Hadži Aleksandar Đurović – Nema opravdanja za gubitak ljubavi prema svojoj zemlji

razgovarala Mila Milosavljević

Ako neko i kaže da je Kosovo „mit“ – taj „mit“ je očuvao i veru i kulturu i naš narod za vreme ropstva pod Turcima toliko vekova. Ali se plašim da naše ropstvo i dalje traje, samo sada u celofanu slobode i demokratije

Svojim najnovijim rediteljskim ostvarenjem, dokumentarnim filmom pod nazivom „Vi idite, ja neću!“ koji je u Beogradu premijerno prikazan 29. septembra, Hadži Aleksandar Đurović je pokazao i stvaralačku zrelost i hrabrost da se suoči sa teškim temama i potresnim ljudskim sudbinama, koje predstavljaju istorijsko svedočanstvo o zločinima počinjenim nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. Film koji razotkriva kosovsko raspeće, veliku tragediju i stradanje Srba sa Kosova i Metohije koje traje i dan-danas, nastao je na osnovu knjige mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija pod nazivom „Ljetopis novog kosovskog raspeća“. Film prati tragična događanja na prostoru Kosova i Metohije tokom 1998. i 1999, s posebnim osvrtom na dramu nestalog Miloša Ćirkovića. Kao svedoci stradanja Srba i srpskih svetinja na Kosmetu u filmu govore i patrijarh srpski Irinej, mitropolit Amfilohije, vladike Teodosije, Joanikije i David, igumanija Pećke patrijaršije Mati Fevronija, protojerej-stavrofor Miljko Korićanin, jerej Petar Cerović i Đurđina Ćirković.

Kako je otpočela priča o ovom filmu? Na koji način ste doživeli prvi susret sa ovom tematikom koja je u neku ruku i mimo svih vaših dosadašnjih iskustava, a koja je u najavi predstavljala veoma težak i odgovoran zadatak?

Prošle godine, kada sam video fotografije hiljada ljudi na proslavi dana Svetog Vasilija Ostroškog i prepun put između donjeg i gornjeg manastira, poželeo sam da snimim jedan kratki film o tom događaju i da kroz to provučem i priču o mitropolitu i njegovoj ulozi i borbi za očuvanje crkve u Crnoj Gori. Kada sam se susreo s njim prošle godine u ovo vreme, rekao sam mu za ideju i zatražio blagoslov, a on je rekao da filmova o Ostrogu već ima i uputio me je na naširoko nepoznatu priču o Milošu Ćirkoviću – poslednjem kosovskog vitezu, kako ga on naziva u svojoj knjizi „Ljetopis novog kosovskog raspeća“. Pročitao sam i tu priču, a i druge, zapravo dnevničke zabeleške i svedočanstva zapisana za vreme mitropolitovog boravka na KiM i tada je počeo da mi se u glavi sklapa film. Napravio sam koncept, sinopsis, izneo ga mitropolitu i njemu se ideja dopala, te sam dobio blagoslov da počnem s radom, koji je potom trajao devet meseci. U početku sam osetio pritisak i strah s obzirom na to da je ovo moj prvi dugometražni dokumentarni film, ali i da se bavim temom o kojoj sam do tada imao sasvim prosečno znanje – kao i većina, ali sam verovao i pustio da me vodi rediteljski instinkt, ali i patriotski i verski.

[restrictedarea]

Šta je bilo presudno da kažete sebi „Ja to mogu!“, uprkos saznanju da vas očekuje ogroman, prilježan rad?

Presudna je bila vera i želja da ispričam tu neispričanu istinu o stradanju našeg naroda, njegovog verskog i kulturnog nasleđa, jer svi mi to u načelu znamo, ali malo ko radi na tome da se ne zaboravi. Zaborav je strašniji od podsećanja. Tek kada sam krenuo da istražujem, shvatio sam koliko zapravo malo znamo ili uopšte ne znamo o periodu 1999; posle bombardovanja, dok smo se bavili obnovom i izgradnjom i veselo dočekivali novi milenijum. Da ne pričam o generacijama rođenim pre 16 godina, koje tek ne znaju ništa o tome. Rat je završen odavno, ali borba i dalje traje.

Nisam imao bojazan od saradnje s njegovom svetošću patrijarhom, s mitropolitom Amfilohijem i preosvećenim episkopima jer sam imao njihovu podršku i znao sam da je ovaj film važan ne samo za mene, već i za Crkvu, naš narod i buduća pokolenja. To je nešto što čoveka pokreće i motiviše da istraje i uspe.

Kako je tekla saradnja sa mitropolitom kao autorom knjige na osnovu koje je rađen scenario, ali i ostalim akterima filma?

Moja je ideja od početka bila da mi sagovornici budu ljudi koji su svedoci događaja. Ne istoričari ili analitičari, već ljudi koji su doživeli stradanje, užas i tragediju Srba sa tih prostora. Svi akteri bili su veoma otvoreni i ispričali su dragocene stvari; nažalost, nisu sve mogle da uđu u film. Najteže mi je bilo da atmosfera filma pogodi osećaj i atmosferu njihovog boravka tamo, i nadam se da sam u tome uspeo.

Film predstavlja, s jedne strane, dragoceni dokument, s druge je pak duboka, potresna priča koja razotkriva lice istine, lice pravde i neljudske, varvarske zločine počinjene nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. Kako ga kao umetnik i njegov autor definišete?

Na „Akademiji umetnosti“ u Beogradu profesori su nas učili o razlici između autorskog dokumentarnog filma i televizijskog dokumentarca ili reportaže. Trudio sam se da napravim dokument, baziran na spisima po istinitim događajima, sa akterima koji su i danas živi, a da sve to bude kroz netipičan i autorski pristup, tako da film ima puno elemenata – foto i video arhivu, moje snimke iz Metohije, intervjue, citate, kosovsko-metohijske pesme u izvedbi Svetlane Stević i guslarsku pesmu o Milošu Ćirkoviću u izvedbi Boška Vujačića.

Film je dugometražni i izazov je bio napraviti nit koja vodi kroz priču i izboriti se sa mnoštvom materijala – da ne bude dosadno, a da se ništa važno ne propusti. Film je sada krenuo svojim putem, u susret domaćoj i stranoj publici, pa će ga njihove reakcije najbolje definisati. Važno je reći da film, iako je drama, ipak završava pozitivno i sa optimizmom, hrišćanski – nadom, ljubavlju i verom.

Radeći na filmu putovali ste na Kosovo i Metohiju, u Crnu Goru i po Srbiji. Kako je izgledao vaš susret s Kosovom i Metohijom? Šta je ono što vas je najdublje impresioniralo tokom boravka na našoj Svetoj zemlji?

Najveći utisak jeste lepota tog dela naše zemlje. Ko nije bio, ne može znati, ali svakako imam ogromnu želju da se ponovo vratim. Sećam se da sam, dok smo išli od Mitrovice prema Peći, rekao jednom od saradnika da mi je sada jasno zašto žele da nam otmu tu zemlju – takvu prirodnu lepotu je samo Bog mogao da stvori. Naravno, pod tim podrazumevam i vanvremenost i vanprostornost koja se oseti čim zakoračite u dvorišta Pećke patrijaršije, Visokih Dečana, Manastira Gorioč sa kojeg se vidi cela Metohija, odakle sam i snimio poslednji kadar filma. A onda, tu su i ljudi kao i sveštenstvo, velike vere i hrabrosti, koji su proterani, ali su se vratili na svoja vekovna ognjišta. Selo Bjelo Polje, iz kojeg je Miloš Ćirković, danas ima svega desetine Srba i od poalbanizovane Peći deli ga samo jedna ulica (pod nazivom UČK). Na nekim kućama ispisani su pogrdni grafiti, mnogo napuštenih kuća je obijeno i opljačkano, ali ti ljudi i dalje žive, s verom i ljubavlju, ne mrzeći, pokušavajući da očuvaju ono njima najsvetije i samo ono što im pripada.

Vaš film nosi naziv „Vi idite, ja neću!“. Kako je nastao taj naslov?

To je rečenica koju je protojereju-stavroforu Radomiru Nikčeviću rekao Miloš Ćirković na njihovom poslednjem susretu. Otac Radomir ga je poslednji video živog. Miloš je, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma i napuštanja Kosova i Metohije od strane Vojske Jugoslavije, izašao da bi izveo bezbedno svoje roditelje, ali se onda vratio u Bjelo Polje, zabarikadirao se u rodnu kuću kako bi branio kućni prag. Kada su i poslednji stanovnici pod pratnjom KFOR-a morali da se evakuišu iz sela, oko 20. juna 1999, Miloš je momku meštaninu, koji je sa ocem Radomirom došao da ga zove, rekao upravo tu rečenicu. Ali on nije jedini. Istu rečenicu je rekla i mati Fevronija (igumanija Pećke patrijaršije od 1957.) kada su hteli da ih evakuišu za vreme pogroma 2004. godine, ali 1999. godine, kada im je blaženopočivši Patrijarh Pavle ponudio da on bude u Patrijaršiji, a da ona i monahinje odu u neki drugi bezbedniji manastir. Mati je rekla: „Ko hoće – neka ide. Ja živa odavde neću!“

U filmu imamo više sagovornika, naratora – vladike, sveštenike, monahinju. Čija vas je priča najdublje potresla?

Kada gledam filmove, zaista mogu da gledam raznorazne horore i odvratne scene i da imam profesionalni otklon – jer znam da je to film i da nije stvarno, i kako je neki efekat napravljen. Ali kada sam, danima, birao arhivu za svoj film, u jednom trenutku morao sam da izađem napolje i prošetam, jer mi je bilo teško. Srećom po publiku na mene je palo da napravim izbor, ali nikako lepo i cenzurisano ne možete prikazati te zverske zločine nad nevinim narodom. U svem tom užasu, teško je odabrati najpotresniju priču, jer je svačija tragedija ponaosob teška. Ne možete meriti težinu priče o nestaloj i ubijenoj deci ili zlostavljanim starcima, ili mladim postradalim vojnicima, ili ljudima kojima su na živo vađeni organi… Ali mi je svakako najveći utisak bio susret sa Đurđinom, majkom Miloša Ćirkovića. Snaga te žene, kojoj su pet sinova bili na ratištu, a ćerka kod kuće, zaista je nešto fascinantno i za primer. Sve je manje takvih majki, ali i sinova kao što je bio Miloš.

Film ima višestruku simboliku, a dragoceno je da se prikazuje u času kada lobiranje za otimanje srpskih svetinja dostiže svoju kulminaciju sramnim zahtevom UNESKO-u od strane predstavnika vlasti takozvane države „Kosovo“. Naše crkve, manastiri i groblja meta su i želja upravo onima koji su ih doskora palili i rušili. Kako tumačite sve to?

Sve se dešava s razlogom. Ali mi to ne smemo da zaboravimo. Kao što ne smemo da zaboravimo ni požar u Hilandaru. Možda su sve to opomene, da se okrenemo onome što je važno, da ne živimo u rijalitiju i da se suočimo sa tim da je vreme ozbiljno, da su hrišćanstvo i pravoslavlje ugroženi i da je jedan od tih napada upravo i ovaj u UNESKO-u. Njegova svetost patrijarh Irinej je u filmu izneo divne podatke o broju naših svetinja, zamkova, grobalja, isposnica kroz vekove, kao i broju domaćinstava srpskog i albanskog stanovništva, i to po turskim popisima iz 15. i 16. veka. To su neosporne stvari, sve dok na njih podsećamo. Ako se i mi pomirimo sa nametanjem neistine i ako svojoj deci u knjigama za istoriju plasiramo laži, onda druga strana ima potpuno pravo da radi to što radi. Velika je borba naše Crkve za očuvanje manastira ne samo na terenu, već i administrativno, pravno, diplomatski i nadam se da će ovaj film biti jedan mali vojnik u toj borbi.

Mlad ste čovek, umetnik, odgojen na vrednostima utemeljenim duboko u pravoslavlju. Kako bi danas trebalo tumačiti i živeti Kosovski zavet?

Ja sam bio prva generacija kada su ukinuli redovno služenje vojnog roka, stoga sam vojsku zaobišao. Ne bih znao da ratujem, niti bih voleo. Ono što umem jeste da snimim film i stvorim, nadam se umetničko delo. Obaveza umetnosti je da oplemeni, da nauči, da natera na razmišljanje, da izazove emociju, promeni čoveka… To pokušavam kroz sve svoje filmove. Neko drugi ume da se bavi diplomatijom, neko ume da napiše knjigu, neko da naslika sliku… Svako od nas, ne samo umetnika, već i ljudi sa svakodnevnim poslovima, trebalo bi negde u podsvesti da ima Kosovski zavet, koji se, kako mitropolit kaže, danas ne tiče samo srpskog i albanskog naroda već poprima metafizičku dimenziju. Svako, a posebno oni koji sebe zovu pravoslavnima i patriotama, trebalo bi da svojim životom i primerom doprinesu nezaboravu, da ostave u amanet novim pokolenjima zavet, jer to više nisu neke davne epske pesme već istinite žrtve. Tako je žrtva Miloša Ćirkovića ravna možda žrtvi Miloša Obilića. A uostalom, ako neko i kaže da je Kosovo „mit“ – taj „mit“ je očuvao i veru i kulturu i naš narod za vreme ropstva pod Turcima toliko vekova. Ali se plašim da naše ropstvo i dalje traje, samo sada u celofanu slobode i demokratije.

Živimo u vreme poljuljane vere i pomerenih i iskvarenih životnih vrednosti. Gde je, po vašem mišljenju, nada za srpski narod danas, i za Kosovo i Metohiju?

Naš narod je imao tu muku, ali možda i sreću da je oduvek živeo pod pritiskom, u nekoj krizi… Sada je ta kriza ne samo ekonomska već i moralna, etička… Ljudi su postali sebični, apatični prema tuđoj nesreći. Žalosno je što nas samo nedaće ujedinjuju. Možda je tako lakše, jer teško je praznog stomaka razmišljati o patriotizmu, ali da li nas je upravo naš odnos prema svemu dosad i doveo u tu poziciju? Šta smo naučili? Mlad sam za ta pitanja, ali to je pitanje za generacije pre nas, mada i za moju generaciju, kako nas to ne bi pitala i naša deca. Mislim da nema opravdanja za gubitak vere, kao ni ljubavi prema svojoj zemlji. Ne kažem državi već zemlji, jer država se menja, zemlja ostaje – takva kakvu imamo. Ne može nam biti svejedno. Pre samo sto godina – 1915. – ljudi su ginuli za odbranu časti, vere i otadžbine. Sad je drugačije vreme, ali možda bi nam, kada bi pokazali hrabrost kakvu pokazuju ljudi koji su danas na KiM, rešeni da tamo ostanu uprkos svemu, svima bilo drugačije. Jedini spas koji vidim jeste put pravoslavlja i očuvanja identiteta našeg naroda. Da ne dozvolim da se to uruši iznutra kada su pritisci spolja. To se ne kosi sa tim da bi trebalo da budemo otvoreni i deo sveta, ali ne smemo dozvoliti da nas drugi ugnjetavaju i da očekuju da se mi tome radujemo i da ćutimo. Neophodno je voleti svoje i poštovati tuđe, ali ne dati na sebe, jer je to ono što je oduvek krasilo srpsko viteštvo.

Kakvi su dalji planovi vezani za film i vašu karijeru?

Film će imati još jednu projekciju početkom novembra u „Dečjem kulturnom centru Beograda“, kada će biti organizovan i panel sa srednjoškolcima. Tome se baš radujem, jer me zanima kako će oni reagovati na ovu priču. Svakako planiram i domaće festivale, a nadam se da će i neki od svetskih festivala uvrstiti film u selekciju, iako nije popularna tema po njihovim ukusima. Ali eto, moj kratki film o Jasenovcu, „Đurđevak crveni“, ušao je u selekciju kako festivala u Jaroslavu, tako i u Montrealu, stoga nije tačno da se ne mogu pomiriti Istok i Zapad, te mi to daje nadu i za film „Vi idite, ja neću!“. Planira se i DVD izdanje i televizijska premijera u toku sledeće godine, kada će većina gledalaca imati priliku da ga vidi. Potom ću film okačiti na VIMEO i „Ju Tjub“ kanal svoje produkcije „Aleksandrija film“, te će to biti verovatno najbolji i najbrži put da ljudi, putem Interneta, vide film širom sveta i da se ova istina proširi.

[/restrictedarea]