Izbor Srbije

Piše Nikola Vrzić

Hoće li Srbija ići na vanredne parlamentarne izbore, ili to samo Vučić preti? Ako preti, kome preti i zašto, i zašto baš sada?

Za Aleksandra Vučića najjeftinije bi bilo ono što je za Srbiju najskuplje. A to je da postupi u skladu sa željama američke administracije, koje je našoj ne baš zainteresovanoj javnosti posredstvom „Tanjuga“ ovih dana preneo vašingtonski insajder, analitičar „Džon Hopkins“ univerziteta, sa vrlo dobrim vezama u establišmentu prestonice SAD, Danijel Server; ukratko, da pristane na centralizaciju Bosne i Hercegovine faktičkim ukidanjem Republike Srpske, i da pristane na ulazak Kosova u Ujedinjene nacije posle kojega će uslediti i formalno uzajamno priznanje Srbije i Kosova („Još ima nerešenih pitanja, naročito oko državnih struktura u Bosni i Hercegovini, kao i oko uzajamnog priznanja i razmene ambasadora između Srbije i Kosova… To mora da se dogodi pre nego što će Srbija moći da uđe u Evropsku uniju. Beograd je već prihvatio ustavna ovlašćenja prištinske vlade na čitavoj teritoriji Kosova, kao i ideju da će Kosovo ući u EU separatno, što implicira da će Kosovo biti suverena država. Odatle nije veliki korak do članstva u UN, što bilateralno priznanje, pa čak i razmenu ambasadora, čini gotovo irelevantnim.“)

Učini li sve to, kako stvari danas stoje a pokazaćemo i zašto stoje baš tako, Vučić neće imati previše razloga za brigu oko svoje političke sudbine. Što će reći da jedina nada koju Srbi danas smeju da imaju jeste da se Vučić ipak neće voditi logikom političkog trgovca, već čoveka i Srbina koji bi, bude li postupao kao čovek i Srbin a ne kao trgovac Srbijom po vašingtonskim željama, mogao da zaliči i na državnika solidnijeg od države kakvu je zatekao kada joj je došao na čelo. A to dalje znači, paradoksalno ali samo na prvi pogled, da poslednja srpska nada istovremeno predstavlja i poslednju nadu onog izvorno antisrpskog, dakle proevropskog dela srpske politike; samo ako Vučić bude Srbin a ne marioneta Zapada, naime, Zapad će za našim proevropljanima i dalje imati potrebu a time i motive da ih održi u životu svojim političkim, medijskim i ekonomskim aparatom. U suprotnom će mu – Zapadu – oni biti sasvim suvišni, a kako u narodu već stoje kako i zaslužuju i prilično je teško zamisliti dno koje treba da dotaknemo da bismo u njima prepoznali spasioce, budućnost im je nevesela koliko i zaslužena…

[restrictedarea]

OPOZICIJA U RASULU

A sada nam se – uz pokrajinske i lokalne koji su gotovo već izvesni – bez vidljivog povoda najavljuju i vanredni parlamentarni izbori, a u najavi je ili se makar priželjkuje, kao što je „Pečat“ i pisao u više navrata, Drugi briselski sporazum Srbije i Kosova kojim bi Srbija, u skladu s onom Serverovom preporukom, Kosovo trebalo da pripusti u UN i sve druge međunarodne organizacije u kojima se o tome nešto pita. O čemu se tu radi, imaju li ove dve najave i međusobnu vezu, i šta uopšte možemo da očekujemo?

Da je „Vučić prelomio“ i da će se na vanredne i neočekivane parlamentarne izbore – o kojima se, inače, među dobro obaveštenima i onima koji veruju da to jesu šuška već barem tri meseca – ići negde oko Božića, najpre je, krajem prošle nedelje, izvestio tabloid „Alo“. Pa je to, ove nedelje, najavio i „Informer“. A za njima i kudikamo umiveniji „Danas“, svi pozivajući se na izvore „u vrhu Vlade Srbije“, „u samom vrhu vlasti“ i „bliske Vladi Srbije“, pri čemu nije nemoguće da im je svima izvor isti – o tome ćemo, uzgred, malo kasnije – a sasvim je moguće i da u ovoj svojoj najavi (pretnji?) ovi mediji imaju ulogu, takoreći, korisnih idiota čiji je zadatak, a ne plod prilježnog njihovog novinarskog i istraživačkog rada, da ovu pretnju prenesu onome kome je pretnja i upućena, a to svakako nije ovdašnja javnost. Na kraju, tek da bude potpuno jasno sa kojih je vrhova srpske vlasti i vlade stigla pretnja vanrednim izborima, ove srede je i sam Aleksandar Vučić rekao da je „moguće da im (liderima DS Bojanu Pajtiću i SDA Sulejmanu Ugljaninu) ta želja (za vanrednim parlamentarnim izborima) bude ispunjena. Vidite da ljudi to traže, a ja poštujem naše političke protivnike“.

U svakom slučaju, kako stvari sada stoje a izgleda da će tako pa i još čvršće stajati zadugo, Vučiću iz Srbije ne preti niko, ni zapadno ni istočno (u pogledu političke orijentacije) od njega. Rečima potpredsednika (i dalje) Demokratske stranke Borka Stefanovića, „današnji ostaci ubijene opozicije odbijaju birače, pre svega zbog istrošenih lidera i potrošene, a neprepoznatljive politike“. Ova dijagnoza naročito važi za proevropski deo srpske opozicije, kojoj Vučić nije samo preuzeo vlast već joj je svojim iritantnim „impresivnim privredno-političkim reformskim kursom“ (Dejvid Mekalister, Nemac, demohrišćanin, izaslanik Evropskog parlamenta za Srbiju) oduzeo i politiku, a pridobijanjem Nenada Čanka iz Lige socijaldemokrata Vojvodine za ideju raspisivanja izbora u severnoj srpskoj pokrajini uspelo mu je da i dodatno poseje razdor u prozapadnom delu opozicije koji i inače ima poteškoća da se usaglasi oko bilo čega, i to sa tendencijom da se ovo hronično stanje raspadne i pogorša. Citirani Stefanović, naime, nedavnim intervjuom „Danasu“ samo što nije najavio svoj odlazak iz DS i formiranje još jedne opozicione stranke. „Ne očekujem“, odgovorio je Stefanović na pitanje da li će DS prihvatiti njegov levičarski program. I dalje: „Kako god, taj program će pronaći svoj život… Raduje me da u ovom trenutku više od 30 odsto građana Srbije želi novu, levu politiku i to bi podržali na izborima. To je samo početak… Ja sebe ne vidim u frontu sa onima koji imaju istu politiku kao Vučić, samo što pričaju da su lično bolji od njega.“ Što se pak brionskog opozicionara Bojana Pajtića tiče, Stefanović očekuje da „Pajtić učini sve da okupi današnju opoziciju. To okupljanje će, naravno, biti loše“, i tome se zaista nema mnogo šta dodati.

Nažalost, nije mnogo drugačije ni tamo gde ima mnogo prepoznatljivije politike, na patriotskom delu naše scene. Posle odlaska Vojislava Koštunice i fragmentisanja Demokratske stranke Srbije koje je usledilo, usledio je i raskol u „Dverima“ između dvojice njihovih utemeljivača, Boška Obradovića i Vladana Glišića. Kako i zašto je do tih raskola došlo, i kolikog je udela u svemu tome imala aktuelna vlast, jasno je samo donekle, i gotovo nebitno u odnosu na efekat koji su ove podele proizvele; već tradicionalno prognani sa srpske javne i medijske scene, svojom očiglednom nesposobnošću da makar ostanu na okupu do idućih izbora, patriotski su opredeljeni opozicionari pod ogroman znak pitanja stavili čak i mogućnost svog povratka u naš parlamentarni život, o stvarnom uticaju na srpsku državnu politiku i mogućem dolasku na vlast da i ne govorimo. Nešto veće šanse za ulazak u Skupštinu Srbije posle narednih izbora, kad god oni bili održani, daju se Srpskoj radikalnoj stranci Vojislava Šešelja, ali to je i maksimalan domet kojem radikali mogu da se nadaju.

Sviđalo se to nekome ili ne, realna situacija jeste baš ovakva, i zato smo uostalom i konstatovali da najveća nada srpskih patriota zapravo leži u mogućnosti da Aleksandar Vučić ipak nije ono što su uvereni da jeste. Pri čemu nam svima za dalje razmišljanje ostaje pitanje zašto je srpska politička (o)pozicija sve slabija kako su nam, od 2008. naovamo, sve teža iskušenja pred kojima se kao država i narod nalazimo.

I još nešto. Dok Stefanović, Pajtić i ostali istomišljenici i mogu da se nadaju spoljnoj pomoći na kakvu su uostalom i navikli, stranke srpske desnice na sličnu pomoć, ali iz Rusije, izgleda da ne mogu da računaju. Jednačina je relativno prosta. Patriotska je desnica, kao što rekosmo, prognana iz ovdašnjih medija. Za pristup potencijalnim biračima mediji su im neophodni. U toku je privatizacija lokalnih medija po Srbiji, a podsećamo da su Amerikanci pre 5. oktobra demonstrirali koliko ti lokalni mediji mogu da budu korisni u stvaranju alternative nepoželjnoj vlasti. Sada, baš kao ni do sada, Rusi nisu pokazali nikakvo interesovanje za ulazak u ovdašnji medijski prostor i propagiranje neke svoje političke opcije. To ne znači samo da nisu spremni da ozbiljnije pomognu opozicionim strankama koje su im otvoreno naklonjene, već može da znači da su potpuno digli ruke od Srbije, što je sasvim neverovatno, ili da imaju poverenja u aktuelnu vlast uprkos njenoj impresivnoj proevropskoj retorici. Da li će se to poverenje pokazati opravdanim, Rusi će verovatno saznati nešto pre nas ostalih.

 

PRETNJA IZBORIMA

Vratimo se pitanju raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora. Pre svega, oni nisu raspisani, već je takva mogućnost samo najavljena. Ta najava je sasvim besmislena – Vučić ima više nego stabilnu i komotnu većinu, prošli izbori održani su pre samo malo više od godinu dana a novi ne bi promenili ništa značajno u rasporedu snaga, najzad, novi izbori za Vučića nemaju rezona i zato što ekonomske reforme o kojima toliko govori još nisu počele da daju najavljene rezultate što bi mogli da se osete, naravno, ako takvih rezultata uopšte bude – dakle najava je prilično lišena smisla osim ako se ne protumači kao pretnja da će vanredni izbori biti raspisani. Ali kome je ta pretnja upućena, i zašto, i zašto baš sada?

Opoziciji nije, to je sigurno, ona je trenutno opasnija po samu sebe nego što je po Vučića i njegovu vlast. Kome, onda? Spomenute vesti iz „Aloa“, „Informera“ i „Danasa“ imale su upadljivo slično objašnjenje uzroka mogućih vanrednih izbora; zbog toga smo i pretpostavili da im je svima izvor isti, što je bitno već i zato što pojačava utisak da je reč o osmišljenom medijskom poduhvatu. Elem, „ovakvu odluku“, navodi „Alo“, „Vučić je doneo kako bi raščistio situaciju u vladi, u kojoj pojedini ministri više razmišljaju o sopstvenoj promociji nego o politici koju su dužni da vode u skladu sa usvojenom vladinom politikom. ‚Premijer je zaista dugo i temeljno razmišljao šta da radi u ovakvoj situaciji. Stalna trvenja u medijima, a najviše podmetačine između pojedinih ministara, pogotovo između funkcionera Srpske napredne stranke, samo su ga dodatno učvrstila u odluci…‘“, preneo je „Alo“ reči svog izvora. „Informer“: „Prema rečima našeg izvora iz najbližeg Vučićevog okruženja, osnovni razlog za nove izbore je to što premijer smatra da su dalje reforme nemoguće u atmosferi gotovo svakodnevnih svađa i međusobnih podmetanja ministara: ‚Šefu su se smučili sve češći sukobi i marketinški ratovi članova vlade.‘“ I „Danas“: „‚Aleksandar Vučić ozbiljno razmišlja o sveopštim izborima. Opozicija ih želi, a njemu je dosta pritisaka i razmirica unutar vladajuće koalicije‘, napominju sagovornici ‚Danasa‘ bliski Vladi Srbije.“

Udubimo se u ovo objašnjenje. Ukoliko je tačno, pretnja je upućena Ivici Dačiću i njegovim socijalistima, ili pak funkcionerima SNS, ili i jednima i drugima istovremeno. Ali Dačić i socijalisti su – koliko može da se vidi u javnosti, ali i da se čuje nezvanično – i više nego krotak koalicioni partner; svojoj kooperativnosti u odnosu na jačeg koalicionog partnera, to jest spremnosti da uradi sve što se od njega zatraži samo da bi se održao, uostalom, Dačić umnogome i ima da zahvali što je na vlasti već dugih osam godina u kontinuitetu, duže od bilo koga drugog od 5. oktobra naovamo. Tako da on, izgleda, otpada kao moguća meta. Svadljivi funkcioneri SNS? Pa njih valjda Vučić može da se reši i unutar svoje stranke, a ako ih ima kojih ne može ili ne sme, sigurno to neće moći ni vanrednim izborima. Najzad, i zašto bi im slao poruke preko čak triju novina kada sve što ima da im kaže, može da im kaže i lično i u četiri oka?

 

BRISEL 2

Tako da dolazimo do zaključka da je pretnja vanrednim izborima kudikamo suptilnija. I moguće je da je zapravo upućena Zapadu. Istina je da za ovakvu tezu opipljivog dokaza nema; istina je, isto tako, i da nema druge iole uverljive mogućnosti do ove, a ova se mogućnost čini uverljivijom kada se smesti u širi, to jest pravi kontekst, u kontekst predstojećeg sastanka Aleksandra Vučića i njegovog prištinskog kolege Ise Mustafe 25. avgusta, i očekivanja od tog sastanka. Očekivanja je izrazio citirani Danijel Server – Brisel 2, Kosovo u UN – a na sličnom je tragu i „Danas“ čiji „izvori u sedištu EU“ za taj 25. avgust ne najavljuju samo potpise na tri sporazuma – o Zajednici srpskih opština, telekomunikacijama i energetici – o kojima Vučić i Mustafa dosad nisu uspeli da se sporazumeju iako je ovako optimističkih najava bivalo i pred prethodna dva njihova susreta, već se sugeriše i mogućnost potpisivanja „dokumenta koji se tiče principa normalizacije odnosa Beograda i Prištine, za koji se još ne zna da li će biti drugi briselski sporazum“ ali će u sklopu njega, navodi dalje „Danas“, biti i pitanje „saradnje u međunarodnim organizacijama“ što će zapravo reći da bi to zaista mogao da bude baš taj Brisel 2 iliti Drugi briselski sporazum Beograda i Prištine („… o principima koji regulišu normalizaciju odnosa…“) a on će Kosovu, kako žele sponzori njegove samoproglašene nezavisnosti, otvoriti put učlanjenju u UN.

„Danas“, inače, tvrdi i da se „u uticajnim političkim krugovima u Beogradu šire priče da forsiranjem problema Unesko“ – reč je o inicijativi za učlanjenje Kosova u ovu organizaciju, čemu se Beograd protivi – „šef srpske diplomatije Ivica Dačić, predsednik Srbije Tomislav Nikolić i SPC žele da spreče Vučića da stavi potpis na nove ‚principe‘“. Dokaz za ovu tvrdnju – preciznije, glasinu prenetu na papir – nije ponuđen. A nasuprot ovoj tvrdnji stoji izričit stav ministra policije Nebojše Stefanovića, čiju je lojalnost Vučiću zbilja teško dovesti u pitanje, da će se Srbija „svim diplomatskim sredstvima“ boriti protiv ulaska Kosova u međunarodnu organizaciju koja je u delokrugu njegovog posla – reč je o Interpolu – i da „Kosovo i Metohija, kao sastavni deo Srbije, ne mogu samostalno biti predstavljeni u Interpolu“, što tezu po kojoj je Vučić, nasuprot Nikoliću i Dačiću, naklonjen potpisivanju sporazuma o ulasku Kosova u međunarodne organizacije – od UN, preko Uneska do Interpola – čini poprilično klimavom i sasvim nelogičnom.

Dok se mnogo logičnijim – vratimo se osnovnoj temi, srpskom izboru koji nam u svakom slučaju predstoji – čini objašnjenje po kojem, u iščekivanju zahteva za Briselom 2 koji ne možemo da prihvatimo a ako ga direktno odbijemo sledi prinudni prekid naših evrointegracija, što je inače zavodljiva mogućnost ali je pitanje da li za takav sukob sa zapadnim uterivačima Srbije u te integracije već sada imamo dovoljno snage, logičnijim se dakle čini objašnjenje po kojem Vučić to Zapadu i to baš sada preti vanrednim izborima – koji bi svaku dalju normalizaciju odnosa sa Prištinom odložili na neodređeno vreme – kako bi ga prinudio da mu takav zahtev uopšte i ne postavi. Uostalom, sačekajmo, za početak, 25. avgust. Sa vanrednim parlamentarnim izborima ili bez njih, vreme za najvažniji dosadašnji srpski izbor neumitno se bliži.

[/restrictedarea]