и у једнодушној осуди Спаског због одлуке да већи део партије проведе ван позорнице. Брана Црнчевић је написао како је овај изум бившег првака света психолошки изванредан, јер је изнервирао Корчноја, али није „етички чист“. Сумњали смо у етичност човека који је изгубио меч свог живота на најдостојанственији начин. Чак му се и звиждало: звиждали смо човеку који је недељама чекао Фишера да дође на меч у Рејкјавик, који је пристао да игра трећу партију тог меча у посебној соби без публике, који је посебно волео да игра у словенском свету.

Нико није био вољан да ослушне његове разлоге: када је изгубио меч, казао је да му је жао што га публика није разумела. И у том часу имао је онај карактеристични израз лица који смо гледали у ходнику када је долазио на партију и када је играо за таблом: било је то лице чувено са своје непрозирности. Каспаров је објашњавао како је после четрнаест потеза имао пешака више и технички добијену позицију у партији са Спаским у Тилбургу 1981. године – играна је „Краљева индијска одбрана“ – али је Спаски наставио да игра као да се ништа није догодило: имао је потпуно неузнемирени израз лица, што је Каспарову изгледало помало  смешно. Изгубивши партију – ни сам не знајући како – Каспаров је нагласио како је – у његовим потоњим размишљањима – смирени начин на који је Спаски наставио да се бори у безнадежној позицији оставио на њега велики утисак.

ТАЈНА НЕПРОЗИРНОСТИ

Можда је тајна непрозирности његовог лица била везана за вео унутрашње самоће читавог једног света у човеку. Свеједно: био је сам. Навијали смо против Спаског: и – потом – против Карпова у Багију 1978. године. Брана Црнчевић је забележио да су сви југословенски извештачи са меча у Багију листом за Корчноја, осим једног листа од човека: ко навија за Карпова није, дакле, ни човек. Када су уведене санкције против нас – у процесу распада титоистичке Југославије – Виктор Корчној није желео да дође и игра у нашој – проказаној – земљи. Фишер и Спаски су дошли. Није вероватно да их је преломила да дођу и играју само новчана висина награде, свакако изузетна, јер се тај новац ипак могао наћи и на некој другој тачки земаљског шара. Нису могли не знати да њихов долазак има значење некакве солидарности са нама, као и некаквог изазова који је упућен јавним господарима времена, који су – у писму Стејт департмента – Фишера опомињали да „југословенски спонзор има корист од употребе Вашег имена и репутације“.

У погледу на шах можемо разликовати подручје истине и подручје егзистенције. У подручју шаховске истине посматрамо односе црних и белих поља у једној позицији, позиционе и блокадне системе фигура, комбинаторне могућности које отвара изненадна неравнотежа у позицији. Све је то постало сасвим проверљиво у компјутерским анализама. Оне као да су рашчарале шах. Али, шта нам може открити најпрецизнија анализа лепе победе Фишера у првој партији – играна је „Шпанска партија“ – поновног меча са Спаским у 1992. години? Све о истини укрштених шаховских сила и ништа о егзистенцији која је одредила значења која су испунила поновни сусрет. Јер, у анализи нема знакова који упућују на ситуацију у којој се одиграва меч, о околностима које га одређују: нема места за шах као подручје књижевности, које отискује трагове људске судбине. Истина је безлична, док је егзистенција колоритна и – болно лична.

ПЕЧАТ АУТСАЈДЕРА

Оно што је шаховски свет чекао две деценије напокон се догодило: Фишер се вратио за шаховску таблу. Али, све се променило: пао је Берлински зид, нестало је Совјетског Савеза, Хладни рат је имао свог победника, отпочело је ново бројање времена у духу Pax Americana. Не само да Фишер никоме више није био потребан него је постао препрека: ни у једној шаховској анализи, ни у једној истини не пребива траг драматичности коју је изазвала његова спремност да игра у држави окривљеној за рат на подручју Југославије и кажњеној санкцијама. Та одлука је била карактеристична за Фишера, али њен одјек открива насталу промену у духу времена: уместо некадашњег јавног разумевања за његов ексцентризам, за амерички стил живота који је уводио у шах, појавиле су се претње.

То нам је ретроактивно осветлило његов положај у 1972. години. Јер, када се чинило да јавни ветрови дувају у његова једра, да му сваку жељу испуњавају, од висине новчаног прихода до уклањања телевизијских камера, као што је било за време митског меча 1972. године, то није значило – како се површном или неискусном посматрачу могло чинити – да је он постао инсајдер у систему. Јер, био је и тада аутсајдер, чија се егзистенцијална резонанца поклопила са  епохалним вектором. Сада се, пак, она сукобила са тим вектором: и човек кога је амерички председник Никсон молио да игра у Рејкјавику, коме је телефонирао државни секретар Хенри Кисинџер, у кога су са надом биле упрте очи западног света, човек који је – у време совјетске шаховске доминације – сам себе прогласио „шампионом слободног света“, добио је јединствену прилику да на својој кожи осети како изгледа слобода коју је оглашавао. У писму Стејт департмента – уместо председничке молбе – набрајали су му новчане износе могућих казни због кршења санкција према Србији и Црној Гори и одмеравали до десет година затвора: у потпису није био никакав председник нити државни секретар него – ни мање, ни више – R. Richard Newcomb. Ко је тај господин? Његова анонимност открива како се све смањило – и Фишеров ранг, и значења шаха – зато што је све намах прогутала Pax Americana.

Пркосно и јавно пљунувши ово писмо, утиснуо је печат аутсајдера у свој живот: било је то тако несавремено, тако далеко од постмодерне опуштености, која је остала скандализована због истински субверзивног садржаја једног аутентичног људског геста. Био је то час у којем је открио непоткупљиви и субверзивни ритам егзистенцијалног аутсајдерства: не може га поседовати – нити изразити – никаква јавност, чак и кад је сва уз њега или за њега, јер је подударање с њом настало по случајности, док је разилажење са њом увек по судбини. Тако је истина шаховске игре дотакла егзистенцију.

Спаски као да је све то однекуд и одавно знао:величина његовог духа и блиставост његове шаховске маште у партији против Полугајевског, из 1961. године, који су га – у крајње атипичном (због средишњице игре) кретању белог шаховског краља до противничких почетних линија – довели у директно добијену позицију, да би се она стрмоглавила у пораз због једног погрешног потеза, условили су да управо ту партију огласи за једну од својих најбољих игара. Садашња – у 1992. години – тишина његовог присуства и све непрозирнија и гушћа магла његове самоће потврђивали су да је давно прошао кроз искуство аутсајдера, кроз искуство емигранта, као универзално и еминентно руско искуство, да је успео да погледа у дубину егзистенције коју осветљава само – пораз.

Тренутак у којем истина шаховске игре прелази у егзистенцију, где сама игра постаје део подручја књижевности, свакако је везан за њен исход. Стејнер је то непогрешиво осетио када је одређивао смисао победе или пораза у шаху: „Песници лажу о оргазму. То је мали, случајни посао, чија се својства одмах бришу чак и из најблиставијих сећања, ако га упоредимо са крешчендом тријумфа у шаху, са плимом светла и растерећењем које струји умом и склупчаним телом у часу када противников краљ, инертан у фаталној мрежи која је испредена, пада на табли.“ Сáмо тело шахисте је посебан феномен: док у другим играма, као у кошарци или фудбалу, тело бива покренуто у мери да улази у контакт, да додиром мери присуство другог човека, да додиром компензује осећање играчке немоћи, да примљеним болом оспољи нешто од унутрашње нервозе, док у одбојци и тенису изостаје сваки контакт, уклања се свака компензација, јер нема ни фаула, али ипак опстаје покрет тела, његово премештање у различитим правцима, растерећење напетости кроз умор, зној, отпор паркета или шљаке, док се све то појављује као једна изломљена, кружна или права линија, дотле је тело шахисте непокретно, лишено било каквог растерећења у простору, склупчано у готово ембрионалном облику, примарно враћено једној тачки у простору, па је и сáмо постало тачка.

Тако линија – коју оцртава човеково тело у фудбалу или тенису – открива распростирање енергије у простору, док тачка – као ознака човековог тела у шаху – открива нагомилавање енергије у интензитету. Отуд пораз поприма својства потпуне деструкције сопства, јер – вели Стејнер – „готово је бескорисно трагати за преносом безусловне пустоши пораза. Као ни у једној другој игри или чак начину борбе, пораз у шаху упућује его његовом коначном почивалишту.“ Пораз је непреносив, јер упућује човека његовом темељу као понору. Тако се шаховска истина, ма колико да је уплетена у игре комбинаторних или позиционих сила, у логику убрзања или успоравања, у темпо који има неки потез или у зауставни и ишчекујући смисао самог потеза, сурвава у човеков живот, напушта ограничени простор свог деловања, конвенције које јој обезбеђују проверљивост, па се уланчава у неизрачунљиве распоне личних искустава или светских прилика, у ланчане покрете моћи и маса, као непрестаних учесника велике игре, са свом разнообличношћу њених ситуација, болова и радости, да би се – овим вишеструким присвајањима смисла, која тако карактеристично постоје у књижевном искуству – дошло до испуњавања, било садржајем, било интензитетом, онога што ствара егзистенцију.

ПУТАЊА АУТСАЈДЕРСТВА

Има неке чудне правилности у томе што је Џорџ Стејнер написао леп есеј о митском мечу у Рејкјавику: написавши претходно чувену књигу о смрти трагедије, он као да је нехотично бацио трагичку сенку на учеснике меча у Рејкјавику. Јер, прогањан – после 1992. године – широм земаљског шара, праћен дугом руком америчке политике, некадашњи симбол „слободног света“, Роберт Фишер је напокон ухапшен у Јапану: у очекивању да буде изручен САД-у, чудио се зашто му наша земља не понуди азил, зашто смо га оставили на цедилу. Није опазио да смо себе већ оставили на цедилу: издаја је природна и логична ствар после самоиздаје. Спаски га није заборавио, већ га је – на свој тихи и дубоки начин – поново пратио: јавно је тражио да и он буде смештен у исту затворску ћелију и да њих двојица поново играју шах. Тражио је да путања њиховог егзистенцијалног аутсајдерства – које је он давно разумео, док је Фишеру оно остало заувек непознато – стигне до свог логичног краја. Како лицемерје воли да се заогрне тогом саосећања, Фишеру је дозвољено да оде на Исланд: умро је на месту свог највећег и давнашњег тријумфа, сахрањен је као изгнаник пред немерљивим силама света.

Угледавши немирно лице Спаског, после његовог тајанственог повратка у Москву, чувши његове речи о томе како никог не оптужује због могућег породичног насиља над њим у Паризу, осмотривши га у инвалидским колицима и искрзаном џемперу, човеку се учинило како издалека ослушкује тешки бат судбине. Јер, изгнаник се – попут Црњанског – вратио отаџбини, онако како се на крају враћамо себи: горко, али неумитно. Крај свих његових великих партија, крај зачудног сазнања о њему као човеку који никад није изгубио у „Краљевом гамбиту“, у којем је победио Бронштајна и Фишера, Карпова и Портиша, Авербаха и Фурмана, Колмова и Сеиравана, можда би требало изнова погледати прекрасну минијатуру коју представља партије са Ларсеном у 1970. години.

[/restrictedarea]