Energetski zagrljaj Moskve i Berlina

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Za četiri godine, po zamisli Moskve i Berlina, Evropu će ruskim gasom snabdevati dva gasovoda – Severni preko Nemačke i Južni preko Turske, dok Ukrajina potpuno ispada iz energetske i geopolitičke igre

Rusija je spremna da ponudi Ukrajini popust na prirodni gas tokom predstojeće grejne sezone, čime bi cena bila snižena do nivoa koji važi za Poljsku, ali se očekuje da vlasti u Kijevu, koje pate od hroničnog nedostatka sredstava, to i zatraže, odnosno zamole. Nezvanično, pominju se veliki popusti, kao da dve susedne i bratske zemlje nisu već godinu i po dana praktično u stanju rata, i kao da nije ukrajinski Parlament Rusiju proglasio za „agresorsku državu“. Pa bi neupućen posmatrač s pravom zapitao – kakav je to agresor koji dotira „žrtvu“ i značajno doprinosi njenoj socijalnoj stabilnosti? Kijev se, za sada, još nije konačno izjasnio šta želi i koliko je to spreman da plati, ali su novinari izvestili da je reč o dve milijarde kubnih metara gasa, dok mu je za celu sezonu potrebno najmanje 19 milijardi. Toliko je, naime, u ovom trenutku platežno sposoban. Očigledno, „zapadni prijatelji“ nisu spremni da široko otvore svoje novčanike i izmire račune za ukrajinski gas.

 

SLOŽENA IGRA

Za to postoje mnogi razlozi, ali je jedna od važnih komponenti nove realnosti – činjenica da je značaj Kijeva drastično opao poslednjih nedelja i meseci. Igra je, međutim, znatno složenija i tek sada počinje da izlazi na videlo čitava suština političkog i energetskog manevrisanja – kako ruskog, tako i, pre svega, zapadnog. Posebno je zanimljiva u svemu uloga Nemačke, koja se „iz zakonskih i principijelnih razloga“ suprotstavljala izgradnji gasovoda „Južni tok“, koji je značio u bukvalnom smislu reči ekonomski spas za Bugarsku i Srbiju, dve važne pravoslavne balkanske zemlje. Kada su se eksperti i javnost u ovim zemljama pitali – kako to da „Južni tok“ nije u skladu sa zakonom i „trećim energetskim paketom“ a „Severni tok“ jeste – odgovora uglavnom nije bilo.

Sve do pre dve nedelje i ekonomskog samita „East Russia“, održanog u Vladivostoku početkom septembra. Odgovor koji je tamo dat šokirao je mnoge, ali najviše one koji i dalje veruju u „evropske vrednosti“ i „solidarnost“. U najkraćem, poruka za Balkan glasi: „Južnog toka“ nema zato što će sav gas biti usmeren u „Severni tok 2“! Nema ekonomskog razvoja pravoslavnog Balkana, novac je potrebniji bogatom Berlinu da bude – još bogatiji. Ako se neko i dalje čudi zašto muslimanske izbeglice ne mogu da ulaze u Mađarsku i Nemačku, ali mogu i moraju u Srbiju, upravo primer „Severnog i Južnog toka“ na brutalno iskren način objašnjava i taj fenomen…

Kompanija „Gazprom“, odnosno njen šef Aleksej Miler, potpisala je 4. septembra, tokom ekonomskog foruma u Vladivostoku, akcionarski Sporazum za izgradnju „Severnog toka 2“. Već sam sastav učesnika u ovom poduhvatu pokazuje koliko je projekat važan za Evropu, odnosno njen najbogatiji i najmoćniji deo. Tako je gotovo sasvim isključeno da će izgradnju, odnosno dupliranje kapaciteta već postojećeg cevovoda koji dnom Baltičkog mora povezuje Rusiju i Nemačku, pratiti isti oni problemi kao pri pokušajima realizacije balkanskih gasovoda „Južni tok“ i „Turski tok“.

Politički rizici sada su svedeni na minimum, neće biti obojenih revolucija kao u Skoplju, neće američki senatori posećivati Berlin i pretiti, kao što su to činili u Sofiji, neće niko pominjati nekakve energetske pakete, kao što evropski emisari nisu propuštali da čine u Beogradu. A i nužda za kijevskim majdanom i ukrajinskim građanskim ratom – gotovo sigurno neće više biti tako izražena. Po svemu viđenom, najveće žrtve i gubitnici u svemu, ispali su upravo Ukrajinci, koji su lili krv i suze da bi Nemačka dobila još jedan ruski gasovod. A oni svoj, to je sada izvesno, zauvek izgubili.

[restrictedarea]

DEMANTOVANI „EKSPERTI“

Na Istočnom ekonomskom forumu u Vladivostoku postignut je dogovor da će novu-staru cev, još dve niti po dnu Baltika, postavljati kompanija „New European Pipeline AG“. U projektu vrednom 9,9 milijardi evra, akcije su raspodeljene na sledeći način: ruski „Gazprom“ 51 odsto, nemački „E.On“ 10 odsto, holandsko-britanski „Shell“ 10 odsto, austrijski „OMV“ 10 odsto, nemački „BASF/Wintershall“ 10 odsto, i preostalih devet odsto pripada francuskom „Engie“ (bivši „GdF Suez“). Ukupna propusna moć dve nove cevi iznosiće 55 milijardi kubnih metara godišnje, a ceo posao biće završen do kraja 2019. godine – upravo kada će Rusija obustaviti svaki tranzit preko Ukrajine. Tako su se kockice u potpunosti poklopile, isto kao i interesi dve ključne evropske države – Nemačke i Rusije. I nije, svakako, slučajno dolazio prošle nedelje  kod Putina u Soči najmoćniji čovek Italije Silvio Berluskoni.

Ali, za one koji nisu dobro pročitali, ponovićemo: „Gazpromu“ pripada 51 procenat novog preduzeća. Rusija će imati apsolutnu većinu akcija i u izgradnji i u prodaji gasa, a takođe na nju se neće primenjivati „treći energetski paket“. Tako otpadaju kritike „eksperata“ koji su bili glasni u prozivkama da „jedino Srbija“ pristaje da ima 49 odsto u energetskim projektima sa Rusijom. Pristaje i bogata Evropa, i to drage volje, rušeći svoje „zakone i principe“, samo da bi se najpovoljnije dočepala ruskog gasa. Zakoni i principi ostaju da važe za Srbe, Bugare, Grke i Makedonce.

Ali daleko od toga da je sve izgubljeno. Za Srbiju, pod određenim uslovima, može da bude veoma korisno zbližavanje Moskve i Berlina. Osim toga, u ruskoj energetskoj agendi i dalje važno mesto zauzimaju dve cevi južnoevropskog gasovoda „Turski tok“, pa će se tek videti na šta će sve to izaći. Projekat preko Crnog mora je zamrznut do novembra i turskih izbora. Tada će biti mnogo jasnije da li će Redžep Erdogan i Ahmed Davutoglu imati dovoljno želje i snage da garantuju za tako ozbiljan projekat ili će Turska krenuti nekim drugim tokom. Procenjuje se, ipak, da će turski gasovod biti izgrađen i da će 62 milijarde kubika – koliko je iznosio ukupan prošlogodišnji ukrajinski tranzit – biti preraspodeljeno tako da 30 milijardi ide kroz „Severni tok 2“, a preostale 32 preko „Turskog toka“.

U svakom slučaju, prošireni „Severni tok“ biće dovoljan da pokrije potrebe severnog i centralnog dela Evrope gasom. Ali, ukoliko Turska ipak ispadne iz igre, isporukama iz Nemačke biće obezbeđene i nedostajuće količine za jug kontinenta, odnosno Balkan i Italiju. Tako bi cela Evropa kupovala „nemački gas“, a ne ruski, i svima će biti savest mirna. Praktično rečeno, Brisel (Berlin) je oteo Balkanu „Južni tok“ i „presadio“ ga sebi. U novoj podeli karata ne bi trebalo da bude iznenađenje ako se Srbija bude snabdevala gasom iz Nemačke ili ako bude „raščlanjena“ i njen severni deo prikačen na nemački gasovod, dok bi eventualne količine iz Turske – preko jedne ili dve, umesto četiri cevi – bile usmeravane ka južnoj Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj i Grčkoj. U takvoj situaciji, Srbija i Makedonija bi trebalo da zaborave na status tranzitne zemlje. U oba slučaja, glavni tranziter, distributer, kupac i prodavac gasa u Evropi postaje Nemačka.

„Severnim tokom 2“, gas će biti isporučivan Nemačkoj iz Rusije bez posrednika i tranzitnih država, što projekat čini mnogo manje osetljivim na političke i druge rizike, posebno imajući u vidu da Vašington ne može da izvrši na Berlin takav pritisak, kao na Sofiju ili Skoplje. Istovremeno, nestaje opasnost od koje je Evropa nakratko – ali snažno – zadrhtala prošlog decembra, da će u isporukama prirodnog gasa ubuduće zavisiti od Turske. Gasna ponuda Ankari i odustajanje od „Južnog toka“ bio je jak potez Vladimira Putina, koji se Rusiji višestruko isplatio. Ali i Nemačkoj, koja sada dobija i novac od transporta i prodaje gasa, desetine hiljada novih radnih mesta, a posebno – jača svoju ulogu na energetskom tržištu. Zemlje Balkana, nasuprot tome, u velikoj meri gube sve navedeno, uključujući i nadu da mogu steći ekonomsku i političku nezavisnost.

 

EVROPA U GASNIM KLEŠTIMA

Ali, ako je pozicija Nemačke potpuno jasna, ponašanje Kremlja podgreva osećanje izneverenosti u balkanskim zemljama što će pojedini zapadni faktori želeti da iskoriste. Zato bi poteze Rusije trebalo bolje sagledati iz njenog ugla. Osim što Moskva nije imala mnogo izbora jer je EU naprosto diskvalifikovala „Južni tok“ i u velikoj meri „Turski tok“ preko Makedonije i Srbije, Rusija je ovim šahovskim rokadama na evropskoj energetskoj tabli obezbedila sebi neuporedivo čvršću poziciju za budućnost. Kako ocenjuju ruski eksperti, dajući Nemačkoj do sada neslućenu energetsku moć, Putin čitavu Evropu stavlja u svoja gasna klešta. Drugim rečima, Berlin i Moskva idu jedno drugom u (energetski) zagrljaj, dok mali igrači ostaju slomljena srca. Štetu u ovom slučaju trpi Vašington, koji ne može biti zadovoljan ovom alijansom. Alternativa ostaje „američki gas iz škriljaca“, ali će on naprosto da ispari u sudaru sa „Severnim tokom“.

Postaju, tako, mnogo jasniji i zajednički nemačko-ruski manevri sa ukrajinskim Sporazumom iz Minska, koji takođe izuzetno iritira SAD, jer sprečava totalnu odmazdu Zapada nad Rusijom. Ali bi se, isto tako, onda trebalo zapitati i – zašto stotine hiljada muslimanskih izbeglica najednom hrle baš u Nemačku, upravo gonjene od strane Islamske države, za koju nije tajna da su je stvorili Amerikanci? Da li je to „po američki suptilna“ poruka Evropi i Nemačkoj da su se previše zaigrali u odnosima sa Putinom?

U pitanju je, šahovskom terminologijom rečeno, šah, a po svemu sudeći i mat – u nekoliko poteza, koje su maestralno odigrali Putin i Merkelova. Glavni gubitnici su SAD i njihovi pioni u Kijevu, ali i Turska, čiji se lider Erdogan još uvek nije do kraja odvažio na tango sa Putinom. Ostaje uverenje, ipak, da će posle gasnog Sporazuma iz Vladivostoka, sada i Ankara postati mnogo kooperativnija. Pod uslovom, naravno, da sa uspehom prebrodi ne mala politička i bezbednosna iskušenja sa kojima se suočila.

 

PLAN „KONKURIŠUĆIH GASOVODA“

Da bi se novonastala situacija još bolje razumela, trebalo bi se osvrnuti i na pitanja koja su odmah postavili dežurni „zabrinuti eksperti“. A glavno je: zašto Rusija gradi toliko gasovoda, uključujući i projekat preko Turske, ako njihov ukupni kapacitet daleko premašuje ne samo evropske potrebe, nego i raspoložive količine gasa koje Rusija trenutno poseduje? A posebno ako se ima u vidu da je Moskva, bilateralnim gasnim sporazumima sa Pekingom, već preusmerila ogromne buduće količine gasa ka Istoku? Odgovora na ova pitanja ima nekoliko, ali je i laicima jasno da Rusija i dalje ima ogromna istražena gasna polja, od kojih su mnoga relativno blizu evropskih granica. I po potrebi, uz zajedničko investiranje, mogu biti brzo uvedena u eksploataciju.

Ali, pravi odgovor glasi: Rusi uopšte ne nameravaju da sve ove cevi pune do vrha, već primenjuju strategiju „konkurišućih gasovoda“, gde mogu da koriste više pravaca istovremeno, da po potrebi povećavaju i smanjuju protok u nekom od njih. Ili, čak, da ga potpuno prekinu. Moskva ne želi više nikada da se nađe u situaciji da zavisi od samo jedne zemlje, kao u slučaju sa Ukrajinom. Tako će nestati poluge za gasni pritisak na Rusiju, koju je Zapad uspešno koristio u protekle dve decenije. Jer, ma koliko se njihovi mediji upinjali da dokažu da navodno Moskva koristi „energetsko oružje“ i ucenjuje Evropu, u najvećem broju slučajeva situacija je bila obrnuta. Na sve to, jedna od novih linija snabdevanja preko „Severnog toka 2“ služiće za isporuke gasa Velikoj Britaniji, što projektu daje sasvim novu dimenziju. Ako je uopšte iko sumnjao da bi evropski energetski giganti koji učestvuju u projektu zajedno sa „Gazpromom“, i pomislili da tako nešto učine ukoliko odluka nije doneta na najvišem državnom nivou nekoliko ključnih zemalja.

 

KADA SUNCE I MESEC ZAMENE MESTA

Putin može da bude veoma zadovoljan, ali ne sme da bude zavaran trenutnim uspehom. Nova energetska karta Evrope doneće i nove geopolitičke realnosti, i nije slučajno bivši ruski šef diplomatije Igor Ivanov upozorio ovih dana da su srušeni stari snovi o „velikoj Evropi“ od Lisabona do Vladivostoka, i da umesto nje na scenu stupa „velika Evroazija“ od Šangaja do Minska. Šta će to konkretno značiti može se delom videti i iz neobično odlučnih reči drugog čoveka „Gazproma“ Aleksandra Medvedeva, o tome kako će sve izgledati posle 2019. godine: „Posle okončanja tranzitnog ugovora sa Ukrajinom, ni produženja, ni zaključenja novog tranzitnog ugovora neće biti ni pod kakvim okolnostima. Imajući u vidu ekonomske, komercijalne, tehnološke, investicione i političke rizike za tranzit gasa, ukrajinskog tranzita više neće biti čak ni ako Sunce i Mesec zamene mesta“!

Tako će, u bliskoj budućnosti, za četiri godine, po zamisli Moskve i Berlina, Evropu ruskim gasom snabdevati dva gasovoda – Severni preko Nemačke i Južni preko Turske. Ali, na taj način, da nijedan od njih ne bude isključivi monopolista. Istina, Nemci će biti u znatno povlašćenijoj poziciji od Turaka i ostatka Evrope, ali je to očigledno bila cena koju je Putin morao da plati. Do tada, Evropa i Rusija će solidarno snositi troškove ukrajinskog snabdevanja, kako taj pravac ne bi pre vremena presušio. Time se objašnjava i naglo splasnuli entuzijazam u Kijevu, čije ratne avanture više nisu u udarnim vestima svetskih medija. Oni su svoj posao obavili i sada mogu polako i u tišini da se povuku.

Ako bi, ipak, pokušali ponovo da udare silom na Donbas iza kojeg stoji Rusija, to bi samo bio znak da se Vašington očajnički protivi novoj geopolitičkoj i energetskoj realnosti u Evropi. U tom slučaju, veliko je pitanje kako bi na to reagovali Nemci, kojima je očigledno preko glave besmislenih sukoba. Berlin ima sasvim druge planove i može mnogo toga da izgubi. U situaciji kada sa Istoka nadiru milioni pridošlica nejasnih i prilično zabrinjavajućih namera, i dok ozbiljne udarce trpi i zona evra i šengenska zona, novi ekonomski šok u vidu blokade ruskog energenta koji život znači – mogao bi da bude kapisla koja će raspaliti vatru. Zato realisti u Evropi vide da bi Putina trebalo shvatiti sasvim ozbiljno i da bi njegove zahteve trebalo prihvatiti u cilju golog opstanka. Ruski lider je Evropu stegnuo u svoja energetska klešta i pre će „Sunce i Mesec da zamene mesta“, nego što će Putin da popusti stisak.

[/restrictedarea]