Tv-gejovizija, mada bez bradate žene

Posle dodele 67. nagrade „Emi“

Piše Vladislav Panov

Šta je sve viđeno na dodeli nagrada čiju glamuroznu i do očaja predugu i dosadnu ceremoniju još zovu i svetskom „Najznačajnijom noći televizije u godini“

Nedavno je u Los Anđelesu po 67. put dodeljena najznačajnija televizijska nagrada na svetu, kako je s druge strane okeana u svoj značaj arogantno ubeđeni zovu predstavnici tamošnjeg šou-biznisa. Popularni „Emi“ i po poslovnom, poslovno-političkom, ekonomskom, statusnom, jednako ne i istinski umetničkom, značaju je nagrada čiju glamuroznu i do očaja predugu i dosadnu ceremoniju dodele još zovu „Najznačajnijom noći televizije u godini“. Ona je ekvivalent „Oskaru“ u svetu filma, „Gremiju“ u svetu muzike ili „Toni“ priznanju u oblasti pozorišnog rada. Svaka od ovih nagrada je godišnje prepoznavanje od strane za to ovlašćenih lica i institucija najboljih u svakoj od pomenutih oblasti. Kada je reč o „Emiju“ njegov je domen sve ono što je američka televizija uspela da ponudi u toku prethodne i delom tekuće sezone. Brojne kategorije u kojima se ocenjuje prethodna sezona obuhvataju širok spektar rada zahvaljujući čemu su u igri vrlo raznoliki kandidati, pa deluje da nikada nije moguće ispustiti „nešto važno“. Jedino je pitanje šta je važno u jednoj godini. U ovoj je bilo zaista vrlo malo dileme oko toga. I novajlije u igri oko nagrada za bilo kog aktera takozvane industrije zabave su mogle da pogode ko će biti zaslužni slavodobitnici u ovogodišnjoj „Noći Emija“. Moglo bi se reći da se učinak u raspodeli „Emija“ može podeliti na dva pola i na mali, ali istorijski „obojeni“ dodatak u sredini.

[restrictedarea]

Nove boje su u modi

S jedne su strane ove godine bila ispunjavanja već uveliko podrazumevajućih nagodbi, naredbi i preuzetih obaveza oko dalje promocije gej-kominterne, što je ovoga puta učinjeno uz pomoć velikodušnosti u nagrađivanju miniserije „Transparentnost“, s kojom su se fokusirali na promovisanje devijacije zvane „transrodni“ u nešto, dakako sasvim pozitivno i stoga obavezujuće prihvatljivo, a s druge novo veličanje najkomercijalnijeg televizijskog proizvoda našeg doba, dekadentne, ekstremno krvoločne i nasilne ekranizacije epopeje epske fantastike, serije „Igra prestola“. Ono između, ne manje važno, je istorijski momenat u dodeli „Emija“. Istorijsko-rasni, da budemo precizniji. U istom trošku javnog dokazivanja svekulturne širine i društvene prosvećenosti najdemokratskije države na svetu, uz glorifikaciju gej-sloboda i nasilja, stiglo je ove godine, prvi put u istoriji dodele ove nagrade i revolucionarno „izjednačavanje“ boja u američkom televizijskom rasnom spektru. Prvi put je tamnoputa glumica dobila „Emi“ za glavnu ulogu u nekoj seriji. Tu čast je zaradila ni kriva, ni dužna što se tiče svoje glumačke posebnosti, Vajola Dejvis, protagonistkinja sasvim osrednje dramske-krimi serije „Kako se izvući sa ubistvom“, čije je prisustvo u grupi nominovanih, što važi i za Vajolu, pravo i nezasluženo čudo. U oba gorepomenuta slučaja materijalizacija brojnih nominacija za „Emi“ bila je više nego predvidljiva, pa samim tim od svih i očekivana. Iako ne i zaslužena, bar ne u toj meri.

Serija „Igra prestola“, recimo, imala je čak 24 nominacije, što je samo za tri manje od rekorda svih vremena koji dvadeset jednu godinu, sa 27 nominacija, drži detektivska serija „Njujorški plavci“. A od te dvadeset četiri nominacije, „Igra prestola“ je osvojila čak devet nagrada, uključujući i najznačajniji „Emi“ kao najbolja dramska serija protekle sezone. Najbolja, ali u čemu? U tehničkom delu, svakako zasluženo domogla se nekoliko priznanja (specijalni vizuelni efekti, montaža zvuka, montaža kamere, kasting), ali je sadržajno, kao generator silnog zla, sumanute krvoločnosti, promocije incesta, i u najkraćem svega lošeg u čoveku što se da i ne da zamisliti, posebno sa priznanjem za najbolju dramsku seriju godine i scenaristički rad na njoj, dosegla zabrinjavajući nivo značaja, prihvatljivosti svega pomenutog od najšire populacije jednako kao i kritike, televizijske nauke i struke. Od kada se prikazuje, od pre pet godina, svake je sezona „Igra prestola“ bila u primetnoj konkurenciji za ovu nagradu. Ali ni blizu u ovom obimu, pošto je prvi put osvojila i toliko željeni „Emi“ za najbolju seriju godine.

