Избор Србије

Пише Никола Врзић
Хоће ли Србија ићи на ванредне парламентарне изборе, или то само Вучић прети? Ако прети, коме прети и зашто, и зашто баш сада?

За Александра Вучића најјефтиније би било оно што је за Србију најскупље. А то је да поступи у складу са жељама америчке администрације, које је нашој не баш заинтересованој јавности посредством „Танјуга“ ових дана пренео вашингтонски инсајдер, аналитичар „Џон Хопкинс“ универзитета, са врло добрим везама у естаблишменту престонице САД, Данијел Сервер; укратко, да пристане на централизацију Босне и Херцеговине фактичким укидањем Републике Српске, и да пристане на улазак Косова у Уједињене нације после којега ће уследити и формално узајамно признање Србије и Косова („Још има нерешених питања, нарочито око државних структура у Босни и Херцеговини, као и око узајамног признања и размене амбасадора између Србије и Косова… То мора да се догоди пре него што ће Србија моћи да уђе у Европску унију. Београд је већ прихватио уставна овлашћења приштинске владе на читавој територији Косова, као и идеју да ће Косово ући у ЕУ сепаратно, што имплицира да ће Косово бити суверена држава. Одатле није велики корак до чланства у УН, што билатерално признање, па чак и размену амбасадора, чини готово ирелевантним.“)

Учини ли све то, како ствари данас стоје а показаћемо и зашто стоје баш тако, Вучић неће имати превише разлога за бригу око своје политичке судбине. Што ће рећи да једина нада коју Срби данас смеју да имају јесте да се Вучић ипак неће водити логиком политичког трговца, већ човека и Србина који би, буде ли поступао као човек и Србин а не као трговац Србијом по вашингтонским жељама, могао да заличи и на државника солиднијег од државе какву је затекао када јој је дошао на чело. А то даље значи, парадоксално али само на први поглед, да последња српска нада истовремено представља и последњу наду оног изворно антисрпског, дакле проевропског дела српске политике; само ако Вучић буде Србин а не марионета Запада, наиме, Запад ће за нашим проевропљанима и даље имати потребу а тиме и мотиве да их одржи у животу својим политичким, медијским и економским апаратом. У супротном ће му – Западу – они бити сасвим сувишни, а како у народу већ стоје како и заслужују и прилично је тешко замислити дно које треба да дотакнемо да бисмо у њима препознали спасиоце, будућност им је невесела колико и заслужена…

[restrictedarea]

ОПОЗИЦИЈА У РАСУЛУ

А сада нам се – уз покрајинске и локалне који су готово већ извесни – без видљивог повода најављују и ванредни парламентарни избори, а у најави је или се макар прижељкује, као што је „Печат“ и писао у више наврата, Други бриселски споразум Србије и Косова којим би Србија, у складу с оном Серверовом препоруком, Косово требало да припусти у УН и све друге међународне организације у којима се о томе нешто пита. О чему се ту ради, имају ли ове две најаве и међусобну везу, и шта уопште можемо да очекујемо?

Да је „Вучић преломио“ и да ће се на ванредне и неочекиване парламентарне изборе – о којима се, иначе, међу добро обавештенима и онима који верују да то јесу шушка већ барем три месеца – ићи негде око Божића, најпре је, крајем прошле недеље, известио таблоид „Ало“. Па је то, ове недеље, најавио и „Информер“. А за њима и кудикамо умивенији „Данас“, сви позивајући се на изворе „у врху Владе Србије“, „у самом врху власти“ и „блиске Влади Србије“, при чему није немогуће да им је свима извор исти – о томе ћемо, узгред, мало касније – а сасвим је могуће и да у овој својој најави (претњи?) ови медији имају улогу, такорећи, корисних идиота чији је задатак, а не плод приљежног њиховог новинарског и истраживачког рада, да ову претњу пренесу ономе коме је претња и упућена, а то свакако није овдашња јавност. На крају, тек да буде потпуно јасно са којих је врхова српске власти и владе стигла претња ванредним изборима, ове среде је и сам Александар Вучић рекао да је „могуће да им (лидерима ДС Бојану Пајтићу и СДА Сулејману Угљанину) та жеља (за ванредним парламентарним изборима) буде испуњена. Видите да људи то траже, а ја поштујем наше политичке противнике“.

У сваком случају, како ствари сада стоје а изгледа да ће тако па и још чвршће стајати задуго, Вучићу из Србије не прети нико, ни западно ни источно (у погледу политичке оријентације) од њега. Речима потпредседника (и даље) Демократске странке Борка Стефановића, „данашњи остаци убијене опозиције одбијају бираче, пре свега због истрошених лидера и потрошене, а непрепознатљиве политике“. Ова дијагноза нарочито важи за проевропски део српске опозиције, којој Вучић није само преузео власт већ јој је својим иритантним „импресивним привредно-политичким реформским курсом“ (Дејвид Мекалистер, Немац, демохришћанин, изасланик Европског парламента за Србију) одузео и политику, а придобијањем Ненада Чанка из Лиге социјалдемократа Војводине за идеју расписивања избора у северној српској покрајини успело му је да и додатно посеје раздор у прозападном делу опозиције који и иначе има потешкоћа да се усагласи око било чега, и то са тенденцијом да се ово хронично стање распадне и погорша. Цитирани Стефановић, наиме, недавним интервјуом „Данасу“ само што није најавио свој одлазак из ДС и формирање још једне опозиционе странке. „Не очекујем“, одговорио је Стефановић на питање да ли ће ДС прихватити његов левичарски програм. И даље: „Како год, тај програм ће пронаћи свој живот… Радује ме да у овом тренутку више од 30 одсто грађана Србије жели нову, леву политику и то би подржали на изборима. То је само почетак… Ја себе не видим у фронту са онима који имају исту политику као Вучић, само што причају да су лично бољи од њега.“ Што се пак брионског опозиционара Бојана Пајтића тиче, Стефановић очекује да „Пајтић учини све да окупи данашњу опозицију. То окупљање ће, наравно, бити лоше“, и томе се заиста нема много шта додати.

Нажалост, није много другачије ни тамо где има много препознатљивије политике, на патриотском делу наше сцене. После одласка Војислава Коштунице и фрагментисања Демократске странке Србије које је уследило, уследио је и раскол у „Дверима“ између двојице њихових утемељивача, Бошка Обрадовића и Владана Глишића. Како и зашто је до тих раскола дошло, и коликог је удела у свему томе имала актуелна власт, јасно је само донекле, и готово небитно у односу на ефекат који су ове поделе произвеле; већ традиционално прогнани са српске јавне и медијске сцене, својом очигледном неспособношћу да макар остану на окупу до идућих избора, патриотски су опредељени опозиционари под огроман знак питања ставили чак и могућност свог повратка у наш парламентарни живот, о стварном утицају на српску државну политику и могућем доласку на власт да и не говоримо. Нешто веће шансе за улазак у Скупштину Србије после наредних избора, кад год они били одржани, дају се Српској радикалној странци Војислава Шешеља, али то је и максималан домет којем радикали могу да се надају.

Свиђало се то некоме или не, реална ситуација јесте баш оваква, и зато смо уосталом и констатовали да највећа нада српских патриота заправо лежи у могућности да Александар Вучић ипак није оно што су уверени да јесте. При чему нам свима за даље размишљање остаје питање зашто је српска политичка (о)позиција све слабија како су нам, од 2008. наовамо, све тежа искушења пред којима се као држава и народ налазимо.

И још нешто. Док Стефановић, Пајтић и остали истомишљеници и могу да се надају спољној помоћи на какву су уосталом и навикли, странке српске деснице на сличну помоћ, али из Русије, изгледа да не могу да рачунају. Једначина је релативно проста. Патриотска је десница, као што рекосмо, прогнана из овдашњих медија. За приступ потенцијалним бирачима медији су им неопходни. У току је приватизација локалних медија по Србији, а подсећамо да су Американци пре 5. октобра демонстрирали колико ти локални медији могу да буду корисни у стварању алтернативе непожељној власти. Сада, баш као ни до сада, Руси нису показали никакво интересовање за улазак у овдашњи медијски простор и пропагирање неке своје политичке опције. То не значи само да нису спремни да озбиљније помогну опозиционим странкама које су им отворено наклоњене, већ може да значи да су потпуно дигли руке од Србије, што је сасвим невероватно, или да имају поверења у актуелну власт упркос њеној импресивној проевропској реторици. Да ли ће се то поверење показати оправданим, Руси ће вероватно сазнати нешто пре нас осталих.

