Тв-гејовизија, мада без брадате жене

После доделе 67. награде „Еми“

Пише Владислав Панов

Шта је све виђено на додели награда чију гламурозну и до очаја предугу и досадну церемонију још зову и светском „Најзначајнијом ноћи телевизије у години“

Недавно је у Лос Анђелесу по 67. пут додељена најзначајнија телевизијска награда на свету, како је с друге стране океана у свој значај арогантно убеђени зову представници тамошњег шоу-бизниса. Популарни „Еми“ и по пословном, пословно-политичком, економском, статусном, једнако не и истински уметничком, значају је награда чију гламурозну и до очаја предугу и досадну церемонију доделе још зову „Најзначајнијом ноћи телевизије у години“. Она је еквивалент „Оскару“ у свету филма, „Гремију“ у свету музике или „Тони“ признању у области позоришног рада. Свака од ових награда је годишње препознавање од стране за то овлашћених лица и институција најбољих у свакој од поменутих области. Када је реч о „Емију“ његов је домен све оно што је америчка телевизија успела да понуди у току претходне и делом текуће сезоне. Бројне категорије у којима се оцењује претходна сезона обухватају широк спектар рада захваљујући чему су у игри врло разнолики кандидати, па делује да никада није могуће испустити „нешто важно“. Једино је питање шта је важно у једној години. У овој је било заиста врло мало дилеме око тога. И новајлије у игри око награда за било ког актера такозване индустрије забаве су могле да погоде ко ће бити заслужни славодобитници у овогодишњој „Ноћи Емија“. Могло би се рећи да се учинак у расподели „Емија“ може поделити на два пола и на мали, али историјски „обојени“ додатак у средини.

[restrictedarea]
Нове боје су у моди

С једне су стране ове године била испуњавања већ увелико подразумевајућих нагодби, наредби и преузетих обавеза око даље промоције геј-коминтерне, што је овога пута учињено уз помоћ великодушности у награђивању минисерије „Транспарентност“, с којом су се фокусирали на промовисање девијације зване „трансродни“ у нешто, дакако сасвим позитивно и стога обавезујуће прихватљиво, а с друге ново величање најкомерцијалнијег телевизијског производа нашег доба, декадентне, екстремно крволочне и насилне екранизације епопеје епске фантастике, серије „Игра престола“. Оно између, не мање важно, је историјски моменат у додели „Емија“. Историјско-расни, да будемо прецизнији. У истом трошку јавног доказивања свекултурне ширине и друштвене просвећености најдемократскије државе на свету, уз глорификацију геј-слобода и насиља, стигло је ове године, први пут у историји доделе ове награде и револуционарно „изједначавање“ боја у америчком телевизијском расном спектру. Први пут је тамнопута глумица добила „Еми“ за главну улогу у некој серији. Ту част је зарадила ни крива, ни дужна што се тиче своје глумачке посебности, Вајола Дејвис, протагонисткиња сасвим осредње драмске-крими серије „Како се извући са убиством“, чије је присуство у групи номинованих, што важи и за Вајолу, право и незаслужено чудо. У оба горепоменута случаја материјализација бројних номинација за „Еми“ била је више него предвидљива, па самим тим од свих и очекивана. Иако не и заслужена, бар не у тој мери.

Серија „Игра престола“, рецимо, имала је чак 24 номинације, што је само за три мање од рекорда свих времена који двадесет једну годину, са 27 номинација, држи детективска серија „Њујоршки плавци“. А од те двадесет четири номинације, „Игра престола“ је освојила чак девет награда, укључујући и најзначајнији „Еми“ као најбоља драмска серија протекле сезоне. Најбоља, али у чему? У техничком делу, свакако заслужено домогла се неколико признања (специјални визуелни ефекти, монтажа звука, монтажа камере, кастинг), али је садржајно, као генератор силног зла, сумануте крволочности, промоције инцеста, и у најкраћем свега лошег у човеку што се да и не да замислити, посебно са признањем за најбољу драмску серију године и сценаристички рад на њој, досегла забрињавајући ниво значаја, прихватљивости свега поменутог од најшире популације једнако као и критике, телевизијске науке и струке. Од када се приказује, од пре пет година, сваке је сезона „Игра престола“ била у приметној конкуренцији за ову награду. Али ни близу у овом обиму, пошто је први пут освојила и толико жељени „Еми“ за најбољу серију године.

