Revolucija koja ništa ne menja

„Pravo iz Komptona“

Borbeni ritam socijalno i rasno ugroženih marginalaca širom sveta

Piše Vladislav Panov

Film o losanđeleskim rep ikonama, grupi „N.W.A.“, koji je ovih dana u centru pažnje širom sveta, preti da postane najkomercijalnije ostvarenje tog tipa svih vremena

Muzičko-biografski film „Pravo iz Komptona“, koji je ovih dana u centru pažnje širom sveta, iako mu prava svetska distribucija još nije ni počela (postao je, posle „Igre prestola“, najpoželjnija ponuda na internetu čak i pre nego što je stigao u bioskope) vratio je fokus ljubitelja takozvane rep-muzike na sam njen početak, skoro tri decenije unazad. U osamdesete i početak devedesetih. U vreme socijalno-političkog buđenja „crne stvari“ na socijalnom dnu Sjedinjenih Država. U vreme brutalnih uličnih okršaja siromašne i otuda delinkventne crne populacije iz prenatrpanih i beznadnih siromašnih četvrti sa ekstremno nasilničkom policijom. U vreme kada se samo naziralo da bi rep mogao da se nametne za predvodničku i samim tim dominantnu pojavu u tadašnjoj američkoj pop-kulturi. Njegovi tvorci i akteri su tek počeli da se uzdižu iz taloga beznađa, besa i primitivizma i da se sklanjaju sa antisocijalne, devijantne i kriminalne margine. U vreme grupe „N.W.A.“ (engleski akronim za „Čamuge sa stavom“ ili, možda je još prikladniji slobodniji odmak u prevođenju naziva ove grupe – „Drske čamuge“, a u oba slučaja ostaje suština da su ponosno prigrlili američki pogrdni i uvredljivi naziv za crnoputog stanovnika te zemlje zauvek promenivši ton uvredljivosti ove rasističke terminologije) družine devijantnih pripadnika zloglasne losanđeleske četvrti Kompton, čiji je zaokret od dilovanja droge i ostalih kriminalnih aktivnosti prema šou-biznisu bukvalno stvorio novi muzički pravac  takozvani gangsterski rep. Drugim rečima, gangsteri su počeli da repuju o svim detaljima „svoje stvari“ i da na tom svom novom poslu osvajaju simpatije miliona, čak i da postanu neodoljivi anti-heroji i idoli. S njima su zaista autentični kriminalci, članovi okrutnih uličnih bandi, ubice, dileri i ostali predstavnici geto-elite američkih velegrada dobili priliku da prodaju svoj ulični pedigre i postanu superzvezde. Od pojave ove grupe računa se novo vreme u najkomercijalnijoj muzici ne samo američkog već i svetskog diskografskog biznisa. Rep muzika je postala svetski komercijalni, politički i socijalni fenomen. I to je još uvek. Otud i ovaj film. I toliko zanimanje za njega. Otud nestvarno pozitivne ocene koje mu daje oduševljena publika i njegova aktuelna i rastuća, rekordna komercijalnost.

[restrictedarea]

O poštenju nepoštenih

„Pravo iz Komptona“ (što je inače naziv i debi-albuma grupe „N.W.A.“ objavljen 1988. godine) oborio je rekord svih vremena u zaradi nekog muzičkog biografskog filma ̶ on je samo od američkih bioskopa dobio preko šezdeset miliona dolara već tokom vikenda kada je krenula njegova distribucija. Prva nedelja njegovog boravka u bioskopima još nije završena, a film je već duplirao pomenuti rekordni vikend-inkas. Odavno rep-muzika nije više samo lokalni krik potlačenih masa. On je današnji borbeni ritam socijalno i rasno ugroženih marginalaca širom sveta. Iako je krenuo kao reakcija na rasnu bedu s dna, inače, zna se, savršenog američkog društva, u kojem svi imaju ustavno pravo i obavezu da jure za srećom i prosperitetom. Rep je upravo zahvaljujući postavljenoj pozornici od strane članova „N.W.A.“ postao mnogo više i na znatno širem prostoru. Njegovo borbeno širenje ne samo van granica rodnog Komptona već i Sjedinjenih Država, naravno, nije bilo u glavama članova grupe i onih koji su ih vodili. U tome je zapravo ključna vrlina ovog filma. On pokazuje da je rep-muzika koju su njeni tvorci izbacili iz sebe bila njihova reakcija na mračnjaštvo društva gde za njih nije bilo mesta. Ništa ih drugo i nije zanimalo i ni za šta drugo nisu ni znali. Nisu dobili naknadnu „filmsku pamet“ što se često dešava kada se o velikim zvezdama snimaju biografski filmovi. Koliko im je koncept poštenja poznat, toliko je i ovaj film uspeo da ostane pošten. Ferplej u prikazivanju njihovog ignorantskog stava prema svemu što ih okružuje, ali i instinktivna odlučnost da se ratoborno reaguje na društvene nepravde čine duh ovog filma. S njim rep-pioniri opisani u njemu dobijaju posebno mesto u modernoj istoriji američkog muzičkog biznisa koje i zaslužuju. I ništa više. A nije to mala stvar. „N.W.A.“ je pokrenuo lavinu u muzičkom poslu. Stvorio je žanr. I postavio pravila igre u prikupljanju njegovih plodova. S druge strane, dičio se i malim, ličnim, negativnim istorijskim pomacima. „N.W.A.“ je, recimo, prvi sastav koji je na svojim izdanjima morao da stavi i danas aktuelnu, mada odavno prevaziđenu nalepnicu upozorenja roditeljima da je reč o muzici sa neprikladno lascivnim, psovačkim i na svaki način uvredljivim tekstovima. Koliko su bili ponosni na to! Oni su, međutim, mnogo značajniji kao pioniri gotovo militantnog borbenog stava protiv američkih instrumenata vlasti (čitaj, policije) s kojom su neprestano bili u direktnoj konfrontaciji. Njihova najčuvenija pesma „Je… policiju“ bila je dugo vremena najbrutalnija provokacija vlasti, a prešla je i američku granicu postavši internacionalna oda otpora potlačenih, mada istovremeno i krimogenih grupa širom sveta. Pri čemu, a što je vrlo zanimljivo, ni oni u tom svom vremenu pionirskog delanja, a ni ovaj film koji se toga tako ponosno seća, nisu politički artikulisani akteri. Ne, oni insistiraju da su samo potpuno realistična slika margine američkog društva, njegove i danas aktuelne socijalne i rasne nepravde, kao i tvrdoglavi otpor brutalnosti policije koja ne samo da maskira već i smišljeno indukuje tu nepravdu.

 

Bolna ciničnost

Ironično je, doduše, da su tokom vremena svi članovi grupe, kao i stotine drugih repera što su krenuli njihovim stopama, postali isti oni predstavnici imućne američke elite kojoj je i te kako potrebna zaštita upravo one brutalne policije koju je „N.W.A.“ tako strasno voleo da provocira i vređa. Na stranu tako česta bolna ciničnost života, „N.W.A.“ je s ovom svojom biografskom filmskom zaostavštinom dobio odavno neophodni moćni finansijski vetar u leđa, a s njim priliku da nastavi da uživa u svim blagodetima kapitalističke globalističke demokratije čija ih je liberalno udružena intelektualna američka elita svojevremeno zaštitila čak i od besa Ef-Bi-Aja odlučnog da zabrani i kazni pevanje „N.W.A.“, himne kojom su uz uvek oduševljenu publiku provocirali policiju i samu državu. Naravno, nije uopšte sporno da im je revolucionarni učinak potpuno sporan, čak i nepostojeći. Ali to i nije bila njihova uloga. „N.W.A.“ je od početka jurio za novcem. Iako su autori filma o njima pokušali da to stave u duboku pozadinu, to je jedina prava motivacija koja ih je vodila od početka. Novac im je bio cilj i ishodište svega što su radili i što su bili, odnosno želeli da budu. Činjenica da ih je iz anonimnosti i potpunog poslovnog neznanja izveo i do slave i novca o kojem su toliko sanjali doveo jedan od najuspešnijih muzičkih producenata, jedini belac u najširem krugu tadašnje rep-scene, losanđeleski Jevrejin Džeri Heler, a da su im, kako rekosmo, društvene i političke prepreke koje bi eventualno provocirao njihov „revolucionarni vokabular“ uklanjali članovi liberalnih udruženja, takođe prevashodno bele boje kože, nije dobila pozitivno prepoznavanje ni u filmu, a ni u karijeri ili životu bilo kog od članova ove pionirske rep-grupe. Njihovi su tekstovi surovi, nestvarno realistični, odbojno primitivni i sirovi, britki, psovački, uvredljivi, rasistički, mizogeni, homofobični, antisocijalni, kriminalno glorifikujući i na tako mnogo načina potpuno nespojivi sa „vrednostima“ savremenog zapadnog društva. Pa, ipak, i dalje ih prihvataju kao uzvišenu umetničku, socijalnu i političku vrednost. A oni smatraju da su isključivo oni ti koji zaslužuju lovorike. Po tvrdnji pomenutog Helera, u filmu prikazan raskol između njega i grupe, potpuno je izmišljen, ali to nije nimalo umanjilo sveopštu potrebu gledalaca da veruju ovom filmu, biografiji grupe koju on ima za temu, kao i navodno prevaziđenim društvenim okolnostima koje su je stvorile. A da li je „N.W.A.“ omiljena rep-atrakcija svuda u svetu jer se i dalje uspešno postavlja iza svoje navodno zabranjene himne – „Je… policiju“, kao i svega što još nude pride, otvoreno je pitanje od čijeg odgovora ne zavisi baš ništa. Jer, „N.W.A.“ je postavio temelj i nikoga nije terao da na njemu dalje gradi. Učinile su to životne okolnosti miliona ljudi s margine kapitalističke nirvane koji su kao otpad gurnuti u beznađe, kriminal i drogu, baš kao što su i oni bili u svojoj i u mladosti svoje muzike. Posle panka, koji je sa sličnom energijom, brutalnošću i neotesanošću pokušao da ujeda čuvare temelja društva naprednih, tako su i reperi desetak godina posle njih ponudili bojni poklič masama beznadnih. S bitnom razlikom da reperi to rade i dalje. Iako su u međuvremenu institucionalizovani, uvedeni u sistem, pa i postali njegov imućni segment, reperi su i dalje popularni, snažni i od publike obožavani jer u svojim brutalnim hiperrealističnim tekstovima opisuju čemernu stvarnost miliona kojima se brojčano stanje neprestano povećava. Oni su duh, ventil, poklič otpora, ali i dokaz da u legendarnom američkom snu ponekad ima mesta i za one za koje inače niko ne traži to mesto. U suštini, bez obzira na hrabre psovačke slogane i brutalno realistične tekstove zahvaljujući kojima su zazvučali kao revolucionari, oni su bili i jesu to i danas, tek pregladnela socijala koja bi, čim se pruži prilika, da postane kapitalista umesto kapitaliste. To je i razlog što se pod njima, od njih i za njih nikada nije desilo ništa revolucionarno. I neće.

[/restrictedarea]