 

ПРЕТЊА ИЗБОРИМА

Вратимо се питању расписивања ванредних парламентарних избора. Пре свега, они нису расписани, већ је таква могућност само најављена. Та најава је сасвим бесмислена – Вучић има више него стабилну и комотну већину, прошли избори одржани су пре само мало више од годину дана а нови не би променили ништа значајно у распореду снага, најзад, нови избори за Вучића немају резона и зато што економске реформе о којима толико говори још нису почеле да дају најављене резултате што би могли да се осете, наравно, ако таквих резултата уопште буде – дакле најава је прилично лишена смисла осим ако се не протумачи као претња да ће ванредни избори бити расписани. Али коме је та претња упућена, и зашто, и зашто баш сада?

Опозицији није, то је сигурно, она је тренутно опаснија по саму себе него што је по Вучића и његову власт. Коме, онда? Споменуте вести из „Алоа“, „Информера“ и „Данаса“ имале су упадљиво слично објашњење узрока могућих ванредних избора; због тога смо и претпоставили да им је свима извор исти, што је битно већ и зато што појачава утисак да је реч о осмишљеном медијском подухвату. Елем, „овакву одлуку“, наводи „Ало“, „Вучић је донео како би рашчистио ситуацију у влади, у којој поједини министри више размишљају о сопственој промоцији него о политици коју су дужни да воде у складу са усвојеном владином политиком. ‚Премијер је заиста дуго и темељно размишљао шта да ради у оваквој ситуацији. Стална трвења у медијима, а највише подметачине између појединих министара, поготово између функционера Српске напредне странке, само су га додатно учврстила у одлуци…‘“, пренео је „Ало“ речи свог извора. „Информер“: „Према речима нашег извора из најближег Вучићевог окружења, основни разлог за нове изборе је то што премијер сматра да су даље реформе немогуће у атмосфери готово свакодневних свађа и међусобних подметања министара: ‚Шефу су се смучили све чешћи сукоби и маркетиншки ратови чланова владе.‘“ И „Данас“: „‚Александар Вучић озбиљно размишља о свеопштим изборима. Опозиција их жели, а њему је доста притисака и размирица унутар владајуће коалиције‘, напомињу саговорници ‚Данаса‘ блиски Влади Србије.“

Удубимо се у ово објашњење. Уколико је тачно, претња је упућена Ивици Дачићу и његовим социјалистима, или пак функционерима СНС, или и једнима и другима истовремено. Али Дачић и социјалисти су – колико може да се види у јавности, али и да се чује незванично – и више него кротак коалициони партнер; својој кооперативности у односу на јачег коалиционог партнера, то јест спремности да уради све што се од њега затражи само да би се одржао, уосталом, Дачић умногоме и има да захвали што је на власти већ дугих осам година у континуитету, дуже од било кога другог од 5. октобра наовамо. Тако да он, изгледа, отпада као могућа мета. Свадљиви функционери СНС? Па њих ваљда Вучић може да се реши и унутар своје странке, а ако их има којих не може или не сме, сигурно то неће моћи ни ванредним изборима. Најзад, и зашто би им слао поруке преко чак трију новина када све што има да им каже, може да им каже и лично и у четири ока?

 

БРИСЕЛ 2

Тако да долазимо до закључка да је претња ванредним изборима кудикамо суптилнија. И могуће је да је заправо упућена Западу. Истина је да за овакву тезу опипљивог доказа нема; истина је, исто тако, и да нема друге иоле уверљиве могућности до ове, а ова се могућност чини уверљивијом када се смести у шири, то јест прави контекст, у контекст предстојећег састанка Александра Вучића и његовог приштинског колеге Исе Мустафе 25. августа, и очекивања од тог састанка. Очекивања је изразио цитирани Данијел Сервер – Брисел 2, Косово у УН – а на сличном је трагу и „Данас“ чији „извори у седишту ЕУ“ за тај 25. август не најављују само потписе на три споразума – о Заједници српских општина, телекомуникацијама и енергетици – о којима Вучић и Мустафа досад нису успели да се споразумеју иако је овако оптимистичких најава бивало и пред претходна два њихова сусрета, већ се сугерише и могућност потписивања „документа који се тиче принципа нормализације односа Београда и Приштине, за који се још не зна да ли ће бити други бриселски споразум“ али ће у склопу њега, наводи даље „Данас“, бити и питање „сарадње у међународним организацијама“ што ће заправо рећи да би то заиста могао да буде баш тај Брисел 2 илити Други бриселски споразум Београда и Приштине („… о принципима који регулишу нормализацију односа…“) а он ће Косову, како желе спонзори његове самопроглашене независности, отворити пут учлањењу у УН.

„Данас“, иначе, тврди и да се „у утицајним политичким круговима у Београду шире приче да форсирањем проблема Унеско“ – реч је о иницијативи за учлањење Косова у ову организацију, чему се Београд противи – „шеф српске дипломатије Ивица Дачић, председник Србије Томислав Николић и СПЦ желе да спрече Вучића да стави потпис на нове ‚принципе‘“. Доказ за ову тврдњу – прецизније, гласину пренету на папир – није понуђен. А насупрот овој тврдњи стоји изричит став министра полиције Небојше Стефановића, чију је лојалност Вучићу збиља тешко довести у питање, да ће се Србија „свим дипломатским средствима“ борити против уласка Косова у међународну организацију која је у делокругу његовог посла – реч је о Интерполу – и да „Косово и Метохија, као саставни део Србије, не могу самостално бити представљени у Интерполу“, што тезу по којој је Вучић, насупрот Николићу и Дачићу, наклоњен потписивању споразума о уласку Косова у међународне организације – од УН, преко Унеска до Интерпола – чини поприлично климавом и сасвим нелогичном.

Док се много логичнијим – вратимо се основној теми, српском избору који нам у сваком случају предстоји – чини објашњење по којем, у ишчекивању захтева за Бриселом 2 који не можемо да прихватимо а ако га директно одбијемо следи принудни прекид наших евроинтеграција, што је иначе заводљива могућност али је питање да ли за такав сукоб са западним утеривачима Србије у те интеграције већ сада имамо довољно снаге, логичнијим се дакле чини објашњење по којем Вучић то Западу и то баш сада прети ванредним изборима – који би сваку даљу нормализацију односа са Приштином одложили на неодређено време – како би га принудио да му такав захтев уопште и не постави. Уосталом, сачекајмо, за почетак, 25. август. Са ванредним парламентарним изборима или без њих, време за најважнији досадашњи српски избор неумитно се ближи.

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. PRETNJA IZBORIMA U SMORENOJ SRBIJI , BRISEL 2 NA VIDIKU, OPSTE
    RASULO PATRIOTSKOG DELA OPOZICIJE KOJA BI SVE NESTO DA URADI
    A NIKAKO, SEM DEOBA, NE USPEVA! LELEK NAMA, MATIJA!
    (Matija Beckovic /lelek mene/ )
    “Da nas ima –
    Kao što nas nema,
    Da možemo –
    Ko što ne možemo,
    Da hoćemo –
    Kao što nećemo,
    Da sve nije –
    Onako kako je,
    Da je dao Bog –
    Kao što nije,
    Pa da jesmo –
    Kao što nijesmo,
    I da nije bilo –
    Kao što je,
    I da oće biti –
    Ko što neće,
    Tako bi se nanovo rodili,
    Ime i crn Obraz osvetlali!”

  2. Dakle,kako rece…ako preda Republiku Srpsku i Kosovo…”Vucic nece imati previse razloga za brigu oko svoje politicke sudbine”…???
    A KAKVA JE POLITICA SUDBINA SRBIJE?
    Bez Kosova,bez RSK,bez RS,bez Srba u Crnoj Gori,bez Kosova,sutra bez Vojvodine…ali sa stabilnom “politickom sudbinom Vucica”???
    Ko je to Vucica doveo u ravan nacije i drzave???
    Gde to jos ima,osim znamo gde,na Planeti???
    STA JE BRE OVO,O CEMU SE BRE RADI???
    Mozda on to sam nece,ali ga drugi teraju…da njegova sudbina bude u ravni sudbine nacije???
    Iskreno,mislim da bi i sam Vucic povratio,na hipoteticku cinjenicu da njegova politicka sudbina nije kompatibilna sa politickom sudbinom srpskog naroda i srpske drzave…
    A TO USTASE SVIH BOJA HOCE!
    Kakav je to líder i cega je líder,ako njegova sudbina zavisi od stepena urusavanja onoga cime vlada???
    STO VISE URUSI SRPSTVO,TO CE VISE DA “IZGRADI” SEBE???
    Ko to hoce da nam tako kaze?
    Najbolje je da se sam Aleksandar Vucic javi i neka nam kaze,ljudi,ja da bih opstao,mora Srbija da se smanji i srpstvo da se smanji.
    Ili jos krace,neka jasno i javno kaze,”LJUDI,NARODE…JA DA BIH OPSTAO,MORATE VI DA PROPADNETE”?!
    Neka to kaze pred izbore…
    MOZDA MI PREMA NJEMU I TADA POKAZEMO MILOST…TAKVI SMO.
    Ili ce mo se nadati njegovoj milosti?
    Neverovatno!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *