Хаџи Александар Ђуровић – Нема оправдања за губитак љубави према својој земљи

разговарала Мила Милосављевић

Ако неко и каже да је Косово „мит“ – тај „мит“ је очувао и веру и културу и наш народ за време ропства под Турцима толико векова. Али се плашим да наше ропство и даље траје, само сада у целофану слободе и демократије

Својим најновијим редитељским остварењем, документарним филмом под називом „Ви идите, ја нећу!“ који је у Београду премијерно приказан 29. септембра, Хаџи Александар Ђуровић је показао и стваралачку зрелост и храброст да се суочи са тешким темама и потресним људским судбинама, које представљају историјско сведочанство о злочинима почињеним над српским народом на Косову и Метохији. Филм који разоткрива косовско распеће, велику трагедију и страдање Срба са Косова и Метохије које траје и дан-данас, настао је на основу књиге митрополита црногорско-приморског Амфилохија под називом „Љетопис новог косовског распећа“. Филм прати трагична догађања на простору Косова и Метохије током 1998. и 1999, с посебним освртом на драму несталог Милоша Ћирковића. Као сведоци страдања Срба и српских светиња на Космету у филму говоре и патријарх српски Иринеј, митрополит Амфилохије, владике Теодосије, Јоаникије и Давид, игуманија Пећке патријаршије Мати Февронија, протојереј-ставрофор Миљко Корићанин, јереј Петар Церовић и Ђурђина Ћирковић.

Како је отпочела прича о овом филму? На који начин сте доживели први сусрет са овом тематиком која је у неку руку и мимо свих ваших досадашњих искустава, а која је у најави представљала веома тежак и одговоран задатак?

Прошле године, када сам видео фотографије хиљада људи на прослави дана Светог Василија Острошког и препун пут између доњег и горњег манастира, пожелео сам да снимим један кратки филм о том догађају и да кроз то провучем и причу о митрополиту и његовој улози и борби за очување цркве у Црној Гори. Када сам се сусрео с њим прошле године у ово време, рекао сам му за идеју и затражио благослов, а он је рекао да филмова о Острогу већ има и упутио ме је на нашироко непознату причу о Милошу Ћирковићу – последњем косовског витезу, како га он назива у својој књизи „Љетопис новог косовског распећа“. Прочитао сам и ту причу, а и друге, заправо дневничке забелешке и сведочанства записана за време митрополитовог боравка на КиМ и тада је почео да ми се у глави склапа филм. Направио сам концепт, синопсис, изнео га митрополиту и њему се идеја допала, те сам добио благослов да почнем с радом, који је потом трајао девет месеци. У почетку сам осетио притисак и страх с обзиром на то да је ово мој први дугометражни документарни филм, али и да се бавим темом о којој сам до тада имао сасвим просечно знање – као и већина, али сам веровао и пустио да ме води редитељски инстинкт, али и патриотски и верски.

[restrictedarea]

Шта је било пресудно да кажете себи „Ја то могу!“, упркос сазнању да вас очекује огроман, приљежан рад?

Пресудна је била вера и жеља да испричам ту неиспричану истину о страдању нашег народа, његовог верског и културног наслеђа, јер сви ми то у начелу знамо, али мало ко ради на томе да се не заборави. Заборав је страшнији од подсећања. Тек када сам кренуо да истражујем, схватио сам колико заправо мало знамо или уопште не знамо о периоду 1999; после бомбардовања, док смо се бавили обновом и изградњом и весело дочекивали нови миленијум. Да не причам о генерацијама рођеним пре 16 година, које тек не знају ништа о томе. Рат је завршен одавно, али борба и даље траје.

Нисам имао бојазан од сарадње с његовом светошћу патријархом, с митрополитом Амфилохијем и преосвећеним епископима јер сам имао њихову подршку и знао сам да је овај филм важан не само за мене, већ и за Цркву, наш народ и будућа поколења. То је нешто што човека покреће и мотивише да истраје и успе.

Како је текла сарадња са митрополитом као аутором књиге на основу које је рађен сценарио, али и осталим актерима филма?

Моја је идеја од почетка била да ми саговорници буду људи који су сведоци догађаја. Не историчари или аналитичари, већ људи који су доживели страдање, ужас и трагедију Срба са тих простора. Сви актери били су веома отворени и испричали су драгоцене ствари; нажалост, нису све могле да уђу у филм. Најтеже ми је било да атмосфера филма погоди осећај и атмосферу њиховог боравка тамо, и надам се да сам у томе успео.

Филм представља, с једне стране, драгоцени документ, с друге је пак дубока, потресна прича која разоткрива лице истине, лице правде и нељудске, варварске злочине почињене над српским народом на Косову и Метохији. Како га као уметник и његов аутор дефинишете?

На „Академији уметности“ у Београду професори су нас учили о разлици између ауторског документарног филма и телевизијског документарца или репортаже. Трудио сам се да направим документ, базиран на списима по истинитим догађајима, са актерима који су и данас живи, а да све то буде кроз нетипичан и ауторски приступ, тако да филм има пуно елемената – фото и видео архиву, моје снимке из Метохије, интервјуе, цитате, косовско-метохијске песме у изведби Светлане Стевић и гусларску песму о Милошу Ћирковићу у изведби Бошка Вујачића.

Филм је дугометражни и изазов је био направити нит која води кроз причу и изборити се са мноштвом материјала – да не буде досадно, а да се ништа важно не пропусти. Филм је сада кренуо својим путем, у сусрет домаћој и страној публици, па ће га њихове реакције најбоље дефинисати. Важно је рећи да филм, иако је драма, ипак завршава позитивно и са оптимизмом, хришћански – надом, љубављу и вером.

Радећи на филму путовали сте на Косово и Метохију, у Црну Гору и по Србији. Како је изгледао ваш сусрет с Косовом и Метохијом? Шта је оно што вас је најдубље импресионирало током боравка на нашој Светој земљи?

Највећи утисак јесте лепота тог дела наше земље. Ко није био, не може знати, али свакако имам огромну жељу да се поново вратим. Сећам се да сам, док смо ишли од Митровице према Пећи, рекао једном од сарадника да ми је сада јасно зашто желе да нам отму ту земљу – такву природну лепоту је само Бог могао да створи. Наравно, под тим подразумевам и ванвременост и ванпросторност која се осети чим закорачите у дворишта Пећке патријаршије, Високих Дечана, Манастира Гориоч са којег се види цела Метохија, одакле сам и снимио последњи кадар филма. А онда, ту су и људи као и свештенство, велике вере и храбрости, који су протерани, али су се вратили на своја вековна огњишта. Село Бјело Поље, из којег је Милош Ћирковић, данас има свега десетине Срба и од поалбанизоване Пећи дели га само једна улица (под називом УЧК). На неким кућама исписани су погрдни графити, много напуштених кућа је обијено и опљачкано, али ти људи и даље живе, с вером и љубављу, не мрзећи, покушавајући да очувају оно њима најсветије и само оно што им припада.

Ваш филм носи назив „Ви идите, ја нећу!“. Како је настао тај наслов?

То је реченица коју је протојереју-ставрофору Радомиру Никчевићу рекао Милош Ћирковић на њиховом последњем сусрету. Отац Радомир га је последњи видео живог. Милош је, после потписивања Кумановског споразума и напуштања Косова и Метохије од стране Војске Југославије, изашао да би извео безбедно своје родитеље, али се онда вратио у Бјело Поље, забарикадирао се у родну кућу како би бранио кућни праг. Када су и последњи становници под пратњом КФОР-а морали да се евакуишу из села, око 20. јуна 1999, Милош је момку мештанину, који је са оцем Радомиром дошао да га зове, рекао управо ту реченицу. Али он није једини. Исту реченицу је рекла и мати Февронија (игуманија Пећке патријаршије од 1957.) када су хтели да их евакуишу за време погрома 2004. године, али 1999. године, када им је блаженопочивши Патријарх Павле понудио да он буде у Патријаршији, а да она и монахиње оду у неки други безбеднији манастир. Мати је рекла: „Ко хоће – нека иде. Ја жива одавде нећу!“

У филму имамо више саговорника, наратора – владике, свештенике, монахињу. Чија вас је прича најдубље потресла?

Када гледам филмове, заиста могу да гледам разноразне хороре и одвратне сцене и да имам професионални отклон – јер знам да је то филм и да није стварно, и како је неки ефекат направљен. Али када сам, данима, бирао архиву за свој филм, у једном тренутку морао сам да изађем напоље и прошетам, јер ми је било тешко. Срећом по публику на мене је пало да направим избор, али никако лепо и цензурисано не можете приказати те зверске злочине над невиним народом. У свем том ужасу, тешко је одабрати најпотреснију причу, јер је свачија трагедија понаособ тешка. Не можете мерити тежину приче о несталој и убијеној деци или злостављаним старцима, или младим пострадалим војницима, или људима којима су на живо вађени органи… Али ми је свакако највећи утисак био сусрет са Ђурђином, мајком Милоша Ћирковића. Снага те жене, којој су пет синова били на ратишту, а ћерка код куће, заиста је нешто фасцинантно и за пример. Све је мање таквих мајки, али и синова као што је био Милош.

Филм има вишеструку симболику, а драгоцено је да се приказује у часу када лобирање за отимање српских светиња достиже своју кулминацију срамним захтевом УНЕСКО-у од стране представника власти такозване државе „Косово“. Наше цркве, манастири и гробља мета су и жеља управо онима који су их доскора палили и рушили. Како тумачите све то?

Све се дешава с разлогом. Али ми то не смемо да заборавимо. Као што не смемо да заборавимо ни пожар у Хиландару. Можда су све то опомене, да се окренемо ономе што је важно, да не живимо у ријалитију и да се суочимо са тим да је време озбиљно, да су хришћанство и православље угрожени и да је један од тих напада управо и овај у УНЕСКО-у. Његова светост патријарх Иринеј је у филму изнео дивне податке о броју наших светиња, замкова, гробаља, испосница кроз векове, као и броју домаћинстава српског и албанског становништва, и то по турским пописима из 15. и 16. века. То су неоспорне ствари, све док на њих подсећамо. Ако се и ми помиримо са наметањем неистине и ако својој деци у књигама за историју пласирамо лажи, онда друга страна има потпуно право да ради то што ради. Велика је борба наше Цркве за очување манастира не само на терену, већ и административно, правно, дипломатски и надам се да ће овај филм бити један мали војник у тој борби.

Млад сте човек, уметник, одгојен на вредностима утемељеним дубоко у православљу. Како би данас требало тумачити и живети Косовски завет?

Ја сам био прва генерација када су укинули редовно служење војног рока, стога сам војску заобишао. Не бих знао да ратујем, нити бих волео. Оно што умем јесте да снимим филм и створим, надам се уметничко дело. Обавеза уметности је да оплемени, да научи, да натера на размишљање, да изазове емоцију, промени човека… То покушавам кроз све своје филмове. Неко други уме да се бави дипломатијом, неко уме да напише књигу, неко да наслика слику… Свако од нас, не само уметника, већ и људи са свакодневним пословима, требало би негде у подсвести да има Косовски завет, који се, како митрополит каже, данас не тиче само српског и албанског народа већ поприма метафизичку димензију. Свако, а посебно они који себе зову православнима и патриотама, требало би да својим животом и примером допринесу незабораву, да оставе у аманет новим поколењима завет, јер то више нису неке давне епске песме већ истините жртве. Тако је жртва Милоша Ћирковића равна можда жртви Милоша Обилића. А уосталом, ако неко и каже да је Косово „мит“ – тај „мит“ је очувао и веру и културу и наш народ за време ропства под Турцима толико векова. Али се плашим да наше ропство и даље траје, само сада у целофану слободе и демократије.

Живимо у време пољуљане вере и померених и искварених животних вредности. Где је, по вашем мишљењу, нада за српски народ данас, и за Косово и Метохију?

Наш народ је имао ту муку, али можда и срећу да је одувек живео под притиском, у некој кризи… Сада је та криза не само економска већ и морална, етичка… Људи су постали себични, апатични према туђој несрећи. Жалосно је што нас само недаће уједињују. Можда је тако лакше, јер тешко је празног стомака размишљати о патриотизму, али да ли нас је управо наш однос према свему досад и довео у ту позицију? Шта смо научили? Млад сам за та питања, али то је питање за генерације пре нас, мада и за моју генерацију, како нас то не би питала и наша деца. Мислим да нема оправдања за губитак вере, као ни љубави према својој земљи. Не кажем држави већ земљи, јер држава се мења, земља остаје – таква какву имамо. Не може нам бити свеједно. Пре само сто година – 1915. – људи су гинули за одбрану части, вере и отаџбине. Сад је другачије време, али можда би нам, када би показали храброст какву показују људи који су данас на КиМ, решени да тамо остану упркос свему, свима било другачије. Једини спас који видим јесте пут православља и очувања идентитета нашег народа. Да не дозволим да се то уруши изнутра када су притисци споља. То се не коси са тим да би требало да будемо отворени и део света, али не смемо дозволити да нас други угњетавају и да очекују да се ми томе радујемо и да ћутимо. Неопходно је волети своје и поштовати туђе, али не дати на себе, јер је то оно што је одувек красило српско витештво.

Какви су даљи планови везани за филм и вашу каријеру?

Филм ће имати још једну пројекцију почетком новембра у „Дечјем културном центру Београда“, када ће бити организован и панел са средњошколцима. Томе се баш радујем, јер ме занима како ће они реаговати на ову причу. Свакако планирам и домаће фестивале, а надам се да ће и неки од светских фестивала уврстити филм у селекцију, иако није популарна тема по њиховим укусима. Али ето, мој кратки филм о Јасеновцу, „Ђурђевак црвени“, ушао је у селекцију како фестивала у Јарославу, тако и у Монтреалу, стога није тачно да се не могу помирити Исток и Запад, те ми то даје наду и за филм „Ви идите, ја нећу!“. Планира се и ДВД издање и телевизијска премијера у току следеће године, када ће већина гледалаца имати прилику да га види. Потом ћу филм окачити на ВИМЕО и „Ју Тјуб“ канал своје продукције „Александрија филм“, те ће то бити вероватно најбољи и најбржи пут да људи, путем Интернета, виде филм широм света и да се ова истина прошири.

[/restrictedarea]