Владимир уједињује Русију и Украјину

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
Обележавање хиљадугодишњице упокојења кнеза Владимира симбол је цивилизацијске и духовне повезаности три православне државе у којој живи исти народ – Русије, Украјине и Белорусије

Враћањем Крима у свој састав марта прошле године, Русија је преузела контролу над изузетно важним, а могуће и најважнијим местом своје историје и духовности – Херсонесом Таврическим, у народу познатом као Корсуњ. Овај историјски локалитет планетарног значаја у предграђу данашњег Севастопоља, где је 988. од Византинаца примио православље древноруски кнез кијевски и новгородски Владимир, чиме је одредио судбину Евроазије за најмање десет наредних векова, од прошле недеље предат је под директну управу руске федералне владе у Москви и увршћен је на списак посебно вредних објеката културног наслеђа народа Русије. То је, заправо, кулминација обележавања равно миленијума од када се упокојио Свети равноапостолни кнез Владимир, 28. јула (15. јула по старом календару) 1015. године. Завршни чин уследиће на Дан народног јединства, 4. новембра у Москви, када ће на видиковцу Воробјеви гори, највишој тачки руске престонице, бити постављен споменик оснивачу руске цивилизације, кнезу Владимиру, висок 24 метра.

 

ВИШЕ ОД СИМБОЛИКЕ

Али, све би то остао тек део богатог културног и историјског наслеђа Русије, да управо „случај“ кнеза Владимира не задире дубоко у актуелне политичке догађаје и сукобе на релацији Москва – Кијев, можда и најбоље осликавајући трагедију данашњег тренутка између два братска народа, које многи, укључујући и председника РФ Владимира Путина, сматрају за један исти. И опет, Владимирова судбина и дело, чије се последице данас можда виде боље него икад пре, показује величину и домет његових поступака којих, вероватно, он тада није могао ни да буде свестан. Тако је свети руски кнез, што је у свом паганском животном раздобљу починио нека дела због којих би се сваки хришћанин покајао, примивши православље – повео Русију и њен народ на хиљадугодишње путовање на којем и данас практично држи границе: од Балкана до Јапана, и од Северног пола до Каспијског мора.

Има више од пуке симболике у томе да се, на хиљадугодишњицу од смрти свог вође и ујединитеља, Руси и Украјинци данас бију баш у Новорусији, Владимировој земљи. И надомак самог Дњепра, реке у којој је кнез крстио Кијевљане, речима: „Ко на Дњепар не дође, није ми брат!“ На сличан начин као и данас, на Владимира су Запад и Рим вршили притисак да прими њихову веру, али је он пригрлио православље и Византију. Тиме је себе и своју земљу сврстао у групу противника католицизма, што су „западни пријатељи“ вековима потврђивали нападајући Русију у сваком тренутку када би она доспела у потешкоће и показала слабост. Почев од првог западног, литванско-пољског освајања Кијева у 14. веку, док се Русија бранила од монголске најезде. Ова католичка окупација западне Русије трајала је три пуна века и продужена је кроз све даље ратове Запада против руске државе, укључујући Кримски рат, Први и Други светски рат и распад Совјетског Савеза, као и покушаје утеривања Украјине у НАТО и изазивање „обојених револуција“, и коначно започињање грађанског рата у овој земљи.

Све је то довело до данашње ситуације у Украјини, где брат пуца на брата – а не зна ни зашто, ни за чији рачун, нити зашто своју, руско-украјинску земљу, гура у провалију. Сав бесмисао тренутно владајуће украјинске идеологије и потпуни морални и људски суноврат оних који себе сматрају некаквом елитом ове земље најбоље су се видели приликом говора председника Петра Порошенка на церемонији обележавања хиљадугодишњице смрти Владимира Великог. Он је, изгледа, поступио тачно по инструкцијама „британских Украјинаца“ који су 1988, на миленијумску годишњицу кнежевог крштења, у Лондону поставили споменик „Володимиру – владару Украјине 980‒1015“. Потпуно су игнорисали чињеницу да се реч „украјина“ чак и као топоним први пут појављује у 14. веку, а  у значењу државе тек 1917. године. Владимир је био заиста кнез кијевски од 978. године, али је још од 970. био и кнез новгородски. А Новгород је најстарија руска држава, чији су владари, попут кнеза Владимира, пренели престоницу у Кијев и почели да се називају – велики кнежеви.

 

КИЈЕВСКА РУС

Отуда је, условно речено, тачно да је руски кнез Владимир био и „владар Украјине“, као што је владао још многим подручјима данашње Источне Европе. Али, његова земља, и по вери и по цивилизацијском коду, била је управо оно што се и данас зове Русија, о чему сведочи и општеприхваћени назив те државе – Кијевска Рус, односно Древноруска држава. Зато су потпуно гротескни покушаји данашњих екстремних националиста из Галиције, следбеника римокатоличке верске традиције, који сасвим озбиљно предлажу да се Украјина преименује у „Украјину-Рус“, верујући да ће тако на дужи рок превести читав руски народ под своје и крило Ватикана. Можда су свесни, а можда и нису, да у том случају они више не би били ни потребни, јер све то што желе да постану, већ постоји и зове се Пољска. Да ли зато икога треба да зачуди што су главни покровитељи постмајданске и прозападне украјинске власти – управо Пољска и Литванија, две државе које су вековима чиниле ударну песницу Запада у потчињавању западноруских земаља? Да ли оне данас долазе на руску земљу са маслиновом гранчицом у кљуну, или као претходница агресивне западне војне алијансе?

Председник Порошенко, који воли Володимира и мрзи Владимира, кнеза назива никако другачије него оснивач „средњовековне европске државе Рус     -Украјина“! Да би појаснио о каквој се то новој историјској конструкцији ради, обраћајући се на свечаној академији 28. јула, Порошенко је истакао: „Владимир се пре више од хиљаду година одлучио на веома храбар и одважан корак. Био је то не само културни и политички избор већ избор европски. Свети Владимир је вероватно пријатно изненађен, када види с небеса како богату жетву су дала зрна која је посејао, како је разноврсно сада хришћанство у Украјини, директној наследници његове древне државе“, истакао је „наследник Володимира“.

 

УЧИНАК „БРИТАНСКИХ УКРАЈИНАЦА“

А да кнез заиста може данас да види Порошенка и његову идеолошку сабраћу, био би сигурно веома непријатно изненађен. Потопио би их без сумње у тај исти Дњепар у којем је крстио своје поданике, али је велико питање да ли би им дозволио да изроне. Није Владимир у Кијевској Руси посејао зрневље „разноврсног хришћанства“, већ искључиво православног, иако је и пред њим била потпуно иста верска понуда као и пред данашњим Кијевом. Владимир се окренуо Истоку, а не Западу, односно Евроазији, а не Европи, како Порошенко покушава да представи. У Порошенковој „европејској Украјини“ убијају монахиње и старешине православних храмова, попут оца Романа Николајева, коме су у Кијеву 25. јула пуцали у главу, или мати Алевтине, коју су удавили четири дана касније у истом граду. У оба случаја, починиоци су „непознати“…

Порошенко је цитирао и речи „првог украјинског митрополита Илариона“ (познат под надимком „Русин“) и његово дело „Слово о закону и благодати“, где се славе храброст и победе Владимира. Председник је свој цитат прекинуо тачно пре ових речи средњовековног владике о великом кнезу: „Јер није владичество ваше у јадној и непознатој земљи, него у руској, о којој знају и чују на сва четири краја земље.“ Није боље Иларион ни могао пре десет векова да посаветује данашње кијевске еврофилне властодршце. Да је видео данашњу „јадну и непознату“ Украјину, затражио би да и они, као и славни Владимир, бране и граде руску земљу. Али, узалуд је њима говорити…

Кнез Владимир је најдиректније повезан и са руским Кримом. Управо је он начинио прва руска историјска освајања ове стратешки најважније територије у Црном мору. Зато су Византинци и дошли у Херсонес да Владимир тамо прими православље, ожени кћер цара Василија, Ану, и тако постане њихов савезник, јер је кнез претходно овај град освојио. Тај исти Херсонес седам векова касније поново ће изградити руска императорка Катарина, под именом Севастопољ. И од тада он, осим кратких периода окупације, никад више неће напуштати Русију, нити она њега. Херсонес, односно Севастопољ, постаће неуништиви град-херој руске војне и духовне славе.

И ту на сцену опет ступају Порошенко, „британски Украјинци“ и њихове теорије, потпомогнути руским одељењем Би-Би-Сија. Артјом Кречетников, дописник британског јавног сервиса, понавља Порошенкову тврдњу да је прихватање хришћанства уводило земљу у „тадашњу међународну заједницу“. Кнез Владимир, кога Кречетников ставља раме уз раме са „реформаторима попут Лењина и Јељцина“, жели крштењем да буде „присутан у Европи као равноправан“. Али, дописник Би-Би-Сија није пропустио да кнеза, као узгред, назове погрдним именом „робичич“, то јест „син обичне раднице“. Па је још, такође „ан пасан“, додао да је православље кнез одабрао „зато што у тамошњим црквама лепо певају“, одбијајући да види било какав дубљи смисао и разлог у Владимировом неприхватању римског хришћанства. Напросто, тврди Кречетников, Византија је тада била једина суперсила, нешто као данас Америка, а Западна Европа ће постати „интересантнија и престижнија тек кроз 200 година“. Кречетников то не каже директно, али следујући његовој логици, данашња Русија би требало да прихвати америчку „веру“ и идеологију. Баш као што је чинио „реформатор Јељцин“…

Хришћанство се, објашњава даље британски новинар Кречетников, у Русији наметало искључиво одозго и насилним путем. Дакле, све што је лоше у вези Владимира, може се приписати Русији. По принципу: ако већ не можемо да вам га одузмемо, онда ћемо да га упрљамо… На том трагу је и његово тумачење „историјске чињенице“ да је назив „Рус“ потекао од скандинавске речи „руотси“, што значи – веслачи! Ова расистичка теорија коју британски државни медиј развија истиче како су супериорни Викинзи ангажовали примитивне „Руотсе-Русе“, практично робове, да веслају на њиховим бродовима, а они су се надали да ће тако приступити привилегованој скандинавској „касти“. „Руси су народ веслача“, тврди без имало устезања Би-Би-Сијев кајакаш Артјом Кречетников, бар по имену и презимену – такође Рус. И он се, очито, нада да ће својим брзим и оштрим завеслајима једног дана приступити касти Британаца. Оно што он заборавља, као и Порошенко, јесте да је кнез Владимир поставио темеље државе која је потом „супериорне Викинге“ одбацила једном и засвагда далеко на север.

 

И ДАНАС ПОСТОЈИ – ВЛАДИМИР!

Колико је „Украјинцима“ – назовимо их у овој прилици, боље, правим именом, Пољаци – био заиста важан Свети Владимир, види се и из судбине његових моштију. Након што су Монголи 1240. срушили кијевску Десјатину цркву, у којој су дуже од два века чуване кнежеве мошти, оне су у тим рушевинама провеле наредних 390 година, све док се руска држава није у пуном капацитету вратила у Кијев. Прво што је Русија урадила било је ископавање светих моштију кнеза Владимира. Оне се и данас чувају у Храму Христа Спаситеља у Москви. Зашто онда Украјинци и Пољаци, за 300 година владавине Кијевом, нису извукли светињу на светлост дана, ако им је заиста тако важна?

Одговор се сам намеће – Владимир није њихов, за Запад је он непријатељ кога треба уништити. Владимир је симбол уједињења три братске словенске државе у којој живи један исти, руски народ – Белорусије, Украјине и Русије. Русија је после шест векова од монголског рушења Десјатине цркве ову светињу 1842. поново изградила, али ју је по други пут срушила совјетска – украјинска власт 1928. године. Подразумева се да нова „незалежна Украјина“ није ни покушала да цркву обнови. Исто тако, и у Херсонесу, на месту кнежевог крштења, Владимирски сабор подигла је Москва, по завршетку Кримског рата.

Зато Порошенко више хвали „краља Данила“, који је Кијевом владао кратко и неславно, управо у време док су Монголи харали данашњом Украјином и Русијом. Порошенко истиче да је „краљ Данил прихватио круну од папе Римског и постао први украјински краљ, због чега постоје све основе да се Владимирово крштење поистовети са свесним европским избором“! Само је Порошенко заборавио да подсети да је круну Данил примио са задатком превођења Руса у римокатоличку веру, али и да објасни какве везе има Владимир са „папом Римским“, кад већ тврди да се „данас, као и пре хиљаду година, Украјинци поново враћају у Европу, као у родни дом“. „Борба против руске агресије, то је битка за Украјину, и истовремено битка на истоку континента за саму Европу и њене темељне вредности“, рекао је председник и подвукао да је река Северни Доњец, која протиче кроз Донбас, и данас, као и тада, „граница на којој Украјинци бране своју слободу, независност и европски избор“. Али и тада, као и данас, осим европског, постоји и руски избор. И постоји Владимир.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Šta ovde ima novo što već milion puta nije napisano i izgovoreno? Izmislili ste rupu na saksiji? Rusija bez obračuna sa ekumenizovanim izrodima sopstvenog naroda, nikada neće vratiti ono što vi ovde zovete ukrajinom! Nikada! Može veliki vladimir da se igra neoliberalno-tajkunskih igara do mile volje, bez upotrebe ruskog oružja i uništenja unijata, vašington i brisel su sve bliži ruskim zapadnim granicama! A onda… e onda će ova igra žrtvovanja Malorusa, zarad sebičnih tajkunskih interesa, ispostaviti račun Majci Rusiji, što će precizno da znači da su anglosaksonske nuklearke na manje od 400km od Moskve! I onda ćmo svi mi da vidimo posledice “mudre državničke politike” kremaljskog kalkulanta…

  2. ОЖЕНИ СЕ КЋЕРКОМ ВИЗАНТИЈСКОГ ЦАРА, а не: ожени кћерку…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *