Царински рат 1906.

Данијел Цвјетићанин

Да ли је некоме пало на памет да земље чланице УН солидарно организују светску флоту прекоокеанских бродова, која би десетине милиона избеглица из Азије и Африке превезла на Вол Стрит, да непосредно запитају узрочнике и иницијаторе својих невоља: „Шта ћемо сад?“

Почетком јануара 2016. навршиће се јубиларних 110 година од почетка Царинског рата између Аустроугарске монархије и Краљевине Србије. Овај сукоб се завршио 1911, али га је, после неколико година, Аустроугарска наставила – другим средствима.

У протеклом месецу (септембру) Србија је поново била суочена, овај пут само неколико дана, са блокадом своје западне границе. Била је то освета којом је хрватска влада желела да казни Србију због неконтролисаног доласка избелица са српске територије. Неки можда мисле да ово доказује да се историја увек два пута понавља, први пут као трагедија, други пут као фарса. Али верујем да ни овај покушај Хрватске није последњи, нарочито ако се узме у обзир могућност блокаде на „европском путу Србије“, на којем невидљиве (политичке) рампе могу имати веома видљиве последице.

 

МАСКЕ СУ ПАЛЕ

Чини ми се да су, са избегличком кризом у Европи, многе маске пале, па идеја о придруживању Србије Унији има сада сасвим друкчију боју, укус и мирис? Да није страха од блокаде, сатанизације, изолације, па и терористичких напада на нашу земљу, верујем да би свака разумна српска влада одустала од идеје о уласку у Унију. Ипак, у страху пред терором блокаде, изолације и сатанизације принуђени смо да поштујемо парадоксално правило Империје: „Ви морате,  на своју штету, да жарко желите да нам се придружите, а наше је да налазимо разлоге да у томе не успевате!“

[restrictedarea]

У избегличкој кризи, младе европске демократије, заједно са Србијом,  труде се из петних жила да покажу „хумано лице“ према арапским невољницима. Истина је, додуше, да понеке земље (као нпр. Словенија или Мађарска) „реже“ на мигранте преко граница запречених бодљикавом жицом, али, пошто знамо да живимо у време лицемерја и бешчашћа,  остављени смо у недоумици: да ли то раде својом вољом или по „тајним инструкцијама“ Брисела и Берлина? А све у циљу одбране „европске тврђаве“.

За то време, САД и светске силе, које су, свргавањем арапских „диктатора“, наоружавањем, регрутовањем и обуком терориста Исламске државе, као и бомбардовањем цивилних објеката, покренуле милионске таласе очајних избеглица, мирно настављају свој сатански посао, а да светско јавно мњење готово и не обраћа на то пажњу. Скоро је извесно да је, после „демократизације“ у Ираку, Либији, Египту итд, већина енергетских извора дошла под контролу светске корпоративне владе, са седиштем (ваљда) на Вол Стриту.

КА ЗЕМЉИ „ВЕЛИКИХ МОГУЋНОСТИ“

Видим да је велики број коментатора које избеглички таласи нису нимало изненадили. Али мене јесу. Нисам веровао да у трећем миленијуму степен ратних зверстава регрутованих командоса САД може да буде толико висок да милионе људи, са кесом у руци, покрене  на пут од неколико хиљада километара. Не у жељи за бољим животом него у страху од сурове смрти.

Приметили сте, такође, да су учени економски аналитичари пропустили да довољно нагласе веома интересанту појаву: са порастом броја миграната из Азије и Африке, падају цене енергената на светском тржишту. Корпорације задовољно трљају руке, великодушно улажући промиле (можда и промиле промила) екстрадобити за „решавање проблема избеглица“.

Да ли је некоме пало на памет да земље чланице УН солидарно организују светску флоту прекоокеанских бродова, која би десетине милиона избеглица из Азије и Африке превезла на Вол Стрит, да непосредно запитају узрочнике и иницијаторе својих невоља: „Шта ћемо сад?“ И да у „земљи великих могућности“, уз помоћ слободољубивих грађана целог света, нађу решење за своју угрожену егзистенцију.

[/restrictedarea]