Mada, iako, dakle, postoje neki, iz perspektive aktuelnih društvenih i moralnih „vrednosti“ zastareli, etički argumenti protiv ovakvog višegodišnjeg trijumfalnog prisustva „Igre prestola“ na tronu popularnosti i egzaltiranosti kritike, sve to ne važi za miniseriju „Transparentno“ u kojoj već dve sezone, srećom s tek desetak epizoda ukupno, pratimo „potresne“, ali uvek duhovite životne nedaće transrodnih parova raznih uzrasta i polnih i seksualnih kombinacija, u koje je previše depresivno i komplikovano ulaziti. Ta je serija ove godine osvojila dva „Zlatna globusa“ i sada, za neverovati, čak pet „Emija“, uključujući i prepoznavanje učinka glavnog glumca serije Džefrija Tambora i režiserke Džil Solovej. „Transparentno“ je inače bilo nominovano za još pet „Emija“. Da je potpuno ista ekipa s obe strane kamere bila okupljena oko bilo koje druge priče gde su junaci manje atraktivne osobe od aktuelno supertrendiranih transrodnih „frikova“, teško da bi njihovo delo uopšte bilo primećeno. Ovako se konačno i „Emi“ pretvara u televizijsku globalnu gej-paradu kao što je to slučaj sa „Pesmom Evrovizije“, koja je napredovala do prošlogodišnjeg austrijskog trijumfa sa bajkovitom bradatom „ženom“. Američka akademija za televizijsku umetnost i nauku je, dakle, promptno uzvratila revolucionarni udarac, transparentno i prosvećeno, kako i valja.

Malo prepoznavanje

Zanimljivo je, inače, da je i ove, kao i prethodne dve, koliko se emituje kultni horor-serijal „Hanibal“, iako mu je od mnogih priznat vrhunski umetnički upliv u ovaj žanr, on u potpunosti zaobiđen od priznavanja njegovog značaja, pa čak i prisustva, od strane merodavnih za dodele nominacija i nagrada kako za „Zlatni globus“, tako i za „Emi“. Ni u svojoj završnoj sezoni „Hanibal“ nije osvojio nijednu nominaciju od desetina mogućih, makar samo takozvanih tehničkih kategorija u kojima je bio istinski superioran. Da i ne pominjemo njegov skoro nesagledivo bogati kapacitet za promovisanja zla koji bi u postojećim vrednovanjima poželjnih televizijskih sadržaja na kojima se insistira u većini onoga što tvorci televizijske robe sada nude morao biti posebno cenjen, uključujući i nagrade poput „Emija“. Čak i najpre njih. Ali, ni „Hanibal“, kao ni druga sezona prošle godine frenetično hvaljene serije „Pravi detektiv“ (koja je tada bila nominovana u čak jedanaest kategorija za „Emi“, a osvojila ih je pet), ove godine nisu bile ni u kakvoj konkurenciji za nagrade. Ponavljanje mraka, zla i nasilja u njihovim kadrovima je za čudo ove godine ignorisano od svih osim od i dalje oduševljene publike. Kada je reč o komediji, i tu je bilo neočekivanih ignorisanja do sada provereno prihvatljivih sadržaja. Posle četiri godine dominantno za ovu nagradu prisutne serije „Moderna porodica“ (koja je, razume se, moderna jer, pored ostalog, u njoj uporno pratimo homoseksualni bračni par i dogodovštine njihove bračne idile sve sa usvojenim detetom!), ona je konačno otpala iz dobitničke kombinacije. Bila je, naravno, nominovana u značajnim kategorijama, ali je nagrađena samo sa „Emijem“ za miksovanje zvuka. U poređenju sa prethodnim sezonama što su ovoj seriji donele čak petnaest „Emija“, ova je godina začuđujuće oskudna tim pre što je serija potpuno zaobiđena i za „Zlatni globus“. Umesto nje je u centru pažnje od ove godine „Potpredsednica“, serija koja je u četvrtoj godini praćenja poslovno-privatnih muka bivše američke senatorke koja je postala potpredsednica Sjedinjenih Država. Ova je serija bila nominovana u devet kategorija, a osvojila je pet nagrada sve sa titulom najbolje komične serije godine i najbolje glavne glumice u njoj (Džulija Luis-Drajfus). „HBO“ je, inače, osim epohalnog internacionalnog trijumfa sa „Igrom prestola“ i ove godine dokazao da je i dalje najsposobniji za iznenađivanja sebe, publike i kritike sa takozvanim malim umetničkim poduhvatima. U tom je smislu njihovo ostvarenje „Oliv Kitridž“ pravi biser promućurnog rada u ovoj oblasti, pa dve ovogodišnje nominacije za „Zlatni globus“ i impozantnih devet za „Emi“ (od kojih je osvojio čak sedam, sve zajedno sa onim najvažnijim za miniseriju godine) u kategoriji najbolje miniserije pružaju majušnu nadu da će se i ubuduće nuditi programi od kojih se ne gubi nada u ljudski rod i njegovu sudbinu, a ni u mogućnost da se na malim ekranima posmatra nešto vredno, zanimljivo, inteligentno i originalno.

[/restrictedarea]