Uloga brutalne fotografije u postkulturnom svetu bez granica

Diskurs „kraja istorije“ i nemoral medijske manipulacije

Piše Nikola Martić

Kako aktuelnu migraciju koja potresa Evropu ideologija koristi da bi održala poljuljani diskurs globalne migracije čovečanstva u neoliberalno svetsko društvo?

Slika mrtvog tela trogodišnjeg Ajlana Kurdija na turskoj plaži koja je nedavno potresla svet objavljena je sa ciljevima koji se kriju u logici izloženoj svojevremeno u radovima francuskog sociologa i filozofa Žana Bodrijara.

Ta fotografija je, kao uostalom i potresne slike odsecanja glava  kidnapovanih zapadnjaka, koje je u globalni komunikacioni prostor emitovao ISIS, ciljano odigrala svoju ulogu kao – kako je pisao ovaj Francuz – odraz duboke realnosti, maskirajući i izvitoperavajući duboku realnost, uz to prikrivajući  odsustvo te realnosti i, na kraju, pokazujući da ona (ta slika) nema veze sa bilo kakvom realnošću – kao čist sopstveni simulakrum.

Sve to je čak potresnije od same slike i na mračan način simbolizuje savremenu situaciju u svetu.

Ko god je video sliku mrtvog deteta ili snimke ritualnog odsecanja glava nesrećnih ljudi  doživeo je emocionalni šok čiji je rezultat neka vrsta emocionalnog resetovanja. Kod onih koji su videli sliku mrtvog sirijskog deteta, odnos prema migrantima morao je, dakle, da bude makar za jotu manje racionalan, u istoj meri u kojoj je emocionalna euforičnost obuzimala milione muslimana izloženih pritiscima zapadne civilizacije. Snažna emocija je istog časa suspendovala pitanje šta je milione ljudi  gurnulo u izbeglištvo ili koji su to stvarni ciljevi za koje se bori ISIS i u čijem je to interesu. To govori samo jedno – neki novi likovi u ulozi Džejmija Šeja, personifikacije NATO propagande iz vremena agresije na Srbiju, ponovo jašu planetom. Danas je njihov zadatak vrednosna (čitaj: propagandna) interpretacija rata u Siriji.

[restrictedarea]

Licemerje vlada svetom

Trogodišnji Ajlan Kurdi je bio, kažu, iz sirijskog grada Kobanea. Taj grad su zauzeli teroristi ISIS-a (stvorenih od Amerike i NATO), a da bi to postigli, teroristi su došli sa teritorije (NATO države) Turske. Onda su Kurdi oslobodili Kobane, a potom je Turska (NATO) avijacija bombardovala položaje Kurda u Kobaneu, navodno bombardujući „teroriste“ iz Radničke partije Kurdistana.

Sve dok nije pokrenuto ovo ubilačko kolo, roditelji malog Ajlana mirno su  živeli  u „diktaturi“ Asada. Nisu bežali iz „diktature“, a kada su morali da beže od (NATO tvorevine) ISIS-a, i turskih (NATO) bombardera, poveli su Ajlana u NATO države Evrope. I kada sve počne tako ironično i tako tragično, tako se najčešće i završava. Slikom koju emituje NATO. Slikom koju emituje turska novinska agencija sa plaže u Bodrumu ili slikom koju emituje ISIS sa peska negde u Iraku (u slučaju da sve to nije, zapravo, holivudski spektakl). Ovaj groteskni vizuelni sadržaj će propagandisti iskoristiti da njegovim emotivnim potencijalom izvitopere duboku realnost i zapravo prikriju odsustvo realnosti, kao i odsustvo svake veze ovog sadržaja sa tom stvarnošću. Izazivajući snažne emocije slika suspenduje racionalno kod njenog posmatrača, odvaja ga od realnosti i gura u simulakrum.

NATO je nezaobilazni okvir ove tragične priče o brutalnoj stvarnosti i još brutalnijoj obmani kojoj služi slika, krijući tu stvarnost. U temeljima NATO bezbednosnog (bes)poretka su hiljade „kolateralnih šteta“, svuda po svetu, pa i u Srbiji, ali se, zato, sudbina Ajlana Kurdija razlikuje. Njegova smrt nije bila problem samo statistike (podsetimo samo na brutalno ubistvo Milice Rakić, devojčice ubijene u bombardovanju Srbije koje nije uzbudilo urednike globalnih medija) zato što je  mogla da posluži i višim ideološkim ciljevima. Mrtvo telo nesrećnog Ajlana je za ideologiju moglo da bude korisno jer je kampanjom globalnih medija, kao srednjovekovni ovan, moglo da novom snagom ruši emotivne otpore konsolidaciji neoliberalnog svetskog društva. Na isti način na koji to čini i odrubljivanje glava, jer kako drugačije objasniti da ISIS nekim zapadnjacima odrubljuje glave, a sa drugima sklapa lukrativne ugovore o prodaji nafte sa nalazišta koje kontroliše da bi, istovremeno dok jača otpor Asadovoj diktaturi u Siriji, raslo i bogatstvo jednog kruga ljudi na Zapadu.

Suvišno dete, Ajlan, kao i suvišni humanitarci koji su pali u ruke ISIS-a, su u savremenom svetu suvišnih ljudi o kojem je pisala Hana Arent, u očima propagandnih stratega poput onog Džejmija Šeja tako, kao instrument, stekli svrhu. Za te ljude Ajlanovo postojanje, kao i postojanje nesrećnih humanitaraca, nisu imali svrhe dok su bili živi. Ali je njihova smrt imala smisla kao žrtva koja se ugrađuje u poljuljane temelje postmodernog sveta. Taj svet ne počiva na čovekovom suočavanju sa realnošću nego sa hiperrealnošću koja, građena i ovakvim slikama, uvodi savremenog čoveka u svet spektakla i udaljava ga od „banalne svakodnevice“ i „pustinje realnog sveta“, ali sa jasnim materijalnim interesom onih koji su na čelu tog projekta. To je projekat koji suspenduje bilo kakvu čovekovu aktivnost koja komunicira sa realnošću. Sa realnošću rata na primer. Taj rat je za publiku na Zapadu, ali i svuda gde dominira neoliberalni ideološki diskurs, samo slika koja izaziva emocije, ali ne emocije protiv rata nego emocije koje će podržati interese pokretača tog rata.

Kako bi rekao Bodrijar, ljudi su uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, tako da imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom. I drogirana i hipnotisana, medijima zasićena, svest je u takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept značenja po sebi nestaje. Kako se simulacije umnožavaju čovek je sve više zarobljenik karnevala ogledala koja reflektuju slike projektovane iz drugih ogledala na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti. I slike iz Sirije i Iraka koje globalni mediji brutalno bacaju u lice svetske javnosti i same reakcije te javnosti koju zatim mediji (ogledala) dalje reflektuju kao nove slike, samo su još jedno svedočanstvo tačnosti Bodrijarove tvrdnje da je savremeni čovek zarobljen u univerzumu simulacije, gde se mase kupaju u medijskoj kupki.

 „Kada SAD ide u rat, ide i Holivud“

Fotografiju mrtvog deteta na turskoj obali  globalno je lansirao „Rojters“ i dao joj svoju „nezavisnu“ interpretaciju u duhu diskursa kojem služi. U priči od Zapada dominiranih globalnih medija, čiji su vrednosni ugao diktirali pomenuta britanska agencija i „Asošijeted pres“, dečak bi danas bio živ da kanadske vlasti nisu odbile zahtev rođake malog Kurdija da pruži garancije i da izdržava njegovu porodicu. Time je izazvani emotivni naboj masovne publike usmeren na one koji su i dalje spremni da se suprotstave neoliberalnom „slobodnom protoku ljudi“, kakav su u osnovi  i  migracije. Svi smo mi članovi svetskog društva i da li si u Siriji ili Nemačkoj, kakva je razlika? Liberali migrante u Nemačkoj dočekuju sa konfetama i ovacijama, kao da stižu dragi gosti a ne unesrećeni ljudi.

Nigde se u globalnim medijima ne spominje uloga zapadnih neoliberalnih centara u stvaranju neposrednih ratnih uzroka ovako gigantskog pomeranja ljudi. Tragedija je, u interpretaciji globalnih medija, nastala zbog nedovoljnog poštovanja neoliberalnih vrednosti i sve će biti u redu samo ako neoliberali budu još neoliberalniji.

Takvoj diskurzivnoj ideološkoj interpretaciji potrebna ja podrška najvećih autoriteta i najmoćnijih institucija i, otuda, ona odmah stiže iz „Njujork tajmsa“. Rodžer Koen, kolumnista ovog medija, je sliku mrtvog Kurdija sa Turske plaže, u duhu profesionalnog propagandiste, iskoristio da Evropu optuži za jeres „viška istorije“. A za neoliberale je istorija uvek istorija zajednice (sa istorijom je zajednica nerazdvojna jer ona i nastaje u istoriji) i zbog toga je istorija, kao i zajednica, nešto što obavezuje, dakle ograničava i teroriše neoliberalnu ličnu slobodu individue i njen lični interes. Interes individue je život samo u ovom trenutku, bez veze sa istorijom i tradicijom svoje zajednice. Taj interes pojedinac može u punoj slobodi da ostvari samo u negiranju vrednosti zajednice, jer je ona samo predrasuda koja stoji na putu toj individualnoj slobodi i masovnoj neoliberalnoj „migraciji“ čovečanstva u svetsko društvo. Građaninu svetskog neoliberalnog društva je istorija strana zato što, uostalom, ni to svetsko društvo nema istoriju, i ne bi trebalo da je ima. Dok piše ovakve redove za „Njujork tajms“, Koen ima na umu da građanin tog svetskog društva ima samo sadašnjost koju živi u hramovima neoliberalne ideje – u šoping molovima.

U toj svojoj nategnutoj, u osnovi ideološkoj nameri da optuži Evropu jer je zbog viška istorije i deficita neoliberalnih vrednosti kriva za tragediju migranata, Koen poseže i za patosom, vrednim prezira, i kaže: „Trogodišnji dečak, sa levom rukom uz telo kao da spava u krevecu, leži mrtav na turskoj plaži, s licem u pesku, u  nemom prekoru. Zvao se Ajlan Kurdi. Njegova porodica ga je povela u Evropu, nad kojom su se, u ironičnom obrtu istorije, nadnele senke prošlosti“. Koen piše disciplinovano, agitpropovski, i u tragediji nijednom rečju ne pominje ulogu svoje države, Amerike, i neoliberalne ideologije kojoj služi. To je, međutim, i za očekivati od poslenika novinarstva čiji je jedan od simbola Dan Rater. Rater je poznat i po tome što je prvi objavio vest o smrti Kenedija. E taj Rater (ušlo je to i u udžbenike komunikologije) poznat je i po izjavi: „Kada mene moj predsednik pozove, ja sam spreman da stavim pušku na rame i čistim vojničke klozete“. Misli on tu, naravno, i na ove savremene ideološke američke ratove, pokrenute radi „širenja slobode i demokratije“.  Ratove koji iz kuća izgone stotine hiljade očajnika čija deca ostaju na plažama, da bi onda bila fotografisana u propagandnom interesu Amerike i interesu jačanja ideologije koja je uzrok stradanjima miliona ljudi.

To fotografisanje mrtve dece i Koenova „racionalizacija“ takvog propagandnog poteza i nije ništa drugo do čišćenje klozeta koji ostaju iza vojnika upregnutih u američke interese širenja neoliberalne ideologije, bez obzira na to da li su u pitanju marinci SAD ili vojnici ISIS-a. Rodžer Koen se oberučke prihvatio smrdljivog američkog bliskoistočnog čučavca.

Ali, kada to čini Koen, to je i razumljivo. On je Amerikanac, državljanin zemlje u kojoj važi izreka: „Kada Amerika ide u rat, u rat ide i Holivud.“ Ako u rat ide čak i Holivud, šta onda preostaje komentatoru najuglednijeg američkog lista. Koen mora da stavi pušku o rame i, u prenosnom smislu, u ruke uzme kofu, četku i gumu za otpušavanje zapušenog slivnika. Problem je, međutim, kada to ne čine samo Amerikanci.

Posebno je zanimljivo kada se u ovu vrstu kampanje uključi i jedan nemački tabloid. Tabloidi i jesu proizvod i generator neoliberalne ideje i, po definiciji, žive od štampanja sadržaja koji nisu ništa drugo do klozetski grafiti. Kada jedan takav gigant, kakav je nemački „Bild“, objavi sliku mrtvog trogodišnjaka unutar svoje, u osnovi klozetske, uređivačke strukture, to mora da izazove  pobunu u javnosti. Kada se takva pobuna i dogodila, „Bild“ je zauzeo borben stav i iz protesta ceo jedan broj je štampan bez i jedne slike. Protest tabloida zbog protesta publike. Nečuveno.

Generalova „prijateljska vatra“

Kada se proceni da u takvoj „komunikacionoj strategiji“ mediji nisu dovoljno efikasni, u ring globalne javne sfere ulaze i vojnici kojima ovakav vojno-komunalni posao i više odgovara. Najspektakularniji takav čin je „komunikološko“ objašnjenje uloge slike tela mrtvog dečaka koje je dao general, i to američki. Martin Dempsi, načelnik Združenog štaba američke vojske je moć slike mrtvog sirijskog dečaka uporedio sa bombardovanjem pijace „Markale“ u Sarajevu. To je događaj koji je, kako je naveo Dempsi, „preokrenuo javnost u korist intervencije NATO u Bosni“.

Mogući zaključak je da već ova izjava, iako posredno, ipak dovoljno jasno govori da i slika mrtvog dečaka nije novinska vest, već propagandno sredstvo da se još jednom „preokrene javnost“. Ta izjava govori i ko je imao interes da se dogodi masakr na pijaci „Markale“. Masakr je bio potreban istim onim ljudima koji su, ovih dana, imali interesa da iz mora smrti u Siriji izvuku i fotografiju trogodišnjeg dečaka, da bi „preokrenuli javnost“. „Kada su migranti u pitanju“, kaže general, „stiče se utisak da interesovanje javnosti“ nije na nivou onoga koji je izazvan masakrom na pijaci „Markale“.

Nevolja nas u Srbiji je u tome što je i većina domaćih medija deo te globalne neoliberalne propagandne kampanje i postrojavanja. Prenoseći fotografiju tela nesrećnog deteta sa turske obale isključivo uz interpretaciju autora slike, beogradske redakcije su se, zapravo, legitimisale kao lokalne ispostave uredništava svetskih medija čiju uređivačku politiku određuju telefonom iz Pentagona ili sedišta NATO u Briselu.

Otuda se, sama po sebi nameću logična pitanja za postrojeno novinarstvo u Srbiji:  Ima li ovde Srba i zašto i, novinari iz Srbije, pristaju da čiste tuđe vojničke klozete?

[/restrictedarea]