Poslednji modernistički vajar

Povodom dve aktuelne izložbe Ratka Vulanovića 

Piše Dejan Đorić

„Apokalipsa“ u Galeriji RTS i „Potraga za Itakom“ u Galeriji ULUS – izložbe potvrđuju da ovaj umetnik nije nimalo sladak skulptor, da ne povlađuje nikome pa ni sebi, i da dosledno sledi geslo koje je dobro formulisao Dado Đurić – najbolja dela stvaraju se u muci, samo takvima treba verovati

Ne pamti se u našoj sredini da je jedan vajar imao u Beogradu, u isto vreme dve velike, uspele izložbe, u uglednim galerijama, a još manje da je na jednoj predstavio mermerne skulpture a na drugoj one rađene u drvetu. Izložbu „Apokalipsa“ Ratka Vulanovića (Laz kraj Nikšića, 1941) publika može da vidi u Galeriji RTS do kraja septembra a drugu pod nazivom „Potraga za Itakom“ u Galeriji ULUS do 25. avgusta. Istovremeno, one su i najava za monografiju tog vajara, koja uskoro izlazi. Za takve titanske poduhvate sposoban je samo Ratko Vulanović, koji u sedamdeset četvrtoj godini podiže četiri ćerke, od kojih dve srednjoškolke, i usput pravi kamene gradove kao što je onaj na Adi Ciganliji nazvan „Kapija bez kraja“.

BARBAROGENIJE

Njegova dela mogu se videti u Tašmajdanskom parku, Narodnom muzeju u Beogradu, u Nobelovoj fondaciji u Stokholmu, Podgorici, Budvi… Skulpture u Galeriji ULUS su manji deo njegove kolekcije u beogradskom ateljeu sa kojom, samo kada je reč o drvetu, može ispuniti nekoliko galerija a kako jedan čovek doprema, rukuje i obrađuje takve gromade, samo on zna. Pamtimo ga i po aluminijumskim skulpturama visokim sedam metara, izloženim u Knez Mihailovoj osamdesetih godina, za koje je dobio „Politikinu“ nagradu. Vulanović je uživao poverenje ličnosti koje su se retko rešavale da daju nekom podršku. O njemu je fasciniran pisao Dragoš Kalajić, koji nije voleo modernu umetnost niti mario za savremenu skulpturu ali i rodonačelnik srpske moderne istorije umetnosti Miodrag B. Protić.

[restrictedarea]

Ratka Vulanovića, još jednog barbarogenija koji dolazi iz Crne Gore, poznavaoci svrstavaju u najveće žive vajare, pored Mura, Kaldera, Neizvesnog i Džamonje, možda se može reći i da je on poslednji modernistički vajar. Zadivljen modernom umetnošću, umeo je da nađe sponu sa tradicijom, pa na svojim radovima u prvi plan dovodi prirodne oblike. Gledaju sa njegovih skulptura oči, forme nalik vulvi, spirale puževa iz praistorije, on uzgaja džinovske kristale, suočava nas sa elementarnim, euklidovskim oblicima ali i šrafom kod kojega ga kao kod ježa zanima nazubljenost i oštrina. Vulanović nije nimalo sladak skulptor, ne povlađuje nikome pa ni sebi; dosledno sledi geslo velikih umetnika koje je najbolje formulisao Dado Đurić – najbolja dela stvaraju se u muci, samo takvima treba verovati. Svaki komad pomno obrađuje, njegovi radovi su najčešće zaobljenih ivica, nastali po pravilu stare skulpture koje se među mladima ne poštuje, što dovodi do estetski ružnije pojavnosti i s vremenom oštećenja dela. Vulanović je guru srpske i crnogorske skulpture, doajen, jedan od poslednjih pravih vajara, koga bi mnogi hteli da vide na izložbama, međutim, on se vešto čuva zamki grupnog izlaganja, svestan današnje poplave amaterizma. „Kamen sa kojim radim je granit i ljuti kamen iz hercegovačkih i crnogorskih planina. On je večan, uspešno se odupire vremenu, svemu odoleva… To je materijal od koga sam, najverovatnije, i ja delimično satkan“, kaže skulptor. Zoran Markuš, koga su mnogi smatrali najvećim našim kritičarem u drugoj polovini dvadesetog veka, dodaje: „I, otuda, u ovim skulpturama homogenost statike i tektonike masa, neke vrste trajnog i čvrsto uspostavljenog ugovora između primarnog i kreativnog.“

ULAZAK U SKULPTURU

U postmodernom, elektronskom dobu, arhitektura je izgubila dostojanstvo i estetsku neprikosnovenost, mnoge građevine danas se projektuju kao skulpture, arhitekti posežu za vajarskim rešenjima i stvaraju gigantska skulptorska dela, o čemu postoje i stručne estetičke studije. Vulanović ne predlaže jedno građevinsko delo, već u malom stvara gradove i umetnički, ni prirodan niti urban pejzaž. Njegovi gradovi i trgovi imaju organsku, ljudsku dimenziju, mogu biti zanimljivi deci koliko i iskusnim poznavaocima, princip ređanja ili nagomilavanja istovremeno je svetovan i sakralan. U kompoziciji blizak je otpadu, deponiji, ali i savremenoj galerijskoj, muzejskoj postavci, kao i renesansnom kabinetu čudesa, sličan je i principu formiranja oltara u paganskim i u objavljenim religijama.

Vulanović omogućuje ulazak u skulpturu, što i nije nešto novo, ali dok ulazi u drveni grad ili u kameni pejzaž, gledalac je rasterećen bilo kakve izvanumetničke poruke kojima obiluje današnja likovna scena, a to je već novost. Ni staro ni (post)moderno, istovremeno i aktuelna ambijentalna galerijska postavka, instalacija, svaka Vulanovićeva izložba je drevna i prirodna, nalik obličju složenih cepanica. Svojim vajarstvom ne prestaje da iznenađuje i provocira, otvarajući nove saznajne i estetske vrednosti. Isključivši bilo kakve prizemne dnevne i političke poruke, parole sadašnje ispolitizovane avangarde, bori se za slobodu umetnosti i čistu likovnost a time i za prastaru skulptorsku formu koja je skoro prognana iz galerija ali koja, kako vidimo, ima budućnost. Svestan koliko su stari vajari od praistorijskih majstora megalita do egipatskih minijaturista i monumentalista dali skulpturi, skromno primećuje da je nemoguće nadmašiti prirodu i napraviti bolju skulpturu od oblutka. Snažno ali odmereno, Vulanović skoro uvek stvara monumentalnu formu, bez obzira na njenu veličinu i prostor, ali je ona uvek na tragu organskog oblika. Kosta Bogdanović, vajar i veliki poznavalac teorijske skulptorske problematike, dobro je u predgovoru Vulanovićeve druge samostalne izložbe u prestižnoj beogradskoj Galeriji Doma omladine još 1973. godine uočio da u formi ovog umetnika postoji fenomen klizanja nasuprot tektonike mase. Pisao je o „zaustavljenom pokretu detalja“ kao „tipu oživljavanja volumena“ i povezao mladog skulptora sa Fricom Votrubom, kome je za sličan poduhvat takođe „bio neophodan antropomorfni impuls“. Nije daleko od istine da iza Vulanovićevih iskliznuća i otklona od statičnog opstoji ljudska figura. Da se i ona može raspasti u stotine delova i osvojiti prostor, svedoči pozno vajarevo delo. Kosta Bogdanović je još na početku umetnikovog pregnuća naslutio da će njegovo skoro opsesivno bavljenje biti posvećeno „osamljenom detalju“, što će kasnije i doslovno postati stvarnost Vulanovićevih radova. „Rođen je događaj, čiji procesi nastanka bacaju u zaborav oblik kamena iz koga je postao“, kaže Bogdanović, misleći na večni uzor – mermernu kocku, devičanski stvorenu već u kamenolomu. Na toj izložbi je radom iz 1972. godine nazvanom „Kamen po kamen“ ovaj skulptor programski naznačio ceo svoj opus.

SMEO MISLILAC

Ako se složimo da je likovnost vid mišljenja, onda je Vulanović smeo i progresivan mislilac. Osim monumentalnosti, ima i nečeg svečanog u njegovom likovnom delovanju, što je povezano sa crnogorskim poreklom ovog umetnika. Možda se ta velika osećajnost trošila u vremenu i prostoru, u susretu, sukobu i mirenju sa materijalom, ali ga nikada nije napuštala radost,  svečanost stvaralačkog čina, o čemu takođe govore nazivi njegovih prvih skulptura. Uvek oprezan kada su u pitanju živi i moderni stvaraoci, i Dragoš Kalajić u tekstu o ovom umetniku više puta pominje „svečanu radost“ i analizira šta bi ona bila u kontekstu Vulanovićevog stvaralaštva. Miodrag B. Protić proširuje estetsku sferu opravdano pišući o „sintezi fizičkog i duhovnog rada“ ovog velikog radnika, o „aktivizmu“ kojim „upravlja praktična graditeljska inteligencija“. Vajarev opus određuje i arhitektonika, ako ne zidanje onda podizanje, graditeljstvo koje je još na početku, u zori čovečanstva, monolitne menhire, kromlehe i dolmene povezalo koliko sa skulpturom toliko i sa arhitekturom. Nije reč o mašti koju Protić pominje, jer je ona uvek u sprezi sa fantastičnim, već o strogosti izraza i askezi, potrebi da se istraže i rezimiraju odnosi organskih i konceptualnih formi. Vulanović sjedinjuje prirodni svet sa kockama, kubusima, loptama i paralelopipedima iz idejne sfere, neosetno, meko prelazi iz stvarnog u matematičko, „uz prelive i blagost, bez oštrog sukoba i arbitrarnih preseka“, kako kaže Protić. Dodaje i da je „Urezani linearni znak produžetak i završni akcenat želje da se značenje pojača i odredi“, što je bitno određenje potonjih Vulanovićevih „črta i reza“, slobodnih ali bitnih detalja na skulpturama. Njegov opus precizno definiše Protićeva misao o „konceptu punoće redukovane na sklad“, mada se taj sklad kasnije rastočio u starijoj i snažnijoj suprotnosti – u demoniji haosa.

U mnoštvu oblika i obilju detalja vajarskih objekata koje stvara u sedmoj deceniji života, Vulanović je i dalje zadržao početni impuls – plodotvorno, sintetičko i jedinstveno razrešenje osnovnih formalnih kvaliteta u vidu sukoba i pomirenja elementarnih suprotnosti. Kao majstor sliči mikroteosu, upravlja energijama sklada i rasula, stvaranjem i uništenjem, usredištenjem i cepanjem. Na osnovu njegovog dela uočava se kolika je odgovornost i težina skulptorskog poziva. U sukobu suprotnih energija, u ratu elemenata, niču Vulanovićeve forme, krajnje i nedostupne.

[/restrictedarea]