Револуција која ништа не мења

„Право из Комптона“

Борбени ритам социјално и расно угрожених маргиналаца широм света

Пише Владислав Панов

Филм о лосанђелeским реп иконама, групи „N.W.A.“, који је ових дана у центру пажње широм света, прети да постане најкомерцијалније остварење тог типа свих времена

Музичко-биографски филм „Право из Комптона“, који је ових дана у центру пажње широм света, иако му права светска дистрибуција још није ни почелa (постао je, после „Игре престола“, најпожељнија понуда на интернету чак и пре него што је стигао у биоскопе) вратио је фокус љубитеља такозване реп-музике на сам њен почетак, скоро три деценије уназад. У осамдесете и почетак деведесетих. У време социјално-политичког буђења „црне ствари“ на социјалном дну Сједињених Држава. У време бруталних уличних окршаја сиромашне и отуда делинквентне црне популације из пренатрпаних и безнадних сиромашних четврти са екстремно насилничком полицијом. У време када се само назирало да би реп могао да се наметне за предводничку и самим тим доминантну појаву у тадашњој америчкој поп-култури. Његови творци и актери су тек почели да се уздижу из талога безнађа, беса и примитивизма и да се склањају са антисоцијалне, девијантне и криминалне маргине. У време групе „N.W.A.“ (енглески акроним за „Чамуге са ставом“ или, можда је још прикладнији слободнији одмак у превођењу назива ове групе – „Дрске чамуге“, а у оба случаја остаје суштина да су поносно пригрлили амерички погрдни и увредљиви назив за црнопутог становника те земље заувек променивши тон увредљивости ове расистичке терминологије) дружине девијантних припадника злогласне лосанђелеске четврти Комптон, чији је заокрет од диловања дроге и осталих криминалних активности према шоу-бизнису буквално створио нови музички правац  такозвани гангстерски реп. Другим речима, гангстери су почели да репују о свим детаљима „своје ствари“ и да на том свом новом послу освајају симпатије милиона, чак и да постану неодољиви анти-хероји и идоли. С њима су заиста аутентични криминалци, чланови окрутних уличних банди, убице, дилери и остали представници гето-елите америчких велеграда добили прилику да продају свој улични педигре и постану суперзвезде. Од појаве ове групе рачуна се ново време у најкомерцијалнијој музици не само америчког већ и светског дискографског бизниса. Реп музика је постала светски комерцијални, политички и социјални феномен. И то је још увек. Отуд и овај филм. И толико занимање за њега. Отуд нестварно позитивне оцене које му даје одушевљена публика и његова актуелна и растућа, рекордна комерцијалност.

[restrictedarea]

О поштењу непоштених

„Право из Комптона“ (што је иначе назив и деби-албума групе „N.W.A.“ објављен 1988. године) оборио је рекорд свих времена у заради неког музичког биографског филма ̶ он је само од америчких биоскопа добио преко шездесет милиона долара већ током викенда када је кренула његова дистрибуција. Прва недеља његовог боравка у биоскопима још није завршена, а филм је већ дуплирао поменути рекордни викенд-инкас. Одавно реп-музика није више само локални крик потлачених маса. Он је данашњи борбени ритам социјално и расно угрожених маргиналаца широм света. Иако је кренуо као реакција на расну беду с дна, иначе, зна се, савршеног америчког друштва, у којем сви имају уставно право и обавезу да јуре за срећом и просперитетом. Реп је управо захваљујући постављеној позорници од стране чланова „N.W.A.“ постао много више и на знатно ширем простору. Његово борбено ширење не само ван граница родног Комптона већ и Сједињених Држава, наравно, није било у главама чланова групе и оних који су их водили. У томе је заправо кључна врлина овог филма. Он показује да је реп-музика коју су њени творци избацили из себе била њихова реакција на мрачњаштво друштва где за њих није било места. Ништа их друго и није занимало и ни за шта друго нису ни знали. Нису добили накнадну „филмску памет“ што се често дешава када се о великим звездама снимају биографски филмови. Колико им је концепт поштења познат, толико је и овај филм успео да остане поштен. Ферплеј у приказивању њиховог игнорантског става према свему што их окружује, али и инстинктивна одлучност да се ратоборно реагује на друштвене неправде чине дух овог филма. С њим реп-пионири описани у њему добијају посебно место у модерној историји америчког музичког бизниса које и заслужују. И ништа више. А није то мала ствар. „N.W.A.“ је покренуо лавину у музичком послу. Створио је жанр. И поставио правила игре у прикупљању његових плодова. С друге стране, дичио се и малим, личним, негативним историјским помацима. „N.W.A.“ је, рецимо, први састав који је на својим издањима морао да стави и данас актуелну, мада одавно превазиђену налепницу упозорења родитељима да је реч о музици са неприкладно ласцивним, псовачким и на сваки начин увредљивим текстовима. Колико су били поносни на то! Они су, међутим, много значајнији као пионири готово милитантног борбеног става против америчких инструмената власти (читај, полиције) с којом су непрестано били у директној конфронтацији. Њихова најчувенија песма „Је… полицију“ била је дуго времена најбруталнија провокација власти, а прешла је и америчку границу поставши интернационална ода отпора потлачених, мада истовремено и кримогених група широм света. При чему, а што је врло занимљиво, ни они у том свом времену пионирског делања, а ни овај филм који се тога тако поносно сећа, нису политички артикулисани актери. Не, они инсистирају да су само потпуно реалистична слика маргине америчког друштва, његове и данас актуелне социјалне и расне неправде, као и тврдоглави отпор бруталности полиције која не само да маскира већ и смишљено индукује ту неправду.

 

Болна циничност

Иронично је, додуше, да су током времена сви чланови групе, као и стотине других репера што су кренули њиховим стопама, постали исти они представници имућне америчке елите којој је и те како потребна заштита управо оне бруталне полиције коју је „N.W.A.“ тако страсно волео да провоцира и вређа. На страну тако честа болна циничност живота, „N.W.A.“ је с овом својом биографском филмском заоставштином добио одавно неопходни моћни финансијски ветар у леђа, а с њим прилику да настави да ужива у свим благодетима капиталистичке глобалистичке демократије чија их је либерално удружена интелектуална америчка елита својевремено заштитила чак и од беса Еф-Би-Аја одлучног да забрани и казни певање „N.W.A.“, химне којом су уз увек одушевљену публику провоцирали полицију и саму државу. Наравно, није уопште спорно да им је револуционарни учинак потпуно споран, чак и непостојећи. Али то и није била њихова улога. „N.W.A.“ је од почетка јурио за новцем. Иако су аутори филма о њима покушали да то ставе у дубоку позадину, то је једина права мотивација која их је водила од почетка. Новац им је био циљ и исходиште свега што су радили и што су били, односно желели да буду. Чињеница да их је из анонимности и потпуног пословног незнања извео и до славе и новца о којем су толико сањали довео један од најуспешнијих музичких продуцената, једини белац у најширем кругу тадашње реп-сцене, лосанђелески Јеврејин Џери Хелер, а да су им, како рекосмо, друштвене и политичке препреке које би евентуално провоцирао њихов „револуционарни вокабулар“ уклањали чланови либералних удружења, такође превасходно беле боје коже, није добила позитивно препознавање ни у филму, а ни у каријери или животу било ког од чланова ове пионирске реп-групе. Њихови су текстови сурови, нестварно реалистични, одбојно примитивни и сирови, бритки, псовачки, увредљиви, расистички, мизогени, хомофобични, антисоцијални, криминално глорификујући и на тако много начина потпуно неспојиви са „вредностима“ савременог западног друштва. Па, ипак, и даље их прихватају као узвишену уметничку, социјалну и политичку вредност. А они сматрају да су искључиво они ти који заслужују ловорике. По тврдњи поменутог Хелера, у филму приказан раскол између њега и групе, потпуно је измишљен, али то није нимало умањило свеопшту потребу гледалаца да верују овом филму, биографији групе коју он има за тему, као и наводно превазиђеним друштвеним околностима које су је створиле. А да ли је „N.W.A.“ омиљена реп-атракција свуда у свету јер се и даље успешно поставља иза своје наводно забрањене химне – „Је… полицију“, као и свега што још нуде приде, отворено је питање од чијег одговора не зависи баш ништа. Јер, „N.W.A.“ је поставио темељ и никога није терао да на њему даље гради. Учиниле су то животне околности милиона људи с маргине капиталистичке нирване који су као отпад гурнути у безнађе, криминал и дрогу, баш као што су и они били у својој и у младости своје музике. После панка, који је са сличном енергијом, бруталношћу и неотесаношћу покушао да уједа чуваре темеља друштва напредних, тако су и репери десетак година после њих понудили бојни поклич масама безнадних. С битном разликом да репери то раде и даље. Иако су у међувремену институционализовани, уведени у систем, па и постали његов имућни сегмент, репери су и даље популарни, снажни и од публике обожавани јер у својим бруталним хиперреалистичним текстовима описују чемерну стварност милиона којима се бројчано стање непрестано повећава. Они су дух, вентил, поклич отпора, али и доказ да у легендарном америчком сну понекад има места и за оне за које иначе нико не тражи то место. У суштини, без обзира на храбре псовачке слогане и брутално реалистичне текстове захваљујући којима су зазвучали као револуционари, они су били и јесу то и данас, тек прегладнела социјала која би, чим се пружи прилика, да постане капиталиста уместо капиталисте. То је и разлог што се под њима, од њих и за њих никада није десило ништа револуционарно. И неће.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *