Vladimir ujedinjuje Rusiju i Ukrajinu

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Obeležavanje hiljadugodišnjice upokojenja kneza Vladimira simbol je civilizacijske i duhovne povezanosti tri pravoslavne države u kojoj živi isti narod – Rusije, Ukrajine i Belorusije

Vraćanjem Krima u svoj sastav marta prošle godine, Rusija je preuzela kontrolu nad izuzetno važnim, a moguće i najvažnijim mestom svoje istorije i duhovnosti – Hersonesom Tavričeskim, u narodu poznatom kao Korsunj. Ovaj istorijski lokalitet planetarnog značaja u predgrađu današnjeg Sevastopolja, gde je 988. od Vizantinaca primio pravoslavlje drevnoruski knez kijevski i novgorodski Vladimir, čime je odredio sudbinu Evroazije za najmanje deset narednih vekova, od prošle nedelje predat je pod direktnu upravu ruske federalne vlade u Moskvi i uvršćen je na spisak posebno vrednih objekata kulturnog nasleđa naroda Rusije. To je, zapravo, kulminacija obeležavanja ravno milenijuma od kada se upokojio Sveti ravnoapostolni knez Vladimir, 28. jula (15. jula po starom kalendaru) 1015. godine. Završni čin uslediće na Dan narodnog jedinstva, 4. novembra u Moskvi, kada će na vidikovcu Vorobjevi gori, najvišoj tački ruske prestonice, biti postavljen spomenik osnivaču ruske civilizacije, knezu Vladimiru, visok 24 metra.

 

VIŠE OD SIMBOLIKE

Ali, sve bi to ostao tek deo bogatog kulturnog i istorijskog nasleđa Rusije, da upravo „slučaj“ kneza Vladimira ne zadire duboko u aktuelne političke događaje i sukobe na relaciji Moskva – Kijev, možda i najbolje oslikavajući tragediju današnjeg trenutka između dva bratska naroda, koje mnogi, uključujući i predsednika RF Vladimira Putina, smatraju za jedan isti. I opet, Vladimirova sudbina i delo, čije se posledice danas možda vide bolje nego ikad pre, pokazuje veličinu i domet njegovih postupaka kojih, verovatno, on tada nije mogao ni da bude svestan. Tako je sveti ruski knez, što je u svom paganskom životnom razdoblju počinio neka dela zbog kojih bi se svaki hrišćanin pokajao, primivši pravoslavlje – poveo Rusiju i njen narod na hiljadugodišnje putovanje na kojem i danas praktično drži granice: od Balkana do Japana, i od Severnog pola do Kaspijskog mora.

Ima više od puke simbolike u tome da se, na hiljadugodišnjicu od smrti svog vođe i ujedinitelja, Rusi i Ukrajinci danas biju baš u Novorusiji, Vladimirovoj zemlji. I nadomak samog Dnjepra, reke u kojoj je knez krstio Kijevljane, rečima: „Ko na Dnjepar ne dođe, nije mi brat!“ Na sličan način kao i danas, na Vladimira su Zapad i Rim vršili pritisak da primi njihovu veru, ali je on prigrlio pravoslavlje i Vizantiju. Time je sebe i svoju zemlju svrstao u grupu protivnika katolicizma, što su „zapadni prijatelji“ vekovima potvrđivali napadajući Rusiju u svakom trenutku kada bi ona dospela u poteškoće i pokazala slabost. Počev od prvog zapadnog, litvansko-poljskog osvajanja Kijeva u 14. veku, dok se Rusija branila od mongolske najezde. Ova katolička okupacija zapadne Rusije trajala je tri puna veka i produžena je kroz sve dalje ratove Zapada protiv ruske države, uključujući Krimski rat, Prvi i Drugi svetski rat i raspad Sovjetskog Saveza, kao i pokušaje uterivanja Ukrajine u NATO i izazivanje „obojenih revolucija“, i konačno započinjanje građanskog rata u ovoj zemlji.

Sve je to dovelo do današnje situacije u Ukrajini, gde brat puca na brata – a ne zna ni zašto, ni za čiji račun, niti zašto svoju, rusko-ukrajinsku zemlju, gura u provaliju. Sav besmisao trenutno vladajuće ukrajinske ideologije i potpuni moralni i ljudski sunovrat onih koji sebe smatraju nekakvom elitom ove zemlje najbolje su se videli prilikom govora predsednika Petra Porošenka na ceremoniji obeležavanja hiljadugodišnjice smrti Vladimira Velikog. On je, izgleda, postupio tačno po instrukcijama „britanskih Ukrajinaca“ koji su 1988, na milenijumsku godišnjicu kneževog krštenja, u Londonu postavili spomenik „Volodimiru – vladaru Ukrajine 980‒1015“. Potpuno su ignorisali činjenicu da se reč „ukrajina“ čak i kao toponim prvi put pojavljuje u 14. veku, a  u značenju države tek 1917. godine. Vladimir je bio zaista knez kijevski od 978. godine, ali je još od 970. bio i knez novgorodski. A Novgorod je najstarija ruska država, čiji su vladari, poput kneza Vladimira, preneli prestonicu u Kijev i počeli da se nazivaju – veliki kneževi.

 

KIJEVSKA RUS

Otuda je, uslovno rečeno, tačno da je ruski knez Vladimir bio i „vladar Ukrajine“, kao što je vladao još mnogim područjima današnje Istočne Evrope. Ali, njegova zemlja, i po veri i po civilizacijskom kodu, bila je upravo ono što se i danas zove Rusija, o čemu svedoči i opšteprihvaćeni naziv te države – Kijevska Rus, odnosno Drevnoruska država. Zato su potpuno groteskni pokušaji današnjih ekstremnih nacionalista iz Galicije, sledbenika rimokatoličke verske tradicije, koji sasvim ozbiljno predlažu da se Ukrajina preimenuje u „Ukrajinu-Rus“, verujući da će tako na duži rok prevesti čitav ruski narod pod svoje i krilo Vatikana. Možda su svesni, a možda i nisu, da u tom slučaju oni više ne bi bili ni potrebni, jer sve to što žele da postanu, već postoji i zove se Poljska. Da li zato ikoga treba da začudi što su glavni pokrovitelji postmajdanske i prozapadne ukrajinske vlasti – upravo Poljska i Litvanija, dve države koje su vekovima činile udarnu pesnicu Zapada u potčinjavanju zapadnoruskih zemalja? Da li one danas dolaze na rusku zemlju sa maslinovom grančicom u kljunu, ili kao prethodnica agresivne zapadne vojne alijanse?

Predsednik Porošenko, koji voli Volodimira i mrzi Vladimira, kneza naziva nikako drugačije nego osnivač „srednjovekovne evropske države Rus     -Ukrajina“! Da bi pojasnio o kakvoj se to novoj istorijskoj konstrukciji radi, obraćajući se na svečanoj akademiji 28. jula, Porošenko je istakao: „Vladimir se pre više od hiljadu godina odlučio na veoma hrabar i odvažan korak. Bio je to ne samo kulturni i politički izbor već izbor evropski. Sveti Vladimir je verovatno prijatno iznenađen, kada vidi s nebesa kako bogatu žetvu su dala zrna koja je posejao, kako je raznovrsno sada hrišćanstvo u Ukrajini, direktnoj naslednici njegove drevne države“, istakao je „naslednik Volodimira“.

 

UČINAK „BRITANSKIH UKRAJINACA“

A da knez zaista može danas da vidi Porošenka i njegovu ideološku sabraću, bio bi sigurno veoma neprijatno iznenađen. Potopio bi ih bez sumnje u taj isti Dnjepar u kojem je krstio svoje podanike, ali je veliko pitanje da li bi im dozvolio da izrone. Nije Vladimir u Kijevskoj Rusi posejao zrnevlje „raznovrsnog hrišćanstva“, već isključivo pravoslavnog, iako je i pred njim bila potpuno ista verska ponuda kao i pred današnjim Kijevom. Vladimir se okrenuo Istoku, a ne Zapadu, odnosno Evroaziji, a ne Evropi, kako Porošenko pokušava da predstavi. U Porošenkovoj „evropejskoj Ukrajini“ ubijaju monahinje i starešine pravoslavnih hramova, poput oca Romana Nikolajeva, kome su u Kijevu 25. jula pucali u glavu, ili mati Alevtine, koju su udavili četiri dana kasnije u istom gradu. U oba slučaja, počinioci su „nepoznati“…

Porošenko je citirao i reči „prvog ukrajinskog mitropolita Ilariona“ (poznat pod nadimkom „Rusin“) i njegovo delo „Slovo o zakonu i blagodati“, gde se slave hrabrost i pobede Vladimira. Predsednik je svoj citat prekinuo tačno pre ovih reči srednjovekovnog vladike o velikom knezu: „Jer nije vladičestvo vaše u jadnoj i nepoznatoj zemlji, nego u ruskoj, o kojoj znaju i čuju na sva četiri kraja zemlje.“ Nije bolje Ilarion ni mogao pre deset vekova da posavetuje današnje kijevske evrofilne vlastodršce. Da je video današnju „jadnu i nepoznatu“ Ukrajinu, zatražio bi da i oni, kao i slavni Vladimir, brane i grade rusku zemlju. Ali, uzalud je njima govoriti…

Knez Vladimir je najdirektnije povezan i sa ruskim Krimom. Upravo je on načinio prva ruska istorijska osvajanja ove strateški najvažnije teritorije u Crnom moru. Zato su Vizantinci i došli u Hersones da Vladimir tamo primi pravoslavlje, oženi kćer cara Vasilija, Anu, i tako postane njihov saveznik, jer je knez prethodno ovaj grad osvojio. Taj isti Hersones sedam vekova kasnije ponovo će izgraditi ruska imperatorka Katarina, pod imenom Sevastopolj. I od tada on, osim kratkih perioda okupacije, nikad više neće napuštati Rusiju, niti ona njega. Hersones, odnosno Sevastopolj, postaće neuništivi grad-heroj ruske vojne i duhovne slave.

I tu na scenu opet stupaju Porošenko, „britanski Ukrajinci“ i njihove teorije, potpomognuti ruskim odeljenjem Bi-Bi-Sija. Artjom Krečetnikov, dopisnik britanskog javnog servisa, ponavlja Porošenkovu tvrdnju da je prihvatanje hrišćanstva uvodilo zemlju u „tadašnju međunarodnu zajednicu“. Knez Vladimir, koga Krečetnikov stavlja rame uz rame sa „reformatorima poput Lenjina i Jeljcina“, želi krštenjem da bude „prisutan u Evropi kao ravnopravan“. Ali, dopisnik Bi-Bi-Sija nije propustio da kneza, kao uzgred, nazove pogrdnim imenom „robičič“, to jest „sin obične radnice“. Pa je još, takođe „an pasan“, dodao da je pravoslavlje knez odabrao „zato što u tamošnjim crkvama lepo pevaju“, odbijajući da vidi bilo kakav dublji smisao i razlog u Vladimirovom neprihvatanju rimskog hrišćanstva. Naprosto, tvrdi Krečetnikov, Vizantija je tada bila jedina supersila, nešto kao danas Amerika, a Zapadna Evropa će postati „interesantnija i prestižnija tek kroz 200 godina“. Krečetnikov to ne kaže direktno, ali sledujući njegovoj logici, današnja Rusija bi trebalo da prihvati američku „veru“ i ideologiju. Baš kao što je činio „reformator Jeljcin“…

Hrišćanstvo se, objašnjava dalje britanski novinar Krečetnikov, u Rusiji nametalo isključivo odozgo i nasilnim putem. Dakle, sve što je loše u vezi Vladimira, može se pripisati Rusiji. Po principu: ako već ne možemo da vam ga oduzmemo, onda ćemo da ga uprljamo… Na tom tragu je i njegovo tumačenje „istorijske činjenice“ da je naziv „Rus“ potekao od skandinavske reči „ruotsi“, što znači – veslači! Ova rasistička teorija koju britanski državni medij razvija ističe kako su superiorni Vikinzi angažovali primitivne „Ruotse-Ruse“, praktično robove, da veslaju na njihovim brodovima, a oni su se nadali da će tako pristupiti privilegovanoj skandinavskoj „kasti“. „Rusi su narod veslača“, tvrdi bez imalo ustezanja Bi-Bi-Sijev kajakaš Artjom Krečetnikov, bar po imenu i prezimenu – takođe Rus. I on se, očito, nada da će svojim brzim i oštrim zaveslajima jednog dana pristupiti kasti Britanaca. Ono što on zaboravlja, kao i Porošenko, jeste da je knez Vladimir postavio temelje države koja je potom „superiorne Vikinge“ odbacila jednom i zasvagda daleko na sever.

 

I DANAS POSTOJI – VLADIMIR!

Koliko je „Ukrajincima“ – nazovimo ih u ovoj prilici, bolje, pravim imenom, Poljaci – bio zaista važan Sveti Vladimir, vidi se i iz sudbine njegovih moštiju. Nakon što su Mongoli 1240. srušili kijevsku Desjatinu crkvu, u kojoj su duže od dva veka čuvane kneževe mošti, one su u tim ruševinama provele narednih 390 godina, sve dok se ruska država nije u punom kapacitetu vratila u Kijev. Prvo što je Rusija uradila bilo je iskopavanje svetih moštiju kneza Vladimira. One se i danas čuvaju u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi. Zašto onda Ukrajinci i Poljaci, za 300 godina vladavine Kijevom, nisu izvukli svetinju na svetlost dana, ako im je zaista tako važna?

Odgovor se sam nameće – Vladimir nije njihov, za Zapad je on neprijatelj koga treba uništiti. Vladimir je simbol ujedinjenja tri bratske slovenske države u kojoj živi jedan isti, ruski narod – Belorusije, Ukrajine i Rusije. Rusija je posle šest vekova od mongolskog rušenja Desjatine crkve ovu svetinju 1842. ponovo izgradila, ali ju je po drugi put srušila sovjetska – ukrajinska vlast 1928. godine. Podrazumeva se da nova „nezaležna Ukrajina“ nije ni pokušala da crkvu obnovi. Isto tako, i u Hersonesu, na mestu kneževog krštenja, Vladimirski sabor podigla je Moskva, po završetku Krimskog rata.

Zato Porošenko više hvali „kralja Danila“, koji je Kijevom vladao kratko i neslavno, upravo u vreme dok su Mongoli harali današnjom Ukrajinom i Rusijom. Porošenko ističe da je „kralj Danil prihvatio krunu od pape Rimskog i postao prvi ukrajinski kralj, zbog čega postoje sve osnove da se Vladimirovo krštenje poistoveti sa svesnim evropskim izborom“! Samo je Porošenko zaboravio da podseti da je krunu Danil primio sa zadatkom prevođenja Rusa u rimokatoličku veru, ali i da objasni kakve veze ima Vladimir sa „papom Rimskim“, kad već tvrdi da se „danas, kao i pre hiljadu godina, Ukrajinci ponovo vraćaju u Evropu, kao u rodni dom“. „Borba protiv ruske agresije, to je bitka za Ukrajinu, i istovremeno bitka na istoku kontinenta za samu Evropu i njene temeljne vrednosti“, rekao je predsednik i podvukao da je reka Severni Donjec, koja protiče kroz Donbas, i danas, kao i tada, „granica na kojoj Ukrajinci brane svoju slobodu, nezavisnost i evropski izbor“. Ali i tada, kao i danas, osim evropskog, postoji i ruski izbor. I postoji Vladimir.

[/restrictedarea]