Енергетски загрљај Москве и Берлина

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

За четири године, по замисли Москве и Берлина, Европу ће руским гасом снабдевати два гасовода – Северни преко Немачке и Јужни преко Турске, док Украјина потпуно испада из енергетске и геополитичке игре

Русија је спремна да понуди Украјини попуст на природни гас током предстојеће грејне сезоне, чиме би цена била снижена до нивоа који важи за Пољску, али се очекује да власти у Кијеву, које пате од хроничног недостатка средстава, то и затраже, односно замоле. Незванично, помињу се велики попусти, као да две суседне и братске земље нису већ годину и по дана практично у стању рата, и као да није украјински Парламент Русију прогласио за „агресорску државу“. Па би неупућен посматрач с правом запитао – какав је то агресор који дотира „жртву“ и значајно доприноси њеној социјалној стабилности? Кијев се, за сада, још није коначно изјаснио шта жели и колико је то спреман да плати, али су новинари известили да је реч о две милијарде кубних метара гаса, док му је за целу сезону потребно најмање 19 милијарди. Толико је, наиме, у овом тренутку платежно способан. Очигледно, „западни пријатељи“ нису спремни да широко отворе своје новчанике и измире рачуне за украјински гас.

 

СЛОЖЕНА ИГРА

За то постоје многи разлози, али је једна од важних компоненти нове реалности – чињеница да је значај Кијева драстично опао последњих недеља и месеци. Игра је, међутим, знатно сложенија и тек сада почиње да излази на видело читава суштина политичког и енергетског маневрисања – како руског, тако и, пре свега, западног. Посебно је занимљива у свему улога Немачке, која се „из законских и принципијелних разлога“ супротстављала изградњи гасовода „Јужни ток“, који је значио у буквалном смислу речи економски спас за Бугарску и Србију, две важне православне балканске земље. Када су се експерти и јавност у овим земљама питали – како то да „Јужни ток“ није у складу са законом и „трећим енергетским пакетом“ а „Северни ток“ јесте – одговора углавном није било.

Све до пре две недеље и економског самита „East Russia“, одржаног у Владивостоку почетком септембра. Одговор који је тамо дат шокирао је многе, али највише оне који и даље верују у „европске вредности“ и „солидарност“. У најкраћем, порука за Балкан гласи: „Јужног тока“ нема зато што ће сав гас бити усмерен у „Северни ток 2“! Нема економског развоја православног Балкана, новац је потребнији богатом Берлину да буде – још богатији. Ако се неко и даље чуди зашто муслиманске избеглице не могу да улазе у Мађарску и Немачку, али могу и морају у Србију, управо пример „Северног и Јужног тока“ на брутално искрен начин објашњава и тај феномен…

Компанија „Газпром“, односно њен шеф Алексеј Милер, потписала је 4. септембра, током економског форума у Владивостоку, акционарски Споразум за изградњу „Северног тока 2“. Већ сам састав учесника у овом подухвату показује колико је пројекат важан за Европу, односно њен најбогатији и најмоћнији део. Тако је готово сасвим искључено да ће изградњу, односно дуплирање капацитета већ постојећег цевовода који дном Балтичког мора повезује Русију и Немачку, пратити исти они проблеми као при покушајима реализације балканских гасовода „Јужни ток“ и „Турски ток“.

Политички ризици сада су сведени на минимум, неће бити обојених револуција као у Скопљу, неће амерички сенатори посећивати Берлин и претити, као што су то чинили у Софији, неће нико помињати некакве енергетске пакете, као што европски емисари нису пропуштали да чине у Београду. А и нужда за кијевским мајданом и украјинским грађанским ратом – готово сигурно неће више бити тако изражена. По свему виђеном, највеће жртве и губитници у свему, испали су управо Украјинци, који су лили крв и сузе да би Немачка добила још један руски гасовод. А они свој, то је сада извесно, заувек изгубили.

[restrictedarea]

ДЕМАНТОВАНИ „ЕКСПЕРТИ“

На Источном економском форуму у Владивостоку постигнут је договор да ће нову-стару цев, још две нити по дну Балтика, постављати компанија „New European Pipeline AG“. У пројекту вредном 9,9 милијарди евра, акције су расподељене на следећи начин: руски „Газпром“ 51 одсто, немачки „E.On“ 10 одсто, холандско-британски „Shell“ 10 одсто, аустријски „OMV“ 10 одсто, немачки „BASF/Wintershall“ 10 одсто, и преосталих девет одсто припада француском „Engie“ (бивши „GdF Suez“). Укупна пропусна моћ две нове цеви износиће 55 милијарди кубних метара годишње, а цео посао биће завршен до краја 2019. године – управо када ће Русија обуставити сваки транзит преко Украјине. Тако су се коцкице у потпуности поклопиле, исто као и интереси две кључне европске државе – Немачке и Русије. И није, свакако, случајно долазио прошле недеље  код Путина у Сочи најмоћнији човек Италије Силвио Берлускони.

Али, за оне који нису добро прочитали, поновићемо: „Газпрому“ припада 51 проценат новог предузећа. Русија ће имати апсолутну већину акција и у изградњи и у продаји гаса, а такође на њу се неће примењивати „трећи енергетски пакет“. Тако отпадају критике „експерата“ који су били гласни у прозивкама да „једино Србија“ пристаје да има 49 одсто у енергетским пројектима са Русијом. Пристаје и богата Европа, и то драге воље, рушећи своје „законе и принципе“, само да би се најповољније дочепала руског гаса. Закони и принципи остају да важе за Србе, Бугаре, Грке и Македонце.

Али далеко од тога да је све изгубљено. За Србију, под одређеним условима, може да буде веома корисно зближавање Москве и Берлина. Осим тога, у руској енергетској агенди и даље важно место заузимају две цеви јужноевропског гасовода „Турски ток“, па ће се тек видети на шта ће све то изаћи. Пројекат преко Црног мора је замрзнут до новембра и турских избора. Тада ће бити много јасније да ли ће Реџеп Ердоган и Ахмед Давутоглу имати довољно жеље и снаге да гарантују за тако озбиљан пројекат или ће Турска кренути неким другим током. Процењује се, ипак, да ће турски гасовод бити изграђен и да ће 62 милијарде кубика – колико је износио укупан прошлогодишњи украјински транзит – бити прерасподељено тако да 30 милијарди иде кроз „Северни ток 2“, а преостале 32 преко „Турског тока“.

У сваком случају, проширени „Северни ток“ биће довољан да покрије потребе северног и централног дела Европе гасом. Али, уколико Турска ипак испадне из игре, испорукама из Немачке биће обезбеђене и недостајуће количине за југ континента, односно Балкан и Италију. Тако би цела Европа куповала „немачки гас“, а не руски, и свима ће бити савест мирна. Практично речено, Брисел (Берлин) је отео Балкану „Јужни ток“ и „пресадио“ га себи. У новој подели карата не би требало да буде изненађење ако се Србија буде снабдевала гасом из Немачке или ако буде „рашчлањена“ и њен северни део прикачен на немачки гасовод, док би евентуалне количине из Турске – преко једне или две, уместо четири цеви – биле усмераване ка јужној Србији, Македонији, Бугарској и Грчкој. У таквој ситуацији, Србија и Македонија би требало да забораве на статус транзитне земље. У оба случаја, главни транзитер, дистрибутер, купац и продавац гаса у Европи постаје Немачка.

„Северним током 2“, гас ће бити испоручиван Немачкој из Русије без посредника и транзитних држава, што пројекат чини много мање осетљивим на политичке и друге ризике, посебно имајући у виду да Вашингтон не може да изврши на Берлин такав притисак, као на Софију или Скопље. Истовремено, нестаје опасност од које је Европа накратко – али снажно – задрхтала прошлог децембра, да ће у испорукама природног гаса убудуће зависити од Турске. Гасна понуда Анкари и одустајање од „Јужног тока“ био је јак потез Владимира Путина, који се Русији вишеструко исплатио. Али и Немачкој, која сада добија и новац од транспорта и продаје гаса, десетине хиљада нових радних места, а посебно – јача своју улогу на енергетском тржишту. Земље Балкана, насупрот томе, у великој мери губе све наведено, укључујући и наду да могу стећи економску и политичку независност.

 

ЕВРОПА У ГАСНИМ КЛЕШТИМА

Али, ако је позиција Немачке потпуно јасна, понашање Кремља подгрева осећање изневерености у балканским земљама што ће поједини западни фактори желети да искористе. Зато би потезе Русије требало боље сагледати из њеног угла. Осим што Москва није имала много избора јер је ЕУ напросто дисквалификовала „Јужни ток“ и у великој мери „Турски ток“ преко Македоније и Србије, Русија је овим шаховским рокадама на европској енергетској табли обезбедила себи неупоредиво чвршћу позицију за будућност. Како оцењују руски експерти, дајући Немачкој до сада неслућену енергетску моћ, Путин читаву Европу ставља у своја гасна клешта. Другим речима, Берлин и Москва иду једно другом у (енергетски) загрљај, док мали играчи остају сломљена срца. Штету у овом случају трпи Вашингтон, који не може бити задовољан овом алијансом. Алтернатива остаје „амерички гас из шкриљаца“, али ће он напросто да испари у судару са „Северним током“.

Постају, тако, много јаснији и заједнички немачко-руски маневри са украјинским Споразумом из Минска, који такође изузетно иритира САД, јер спречава тоталну одмазду Запада над Русијом. Али би се, исто тако, онда требало запитати и – зашто стотине хиљада муслиманских избеглица наједном хрле баш у Немачку, управо гоњене од стране Исламске државе, за коју није тајна да су је створили Американци? Да ли је то „по амерички суптилна“ порука Европи и Немачкој да су се превише заиграли у односима са Путином?

У питању је, шаховском терминологијом речено, шах, а по свему судећи и мат – у неколико потеза, које су маестрално одиграли Путин и Меркелова. Главни губитници су САД и њихови пиони у Кијеву, али и Турска, чији се лидер Ердоган још увек није до краја одважио на танго са Путином. Остаје уверење, ипак, да ће после гасног Споразума из Владивостока, сада и Анкара постати много кооперативнија. Под условом, наравно, да са успехом преброди не мала политичка и безбедносна искушења са којима се суочила.

 

ПЛАН „КОНКУРИШУЋИХ ГАСОВОДА“

Да би се новонастала ситуација још боље разумела, требало би се осврнути и на питања која су одмах поставили дежурни „забринути експерти“. А главно је: зашто Русија гради толико гасовода, укључујући и пројекат преко Турске, ако њихов укупни капацитет далеко премашује не само европске потребе, него и расположиве количине гаса које Русија тренутно поседује? А посебно ако се има у виду да је Москва, билатералним гасним споразумима са Пекингом, већ преусмерила огромне будуће количине гаса ка Истоку? Одговора на ова питања има неколико, али је и лаицима јасно да Русија и даље има огромна истражена гасна поља, од којих су многа релативно близу европских граница. И по потреби, уз заједничко инвестирање, могу бити брзо уведена у експлоатацију.

Али, прави одговор гласи: Руси уопште не намеравају да све ове цеви пуне до врха, већ примењују стратегију „конкуришућих гасовода“, где могу да користе више праваца истовремено, да по потреби повећавају и смањују проток у неком од њих. Или, чак, да га потпуно прекину. Москва не жели више никада да се нађе у ситуацији да зависи од само једне земље, као у случају са Украјином. Тако ће нестати полуге за гасни притисак на Русију, коју је Запад успешно користио у протекле две деценије. Јер, ма колико се њихови медији упињали да докажу да наводно Москва користи „енергетско оружје“ и уцењује Европу, у највећем броју случајева ситуација је била обрнута. На све то, једна од нових линија снабдевања преко „Северног тока 2“ служиће за испоруке гаса Великој Британији, што пројекту даје сасвим нову димензију. Ако је уопште ико сумњао да би европски енергетски гиганти који учествују у пројекту заједно са „Газпромом“, и помислили да тако нешто учине уколико одлука није донета на највишем државном нивоу неколико кључних земаља.

 

КАДА СУНЦЕ И МЕСЕЦ ЗАМЕНЕ МЕСТА

Путин може да буде веома задовољан, али не сме да буде заваран тренутним успехом. Нова енергетска карта Европе донеће и нове геополитичке реалности, и није случајно бивши руски шеф дипломатије Игор Иванов упозорио ових дана да су срушени стари снови о „великој Европи“ од Лисабона до Владивостока, и да уместо ње на сцену ступа „велика Евроазија“ од Шангаја до Минска. Шта ће то конкретно значити може се делом видети и из необично одлучних речи другог човека „Газпрома“ Александра Медведева, о томе како ће све изгледати после 2019. године: „После окончања транзитног уговора са Украјином, ни продужења, ни закључења новог транзитног уговора неће бити ни под каквим околностима. Имајући у виду економске, комерцијалне, технолошке, инвестиционе и политичке ризике за транзит гаса, украјинског транзита више неће бити чак ни ако Сунце и Месец замене места“!

Тако ће, у блиској будућности, за четири године, по замисли Москве и Берлина, Европу руским гасом снабдевати два гасовода – Северни преко Немачке и Јужни преко Турске. Али, на тај начин, да ниједан од њих не буде искључиви монополиста. Истина, Немци ће бити у знатно повлашћенијој позицији од Турака и остатка Европе, али је то очигледно била цена коју је Путин морао да плати. До тада, Европа и Русија ће солидарно сносити трошкове украјинског снабдевања, како тај правац не би пре времена пресушио. Тиме се објашњава и нагло спласнули ентузијазам у Кијеву, чије ратне авантуре више нису у ударним вестима светских медија. Они су свој посао обавили и сада могу полако и у тишини да се повуку.

Ако би, ипак, покушали поново да ударе силом на Донбас иза којег стоји Русија, то би само био знак да се Вашингтон очајнички противи новој геополитичкој и енергетској реалности у Европи. У том случају, велико је питање како би на то реаговали Немци, којима је очигледно преко главе бесмислених сукоба. Берлин има сасвим друге планове и може много тога да изгуби. У ситуацији када са Истока надиру милиони придошлица нејасних и прилично забрињавајућих намера, и док озбиљне ударце трпи и зона евра и шенгенска зона, нови економски шок у виду блокаде руског енергента који живот значи – могао би да буде каписла која ће распалити ватру. Зато реалисти у Европи виде да би Путина требало схватити сасвим озбиљно и да би његове захтеве требало прихватити у циљу голог опстанка. Руски лидер је Европу стегнуо у своја енергетска клешта и пре ће „Сунце и Месец да замене места“, него што ће Путин да попусти стисак.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *