Poezija srži

Piše Nikola Marinković

Pesnik nam predočava dubinski utemeljen odgovor na „nesnosne činjenice stvarnosti ovog naroda“, jer poslednju reč uvek imaju pesnici. Ta reč, u slučaju Dragana Hamovića, svedočanstvo je da posle dva veka modernog trajanja, naš jezik, tako dugo napadan i rastakan, i dalje ima dubinu i bogatstvo

Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ iz Kraljeva objavila je ove godine, kao prvi naslov u biblioteci „Pročelja“, novu poetsku knjigu Dragana Hamovića – Tiska. Za razliku od prethodnih Hamovićevih zbirki, Tiska je autorska antologija, obogaćena zapisima koji prate i objašnjavaju nastanak pojedinih pesama, čiji je izazov uobličenja bio isuviše jak da bi bio savladan isključivo stihom. Sama knjiga sastoji se od odabranih, „dorađenih“, kako pesnik navodi u propratnoj napomeni, pesama iz zbirki Matična knjiga, Žeženo i nežno, Zmaj u jajetu i ciklusa „Izba“, gde je dvadeset novih pesama, dela buduće zbirke. Na kraju Tiske je iscrpan pogovor Jane Aleksić, koji osvetljava gotovo celokupnu poetiku Hamovićeve poezije i tako otvara put za buduća ozbiljna proučavanja ovog opusa u nastajanju. Sam izbor nedvosmisleno pokazuje da su u ovoj autoantologiji izostavljeni delovi prvih Hamovićevih pesničkih knjiga, zbirke Mrakovi, ruge (1992) i poeme Nameštenik (1994), što jasno nagoveštava da vremenska distanca protekla od poeme do Matične knjige (2007) deli Hamovićevo dosadašnje stvaralaštvo na dve odvojene faze. Zato je Tiska, između ostalog, važan presek pesnikovog opusa, pa je potrebno, u najkraćim crtama, naznačiti njegove bitne osobine kratkim iščitavanjem ove knjige.

HERMENEUTIČKI KLJUČ

Uvodni zapis u Tiski, „Linija jačeg otpora“, ovo razlučenje pesničkih faza objašnjava gotovo epifanijskim momentom stvaranja lične mitologije: „Skoro jednovremeni, odlazak oca i dolazak prvenca sina bili su tektonski sudar gubitka i dobitka, zaokret pri kojem više nisam mogao biti onaj dojučerašnji.“ Ova rečenica sugeriše da u Hamovićevom pevanju postoji znak jednakosti između ličnog i opevanog, čak i onda kada je pesma svedočanstvo širih, kolektivnih priča i mitova. Upravo u tom susticaju ličnog i kolektivnog, u toj radosti otkrivanja sudbinskog podudaranja između ove dve vrednosti, tako mnogo razdvajane u krvavom dvadesetom (i dvadeset prvom) veku, krije se prvi (hermeneutički) ključ ove poezije.

Drugi ključ, a možda i pretežniji, jer omogućava da se lična mitologija utka u kolektivnu, jeste vernost govoru: „Poverenje u govor, posle ciničnog stoleća ispitivanja i lomljenja, zaoštravanja i obesnaženja Jezika i Slova, uspe katkad da povrati nešto bazično i detinjsko, bistro i štedro.“ Međutim, vernost maternjem govoru danas podrazumeva da je potrebno ponovo pronaći put do artikulacije pesme u strogom metru, čije napadno odsustvo iz savremene pesničke prakse nije uvek znak oslobađanja. Na taj način su uvodne, autopoetičke pesme Tiske ispitivanje krajnjih dometa našeg modernog jezika, dakle, vukovskog jezika na kraju drugog veka njegovog trajanja: kojim to jezikom govorimo, koliko je on uopšte bogat da izrazi jednu arhetipsku pesničku apstrakciju, dakle, apstrakciju uveliko slikovnu ali ne manje udaljenu od konkretnih predstava predmetnog, iskustvenog sveta. Hamović, za početak, uspeva da opeva i tu borbu sa odmetnutim rečima (pesma „Reči“), što je preduslov za nastanak poezije: „Kud se zamajaše reči sa pokrićem,/ S tačnim naglaskom i odzvukom bliskim,/ Što na veki docne. I docne. A kriče/ Da kad govore – ne govore ni s kim.//“

Zato spoznanje odsutnosti reči zahteva osluškivanje dragocenog trenutka kada one ipak pokuljaju iz dubine jezičkog pamćenja jer: „Dok neko pridigne kapak s konačišta/ A donja tiska reč u oblik tisne;/ Taj zna: nereč lako prestupi u ništa/ I s mukom stupa u odnose prisne.“ Dalja razrada ove apstraktne slike čitav trenutak stvaranja pesme pretvara u trenutak oslobođenja (takođe epifanijski), kao u uvodnoj pesmi „Potisak“: „U nekoj takvoj prisili/ Iz takvih trusnih borenja/ Gvozdeni puknu obruči// Pokulja oblik tvorenja/ Ma šta činili, mislili/ Biće kad tiska odluči.“

ARHETIPSKE DUBINE

Osluškivanjem arhetipske dubine, pevanje o pesmi završava se otkrivanjem mitskog, pa metafore nastanka pesme postaju metafore rađanja – zato se poezija čiji je nastanak vezan za arhetipsku nutrinu ličnosti okreće mitu i, posledično, kolektivnom iskustvu. Otuda je potpuno zakonomerno da se nakon početnog ciklusa nižu pesme „Trački konjanik“, „Subota Teodora Tirona“, posle njih dolazi možda ključni ciklus ove auto-mito-antologije, „Smesa“. U njima se lična epifanija okretanja mitološkog kruga (Sin koji gubi Oca postaje Otac) uobličava jevanđeljskim mitom o Lazaru, kao u pesmi „Vitanija“: „Tuge što nam, zlatne, ispod čela zare/ Privole i kamen da ustukne s groba./ Vežbam poluglasno Ustani Lazare,/ Budim, u dnu sebe, počinulog roba.“

Logika puta od artikulacije pesme, preko otkrivanja ličnog mita koji je kolektivni, morala je Hamovića dovesti i do istorijskih tema. Vanvremena logika mita u ovim pesmama suprotstavlja se razarajućem hodu istorije, pa tako u tom ukrštaju, u pesmi „Srbija sušta“ „roj nesmirenih duša“, odnosno beskonačni niz Očeva brani pesnikov kolektiv: „Svekolik je otpor brižnih naših seni,/ Oprema ih ljubav bezrazložna, svojska./ S njima smo, unapred, od sveg odbranjeni./ Zbor pobednih duša. Višnja srpska vojska.“

Izbor pesama iz Matične knjige zakonito se završava gotovo molitvenim ciklusom pesama posvećenim samom Gospodu, Svetom Nikoli, Svetom Vasiliju Ostroškom, da bi im kraj bio ponovljeni zapis s kraja zbirke Žeženo i nežno. Na taj način se celina učvršćuje, mitski se preokreće, pa ono što je bio kraj jedne zbirke u celini postaje njen početak. Ovaj postupak višestruko je motivisan jer izbor pesama (tačnije soneta) iz Žeženog i nežnog izbor je koji, pored pesama lično-arhetipske osnove („Krila“, „Lazar, koji raste“, „Sava“, „Simeon“) obuhvata i pesme o kolektivnoj savremenosti. Jer, kako sam Hamović ističe u zapisu povodom soneta „Siroče“, posvećenog Rajku Petrovom Nogu, „Nema pasivnog, neborbenog pesnika. Pesma je, u osnovi, borba. Entropija je stalni, mukli protivnik, svakome.“ Smisao takvog angažmana je u suprotstavljanju predajne slike i mita zaglušujućoj smeni površnosti (a to je pominjana savremena entropija), kao u pesmi „Srž“: „Svet brblja i bubri, besporedak kužni/ Tananija tkanja razjeda, raspara./ Mi sledimo nalog, po kome smo dužni// Biti jemac Slovu, krunski svedok kvara/ I umna čestica zavere što stvara,/ Biti meso reči iz srži što kruži.“

DUBINSKI UTEMELJEN ODGOVOR

Vernost ličnom i kolektivnom mitu, vernost maternjem jeziku i angažovani otpev na izazov savremenosti možda su čitaocu najbliži u odabiru iz zbirke Zmaj u jajetu, ovde zastupljene sa simboličkih deset pesama. Uvodna pesma ciklusa kao da se nastavlja na pesmu „Srž“: „Svet je polje prepuno bučanja i ačenja:/ Ja postojim, borim se – proizvodim značenja.“, dok druge pesme iz ciklusa razvijaju već poznate Hamovićeve teme, čime se celokupni pojmovni registar ove poezije širi i na druga područja izraza, nimalo lakša.

Završni ciklus „Izba“ donosi odsudno tematsko pomeranje ka angažovanosti, ali na Hamoviću svojstven način. Dakle, u pitanju je kritičko svedočenje ne u ime „bolje budućnosti“ već u ime „državotvorne delatnosti“, koja je poeziji urođena ako je poezija „sržna“, kakvom je autor priželjkuje u zapisu „Praznik u tamnici“: „Letimični, uporno trčimo da budemo što nismo, a poezija opominje da odviše ne zabasamo.“ Zato u ovom ciklusu ima mesta i za pesmu „U Principu“, posvećenu najpoznatijem nosiocu ovog prezimena, ali i za „Čuvara Zejtinlika“, pesmu o sada već pokojnom čuvaru srpskog zavetnog vojničkog groblja. Jer sve su to napori, sukobi da se sačuva već „Pusta zemlja“: „Iskupiti se i sukobiti –/ Svejedno će te maći, srubiti./ (O kako lep je narod gubitni/ Kad prenebregne dnevne dobiti.)“ Stoga ako je „Izba“ naznaka buduće pesničke knjige, onda svakako treba očekivati da ćemo posle Tiske dobiti jedan dubinski utemeljen odgovor na „nesnosne činjenice stvarnosti ovog naroda“, jer poslednju reč uvek imaju pesnici.

Ta reč, u slučaju Dragana Hamovića, svedočanstvo je da posle dva veka modernog trajanja, naš jezik, tako dugo napadan i rastakan, i dalje ima dubinu i bogatstvo. On, kada mu se posvećeno pristupi, savladava sva iskušenja ugrožavajuće savremenosti, a u susretu sa strogim stihom ukorenjuje svoje nosioce u arhetipskim dubinama, što je pouzdano pribežište i za pesnika i za njegov narod. Razume se, ako pesnika budu čuli.