Pesnička ironija Nebojše Vasovića

Piše Nikola Marinković

Status ovog stvaraoca u srpskoj javnosti je bio dominantno određen polemičkom knjigom Zar opet o Kišu?, što je pesnika donekle skrajnulo u korist polemičara; pojava nove zbirke Neka, hvala stoga je pravi trenutak da se o njemu progovori prevashodno kao o pesniku

Posle Izabranih pesama („Povelja“, Kraljevo, 2011) koje sabiraju (a time i vrednuju) dotadašnji opus Nebojše Vasovića, 2014. u izdanju Kulturnog centra Novog Sada pojavila se njegova najnovija zbirka, Neka, hvala. Vasovićev status u srpskoj javnosti u međuvremenu je bio dominantno određen polemičkom knjigom Zar opet o Kišu? (2013) što je donekle Vasovića pesnika skrajnulo u korist Vasovića polemičara. Zbog toga je pojava zbirke Neka, hvala pravi trenutak da se o njemu (ponovo) progovori prevashodno kao o pesniku, iako se dva vida njegovog stvaralaštva suštinski ne mogu razdvojiti.

PUKOTINE U SVETOVIMA

Ovu difuzno organizovanu zbirku čini devet ciklusa, međusobno povezanih jedinstvenim pesničkim oblikovanjem savremenog sveta (odnosno, njegovih ulomaka). Tako već prvi ciklus otvaraju pesme vezane za paradokse života pesnika srpskog jezika u inostranstvu, koji ima dvostruku ironijsko-satiričnu distancu – kako prema svojim sunarodnicima u dijaspori, tako i prema stranom svetu oko sebe. Zbog ove ironijske distance, lirsko Ja ove zbirke je glas koji nikome ne pripada, ali sa podjednakim žarom razotkriva sve pukotine u svetovima što mu se nude kao mogući prostori pripadnosti. Tako sagovornik („jedan zanimljiv i obrazovan Srbin“) iz pesme „Noćni razgovori u Torontu“ ne poznaje pesnike iza čijih imena se ironijskom mimikrijom skriva lirski ironičar Vasovićeve zbirke, dok pesma „Detroit u godini novčanog kraha“ postaje metonimija urušenog sna Novog sveta, zapravo deo iskustva nove realnosti iz koje je ova zbirka spevana.

Takva realnost, koja je u Vasovićevoj poeziji već naslućena tamnom slikom sveta iz njegovih prvih zbirki, u Neka, hvala se projavljuje gotovo satirički ogoljena, čime se njegova poetika pomera od estetizovane do direktne angažovanosti, gde se jasno imenuju obrisi sveta koji se kritikuje. To su i dalje Vasovićevi paralelni prizori Srbije i Severne Amerike, ali donekle preoblikovani bržim ritmom, kraćim stihovima i svedenijim izrazom na granici (koju poezija nikada ne prelazi) govornog jezika. Ovakva forma najpodesnija je za ironijske obrte (kao u pesmi „Kanađanin, poreklom Srbin, planira put“) kojima lirsko Ja, ironijsko, pokazuje svoju superiornost nad svetom koji ga okružuje.

Drugi ciklus pak, i dalje kroz vrlo sveden izraz, na momente se vraća metaforičkoj poetici ranijih Vasovićevih zbirki, ali i u ovim pesmama (npr. u pesmi „Rituali“) progovara onaj ironičar koji ima potrebu da sve što pripada svetu oko njega okrene na naličje, kao u stihovima: „‚Zemlja se promenila‘/ kaže kosmonaut koji/ se upravo vratio/ iz kosmosa/ videvši je iz daljine/ kao što bi je video/ posle osam viskija/ i ovde: u krčmi.“ Ista vrsta obrta prisutna je i u „Kanadskim razglednicama“, gde se granica između domovine i tuđine preobražava u spas: „Vi tamo mislite/ da je bolje živeti ovde/ a mi odavde želimo/ da se vratimo tamo// I dobro je što je tako/ inače bismo svi sanjali isto/ a to bi bio još gori pakao/ nego živeti zajedno.“

Svojevrsna poetika otkrivanja naličja u narednim ciklusima proteže se i na hrišćanski podtekst (pesma „Novi zavet“) koji u prethodnim zbirkama nije bio tako direktno detronizovan, čime je lirsko Ja ostavljeno bez ikakve vrste uporišta. Na taj način, osvaja se prostor apsolutne samoće („nema ni kuće/ ni tanjira na stolu/ niti onog koji bi mogao/ biti sâm za stolom/ jer sâm je oduvek bio/ tako da se navikao na to“) iz koje se žensko sagledava kao erotski ideal, koji jedini može da nadomesti prazninu sveta. Bitno mesto ovog ideala naglašeno je i izrazitom estetizacijom slika što prenose iskustvo susreta sa ženom, čime je u prva tri ciklusa zaokružena poetička vizura kojom će ostatak zbirke biti ispevan.

POETIKA DIREKTNOG ANGAŽMANA

Ovo definitivno uobličavanje lirske pozicije kao da je oslobodilo pesničku energiju u narednim ciklusima, koji donose najuspelije pesme zbirke. Poetika direktnog angažmana efektno progovara u pesmama „Feministkinja“, „Sastanak grupe G20 u Torontu“, „Centar“, uz istovremeno uobličavanje autopoetičkih stavova. Na taj način se stvara čvrsta veza između obesmišljenog sveta i difuzne stvaralačke poetike, koja, kako pokazuje pesma „Saveti srpskom pesniku“, relativizuje neke od ključnih poetskih diskursa moderne srpske poezije. Ova pesma, oblikovana kao niz negativnih imperativa – šta srpski pesnik ne treba da radi – tim negacijama otkriva put kojim se Vasović kreće. Njega interesuje „nešto iz života“, „stvari što/ uzbuđuju i san oduzimaju“, gladni, raseljeni, „žene koje češljaju kante za đubre“, pa u takvoj poziciji ne može biti lalićevske „strasne mere“, koja je takođe odbačena.

Kako je poetika određeni sistem tema i postupaka, neminovno je da iza nje postoji i šira paradigma sagledavanja ljudskog iskustva, istorije i kulturne tradicije. Naglašena negacija sa kojom Vasović prilazi ovim kategorijama, uz istovremenu kritiku savremenosti, dozvoljava olaku interpretaciju da je njegova ironija samodovoljna, odnosno zasnovana u samoj sebi, ali ipak nije tako. Pesnička kritika savremenog sveta, i ovde i tamo, uočavajući negativne fenomene, automatski pokazuje da postoji nešto neimenovano u ime čega se kritika izgovara. To neimenovano, koje se daje naslutiti iz diskretne emotivne bliskosti što boji ciklus pesama o zavičaju, u završnom, devetom ciklusu projavljuje se kao utopijska Kuba, zemlja erotske bezbrižnosti, čime se stvara ravnoteža apsolutnoj negaciji ostatka zbirke. Utopija, markirana razvijenim metaforama sa tragovima mitskih paradigmi (kao u poslednjoj pesmi, u slici zmije u kamenu) tako postaje jedini prostor u Vasovićevoj zbirci koji se opeva a ne ironizira, i jedino tu lirsko Ja kaže da svetu. Ovo dopuštenje da se jednom mogućem svetu ipak veruje znak je da je ironijski glas, dominantan u ovoj zbirci, glas onoga koji ne može da preboli što totalitet sveta nije dostojan vere i opevanja. Naslovno odricanje (Neka, hvala) u svom apsolutnom značenju nije odbijanje svih mogućnosti, već svih ponuda sveta, čiji je centar, poentira Vasović, njegov epitaf.