Zelene strane – Tržište fetusa

Piše  Mara Knežević Kern

Kako je rastuća potražnja industrije lekova za organima i delovima tela abortiranih fetusa, učinila da abortusi postanu veoma unosan posao

Ljudski resursi oduvek su bili neiscrpan izvor zarade. Od klasičnog izrabljivanja u vidu robovskog rada prešlo se na sofisticirane metode preuzimanja organa, kako od onih koji se opraštaju od života, tako i od još nerođenih ljudskih bića. S obzirom na rastuću potražnju industrije lekova za organima i delovima tela abortiranih fetusa, abortusi su postali veoma unosan posao, a profit američkih kompanija ovlašćenih za koordinaciju između ponuđača i potrošača doseže astronomske cifre.

 

OSTACI FETUSA NA TRŽIŠTU

Kompanija Planirano roditeljstvo (Planned Paranthood), jedna od najvećih distributera tkiva abortiranih fetusa finansirana je iz budžeta SAD. Ona sa klinikom sklapa aranžman o preuzimanju fetalnih ostataka da bi iz abortiranih fetusa, na licu mesta (prostorija pored hirurške sale), medicinska ekipa pristupila izdvajanju organa i delova tela, vodeći računa o trenutnim narudžbinama. Posle obrade i pripreme za transport roba se distribuira klijentima (istraživačkim centrima i vladinim agencijama), prema utvrđenom cenovniku. Praksa je da se pred kiretažu traži saglasnost pacijentkinje na eksperimente, ali se ponekad izbegne i ta formalnost.

[restrictedarea]

Poslovanje kompanije Planirano roditeljstvo uzburkalo je javnost kada su objavljeni video‒snimci napravljeni skrivenom kamerom. Autor dokumentarca, aktivista pokreta Za život Dejvid Daleiden, uznemiren saznanjem da prodaja delova abortiranih beba postaje američka surova realnost, uspostavlja kontakt sa svedocima iz prve ruke, bivšim saradnicima kompanije Planirano roditeljstvo, s namerom da informiše javnost o dimenzijama zloupotrebe ljudskih bića. Ovim filmom Dejvid je probudio uspavane savesti, pokrenuvši peticiju za moratorijum na finansiranje delatnosti Planiranog roditeljstva sve dok Kongres ne utvrdi u kojoj meri se kršio zakon zemlje, kao i osnovne norme pristojnosti.

Zahvaljujući hrabrosti medicinske sestre Holi O’Donel, spremne da pred kamerama iznese svoja traumatična iskustva na radnom mestu asistenta za pripremu i „komadanje“ abortiranih fetusa, javnost je saznala detalje ove nehumane procedure, a snimci abortiranih beba starosti i do 24. nedelje trudnoće, sa srcem koje kuca dok joj vade organe, obišli su svet.

PRIMERAK OD PET ZVEZDICA

Holi je bila posebno pogođena hladnokrvnošću osoblja iz tima. Ona navodi primer glavne medicinske sestre koja joj je, egzaltirana posle „dobro obavljenog posla“, pokazala „trofej“ – potpuno razvijen fetus deteta – rekavši: „Dođi da vidiš nešto zaista ‚kul‘.“

„Dete je imalo razvijeno lice, sa izraženim nosem, a kad mu je sestra instrumentom dodirnula srce, ono je počelo da kuca. Vešto izvađen mozak i srce bili su najtraženiji i najbolje plaćeni, a prilikom vađenja organa vodilo se računa o trenutnoj listi zahteva. Na jednom od snimaka ginekolog se obraća Dejvidu (lažno predstavljen kao potencijalni klijent), objašnjavajući mu proceduru: „Svako jutro, pre kiretaže, prvo pogledam listu narudžbi, kako bih se tokom rada usredsredila na očuvanje traženih organa…”

Cena pojedinačnih delova tela fetusa kreće se od 200 do 300 dolara, a prilikom obilaska odeljenja za pripremu izvađenih organa doktorka mu je pokazala „izuzetno vredan primerak“, na šta je medicinski asistent u šali uzviknuo „pet zvezdica!“.

Neoštećena tela su na mnogo većoj ceni, s obzirom na maksimalan broj očuvanih organa, a da bi se to postiglo ginekolog često izlazi iz okvira standardnog dela protokola. Na ovakav „nestandardni“ postupak tokom abortusa osoblje se obavezalo ugovorom.

Na jednom od snimaka Dejvid je u restoranu, u opuštenoj atmosferi, poveo razgovor sa dr Deborom Nukatola, zaduženom za kontrolu svih aktivnosti Planiranog roditeljstva na terenu. Na klijentovu primedbu da je prodaja pojedinačnih organa zakonom zabranjena, dr Nukatola kaže: „Zakon je zakon, ali ima mnogo načina za njegovo tumačenje. Ako prilikom kiretaže kažem da neću odvajati organe, to je u skladu sa zakonom. A šta ću s tim materijalom kasnije raditi više nije bitno.“ Ona ga uz osmeh informiše da je, u poslednje vreme, najveća potražnja za jetrom i neoštećenim srcem. Na ceni su, takođe, pluća i donji ekstremiteti, a što je razvijeniji fetus to je cena organa veća. Dr Nukatola priznaje da je u Los Anđelesu vršila abortuse i do 24. meseca trudnoće. U želji da izvede što veštiji zahvat, ona često koristi ultrazvuk, kako bi što preciznije forcepsom zahvatila plod, primenjujući nestandardnu metodu vađenja ploda: „Ukoliko želim da sačuvam netaknutu glavu, obrćem plod kako bi prvo krenule noge“.

Ni predsednik Američke federacije Planiranog roditeljstva, dr Meri Gater, tokom obilaska laboratorije za ekstrakciju, nije pred Dejvidom pokazala ni minimum osećanja za meru. Dok mu je pokazivala jedan „sjajno očuvani fetus“, rekla je – u šali – da od zarade na vešto izdvojenim delovima tela namerava da kupi „lambordžini“.

U tekstu „Argumenti protiv trgovine ostacima fetusa“, autor objašnjava na koji način klinike – uz pomoć posrednika – uspevaju da se nekažnjeno bave ovom trgovinom, predstavljajući transakcije organima kao „humanitarnu donaciju“. I veletrgovci iz Planiranog roditeljstva na sličan način stvaraju humanitarni brend, tvrdeći da u tom poslu naplaćuju samo troškove čuvanja i transporta, uključujući plate spoljnih saradnika zaduženih za preuzimanje svežeg „materijala“ odmah posle abortusa.

 

ISPORUKA U ROKU OD 24 SATA

Planirano roditeljstvo funkcioniše kao veleprodaja, rentirajući prostor za prikupljanje delova tela, što pred zakonom transakciju čini legalnom, dajući čitavom poslu oreol „humanitarnog rada“.

Knjige Petera Korna „Godina provedena u klinici za abortuse“ (1996), pokreće brojna pitanja vezana za atmosferu u ginekološkim ordinacijama. Iako se autor ne odnosi kritički prema trgovini organima, u tekstu se mogu naći brojni zanimljivi podaci: „Iako je operacija završena, fetus još uvek predstavlja predmet brige. Pacijentkinja je, kao i većina, dala saglasnost da se izvađeni materijal koristi za medicinska istraživanja. Medicinski asistent, koji istovremeno radi za kompaniju specijalizovanu za prikupljanje biološkog materijala, ostatke fetusa prenosi u susednu prostoriju, gde u plastičnu vrećicu izbacuje ostatke krvi, ostavljajući samo odvojene delove fetusa.“

Planirano roditeljstvo je organizacija ovlašćena da na tržište organa iznosi ponudu. U reklamnom materijalu se veliča čin davanja saglasnosti za korišćenje fetusa: „Za to je potrebna velikodušnost, hrabrost i nada da će ovim činom doprineti čovečanstvu“. Izostavljen je nebitan detalj da samo žena ‚donira‘ organe neželjenog deteta, dok ‚humani‘ posrednik, kao i krajnji korisnik na ovoj transakciji zarađuju, zahvaljujući zakonskim odredbama o “razumnom plaćanju agenciji za troškove transporta i čuvanja materijala.

Na osnovu teksta iz reklamnog materijala dobija se uvid u dimenzije komercijalizacije ljudske nevolje: „Ostaci ljudskih embriona i posmrtnih ostataka novorođenčadi nalaze se na raspolaganju u Centralnoj laboratoriji za humanu embriologiju, Univerziteta u Vašingtonu. Ova laboratorija, podržana Nacionalnim institutom za zdravlje, snabdeva materijalom normalnih i abnormalnih embriona i fetusa, zahtevane starosti u rasponu od preko 40 dana…“ Laboratorija može da isporuči i embrione iz parafina, a isporuka je moguća u roku od 24 sata.

Zagovornici trgovine ljudskim organima tvrde da fetusi nisu ljudska bića, ali se postavlja pitanje zbog čega laboratorije traže „ljudske organe“? Pritom se u zahtevima jasno definiše potreba za konkretnim delom tela, kao na primer „16-24 nedelje stara pluća, kako bi se studirali molekularni mehanizmi reapsorpcije fluida u plućima ljudskog fetusa“.

Osoblje je posebno zainteresovano za plod stariji od 20 nedelja; u tim slučajevima se dobija mnogo više, a ginekolog pred kamerom podseća sagovornika da uspeh operacije zavisi i od kooperantnosti majke, kao i njenog praga izdržljivosti na bol.

Obamin Department of Health and Human Services stao je u odbranu Planiranog roditeljstva, obrativši se Kongresu sa izjavom da su se zaposleni u ovoj kompaniji u svemu držali slova zakona. Njima je država davala novac za kritične zdravstvene usluge pa je pitanje odgovornosti za sada pod znakom pitanja.

[/restrictedarea]