Мада, иако, дакле, постоје неки, из перспективе актуелних друштвених и моралних „вредности“ застарели, етички аргументи против оваквог вишегодишњег тријумфалног присуства „Игре престола“ на трону популарности и егзалтираности критике, све то не важи за минисерију „Транспарентно“ у којој већ две сезоне, срећом с тек десетак епизода укупно, пратимо „потресне“, али увек духовите животне недаће трансродних парова разних узраста и полних и сексуалних комбинација, у које је превише депресивно и компликовано улазити. Та је серија ове године освојила два „Златна глобуса“ и сада, за неверовати, чак пет „Емија“, укључујући и препознавање учинка главног глумца серије Џефрија Тамбора и режисерке Џил Соловеј. „Транспарентно“ је иначе било номиновано за још пет „Емија“. Да је потпуно иста екипа с обе стране камере била окупљена око било које друге приче где су јунаци мање атрактивне особе од актуелно супертрендираних трансродних „фрикова“, тешко да би њихово дело уопште било примећено. Овако се коначно и „Еми“ претвара у телевизијску глобалну геј-параду као што је то случај са „Песмом Евровизије“, која је напредовала до прошлогодишњег аустријског тријумфа са бајковитом брадатом „женом“. Америчка академија за телевизијску уметност и науку је, дакле, промптно узвратила револуционарни ударац, транспарентно и просвећено, како и ваља.

Мало препознавање

Занимљиво је, иначе, да је и ове, као и претходне две, колико се емитује култни хорор-серијал „Ханибал“, иако му је од многих признат врхунски уметнички уплив у овај жанр, он у потпуности заобиђен од признавања његовог значаја, па чак и присуства, од стране меродавних за доделе номинација и награда како за „Златни глобус“, тако и за „Еми“. Ни у својој завршној сезони „Ханибал“ није освојио ниједну номинацију од десетина могућих, макар само такозваних техничких категорија у којима је био истински супериоран. Да и не помињемо његов скоро несагледиво богати капацитет за промовисања зла који би у постојећим вредновањима пожељних телевизијских садржаја на којима се инсистира у већини онога што творци телевизијске робе сада нуде морао бити посебно цењен, укључујући и награде попут „Емија“. Чак и најпре њих. Али, ни „Ханибал“, као ни друга сезона прошле године френетично хваљене серије „Прави детектив“ (која је тада била номинована у чак једанаест категорија за „Еми“, а освојила их је пет), ове године нису биле ни у каквој конкуренцији за награде. Понављање мрака, зла и насиља у њиховим кадровима је за чудо ове године игнорисано од свих осим од и даље одушевљене публике. Када је реч о комедији, и ту је било неочекиваних игнорисања до сада проверено прихватљивих садржаја. После четири године доминантно за ову награду присутне серије „Модерна породица“ (која је, разуме се, модерна јер, поред осталог, у њој упорно пратимо хомосексуални брачни пар и догодовштине њихове брачне идиле све са усвојеним дететом!), она је коначно отпала из добитничке комбинације. Била је, наравно, номинована у значајним категоријама, али је награђена само са „Емијем“ за миксовање звука. У поређењу са претходним сезонама што су овој серији донеле чак петнаест „Емија“, ова је година зачуђујуће оскудна тим пре што је серија потпуно заобиђена и за „Златни глобус“. Уместо ње је у центру пажње од ове године „Потпредседница“, серија која је у четвртој години праћења пословно-приватних мука бивше америчке сенаторке која је постала потпредседница Сједињених Држава. Ова је серија била номинована у девет категорија, а освојила је пет награда све са титулом најбоље комичне серије године и најбоље главне глумице у њој (Џулија Луис-Драјфус). „ХБО“ је, иначе, осим епохалног интернационалног тријумфа са „Игром престола“ и ове године доказао да је и даље најспособнији за изненађивања себе, публике и критике са такозваним малим уметничким подухватима. У том је смислу њихово остварење „Олив Китриџ“ прави бисер промућурног рада у овој области, па две овогодишње номинације за „Златни глобус“ и импозантних девет за „Еми“ (од којих је освојио чак седам, све заједно са оним најважнијим за минисерију године) у категорији најбоље минисерије пружају мајушну наду да ће се и убудуће нудити програми од којих се не губи нада у људски род и његову судбину, а ни у могућност да се на малим екранима посматра нешто вредно, занимљиво, интелигентно и оригинално.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *