Последњи модернистички вајар

Поводом две актуелне изложбе Ратка Вулановића 

Пише Дејан Ђорић
„Апокалипса“ у Галерији РТС и „Потрага за Итаком“ у Галерији УЛУС – изложбе потврђују да овај уметник није нимало сладак скулптор, да не повлађује никоме па ни себи, и да доследно следи гесло које је добро формулисао Дадо Ђурић – најбоља дела стварају се у муци, само таквима треба веровати

Не памти се у нашој средини да је један вајар имао у Београду, у исто време две велике, успеле изложбе, у угледним галеријама, а још мање да је на једној представио мермерне скулптуре а на другој оне рађене у дрвету. Изложбу „Апокалипса“ Ратка Вулановића (Лаз крај Никшића, 1941) публика може да види у Галерији РТС до краја септембра а другу под називом „Потрага за Итаком“ у Галерији УЛУС до 25. августа. Истовремено, оне су и најава за монографију тог вајара, која ускоро излази. За такве титанске подухвате способан је само Ратко Вулановић, који у седамдесет четвртој години подиже четири ћерке, од којих две средњошколке, и успут прави камене градове као што је онај на Ади Циганлији назван „Капија без краја“.

БАРБАРОГЕНИЈЕ

Његова дела могу се видети у Ташмајданском парку, Народном музеју у Београду, у Нобеловој фондацији у Стокхолму, Подгорици, Будви… Скулптуре у Галерији УЛУС су мањи део његове колекције у београдском атељеу са којом, само када је реч о дрвету, може испунити неколико галерија а како један човек допрема, рукује и обрађује такве громаде, само он зна. Памтимо га и по алуминијумским скулптурама високим седам метара, изложеним у Кнез Михаиловој осамдесетих година, за које је добио „Политикину“ награду. Вулановић је уживао поверење личности које су се ретко решавале да дају неком подршку. О њему је фасциниран писао Драгош Калајић, који није волео модерну уметност нити марио за савремену скулптуру али и родоначелник српске модерне историје уметности Миодраг Б. Протић.

[restrictedarea]

Ратка Вулановића, још једног барбарогенија који долази из Црне Горе, познаваоци сврставају у највеће живе вајаре, поред Мура, Калдера, Неизвесног и Џамоње, можда се може рећи и да је он последњи модернистички вајар. Задивљен модерном уметношћу, умео је да нађе спону са традицијом, па на својим радовима у први план доводи природне облике. Гледају са његових скулптура очи, форме налик вулви, спирале пужева из праисторије, он узгаја џиновске кристале, суочава нас са елементарним, еуклидовским облицима али и шрафом код којега га као код јежа занима назубљеност и оштрина. Вулановић није нимало сладак скулптор, не повлађује никоме па ни себи; доследно следи гесло великих уметника које је најбоље формулисао Дадо Ђурић – најбоља дела стварају се у муци, само таквима треба веровати. Сваки комад помно обрађује, његови радови су најчешће заобљених ивица, настали по правилу старе скулптуре које се међу младима не поштује, што доводи до естетски ружније појавности и с временом оштећења дела. Вулановић је гуру српске и црногорске скулптуре, доајен, један од последњих правих вајара, кога би многи хтели да виде на изложбама, међутим, он се вешто чува замки групног излагања, свестан данашње поплаве аматеризма. „Камен са којим радим је гранит и љути камен из херцеговачких и црногорских планина. Он је вечан, успешно се одупире времену, свему одолева… То је материјал од кога сам, највероватније, и ја делимично саткан“, каже скулптор. Зоран Маркуш, кога су многи сматрали највећим нашим критичарем у другој половини двадесетог века, додаје: „И, отуда, у овим скулптурама хомогеност статике и тектонике маса, неке врсте трајног и чврсто успостављеног уговора између примарног и креативног.“

УЛАЗАК У СКУЛПТУРУ

У постмодерном, електронском добу, архитектура је изгубила достојанство и естетску неприкосновеност, многе грађевине данас се пројектују као скулптуре, архитекти посежу за вајарским решењима и стварају гигантска скулпторска дела, о чему постоје и стручне естетичке студије. Вулановић не предлаже једно грађевинско дело, већ у малом ствара градове и уметнички, ни природан нити урбан пејзаж. Његови градови и тргови имају органску, људску димензију, могу бити занимљиви деци колико и искусним познаваоцима, принцип ређања или нагомилавања истовремено је светован и сакралан. У композицији близак је отпаду, депонији, али и савременој галеријској, музејској поставци, као и ренесансном кабинету чудеса, сличан је и принципу формирања олтара у паганским и у објављеним религијама.

Вулановић омогућује улазак у скулптуру, што и није нешто ново, али док улази у дрвени град или у камени пејзаж, гледалац је растерећен било какве извануметничке поруке којима обилује данашња ликовна сцена, а то је већ новост. Ни старо ни (пост)модерно, истовремено и актуелна амбијентална галеријска поставка, инсталација, свака Вулановићева изложба је древна и природна, налик обличју сложених цепаница. Својим вајарством не престаје да изненађује и провоцира, отварајући нове сазнајне и естетске вредности. Искључивши било какве приземне дневне и политичке поруке, пароле садашње исполитизоване авангарде, бори се за слободу уметности и чисту ликовност а тиме и за прастару скулпторску форму која је скоро прогнана из галерија али која, како видимо, има будућност. Свестан колико су стари вајари од праисторијских мајстора мегалита до египатских минијатуриста и монументалиста дали скулптури, скромно примећује да је немогуће надмашити природу и направити бољу скулптуру од облутка. Снажно али одмерено, Вулановић скоро увек ствара монументалну форму, без обзира на њену величину и простор, али је она увек на трагу органског облика. Коста Богдановић, вајар и велики познавалац теоријске скулпторске проблематике, добро је у предговору Вулановићеве друге самосталне изложбе у престижној београдској Галерији Дома омладине још 1973. године уочио да у форми овог уметника постоји феномен клизања насупрот тектонике масе. Писао је о „заустављеном покрету детаља“ као „типу оживљавања волумена“ и повезао младог скулптора са Фрицом Вотрубом, коме је за сличан подухват такође „био неопходан антропоморфни импулс“. Није далеко од истине да иза Вулановићевих исклизнућа и отклона од статичног опстоји људска фигура. Да се и она може распасти у стотине делова и освојити простор, сведочи позно вајарево дело. Коста Богдановић је још на почетку уметниковог прегнућа наслутио да ће његово скоро опсесивно бављење бити посвећено „осамљеном детаљу“, што ће касније и дословно постати стварност Вулановићевих радова. „Рођен је догађај, чији процеси настанка бацају у заборав облик камена из кога је постао“, каже Богдановић, мислећи на вечни узор – мермерну коцку, девичански створену већ у каменолому. На тој изложби је радом из 1972. године названом „Камен по камен“ овај скулптор програмски назначио цео свој опус.

СМЕО МИСЛИЛАЦ

Ако се сложимо да је ликовност вид мишљења, онда је Вулановић смео и прогресиван мислилац. Осим монументалности, има и нечег свечаног у његовом ликовном деловању, што је повезано са црногорским пореклом овог уметника. Можда се та велика осећајност трошила у времену и простору, у сусрету, сукобу и мирењу са материјалом, али га никада није напуштала радост,  свечаност стваралачког чина, о чему такође говоре називи његових првих скулптура. Увек опрезан када су у питању живи и модерни ствараоци, и Драгош Калајић у тексту о овом уметнику више пута помиње „свечану радост“ и анализира шта би она била у контексту Вулановићевог стваралаштва. Миодраг Б. Протић проширује естетску сферу оправдано пишући о „синтези физичког и духовног рада“ овог великог радника, о „активизму“ којим „управља практична градитељска интелигенција“. Вајарев опус одређује и архитектоника, ако не зидање онда подизање, градитељство које је још на почетку, у зори човечанства, монолитне менхире, кромлехе и долмене повезало колико са скулптуром толико и са архитектуром. Није реч о машти коју Протић помиње, јер је она увек у спрези са фантастичним, већ о строгости израза и аскези, потреби да се истраже и резимирају односи органских и концептуалних форми. Вулановић сједињује природни свет са коцкама, кубусима, лоптама и паралелопипедима из идејне сфере, неосетно, меко прелази из стварног у математичко, „уз преливе и благост, без оштрог сукоба и арбитрарних пресека“, како каже Протић. Додаје и да је „Урезани линеарни знак продужетак и завршни акценат жеље да се значење појача и одреди“, што је битно одређење потоњих Вулановићевих „чрта и реза“, слободних али битних детаља на скулптурама. Његов опус прецизно дефинише Протићева мисао о „концепту пуноће редуковане на склад“, мада се тај склад касније расточио у старијој и снажнијој супротности – у демонији хаоса.

У мноштву облика и обиљу детаља вајарских објеката које ствара у седмој деценији живота, Вулановић је и даље задржао почетни импулс – плодотворно, синтетичко и јединствено разрешење основних формалних квалитета у виду сукоба и помирења елементарних супротности. Као мајстор сличи микротеосу, управља енергијама склада и расула, стварањем и уништењем, усредиштењем и цепањем. На основу његовог дела уочава се колика је одговорност и тежина скулпторског позива. У сукобу супротних енергија, у рату елемената, ничу Вулановићеве форме, крајње и недоступне.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *