Iza imigracije stoji kapital

Specijalno za „Pečat“ iz Milana  Dijego Fuzaro 

 Neprijatelj nije ko gladuje, već ko izgladnjuje…Nekritičko veličanje migranata, uz suze i pritvorno sažaljevanje, umesto traženja prava i buntovništva, služi da legitimiše deteritorijalizaciju, odnosno da – još jednom – ukloni sva ograničenja apsolutnoj dominaciji kapitala

Situacija je bila vrela jula meseca, u stambenom naselju Kazale San Nikola u Rimu, gde je bilo sukoba između policije, militanata iz desničarskih grupa i stanovnika neprijateljski nastrojenih prema  otvaranju centra za izbeglice u njihovom kvartu. Takođe ima izjava političkih grupa koje se patetično hvale da su „sprečile distribuciju hrane ilegalnim imigrantima i traže da se ona dâ Italijanima u teškoćama“ (sic!).  Pitam se zašto umesto što vidimo neprijatelja među onima koji su gladni – bili oni Italijani ili bilo ko drugi – ne vidimo neprijatelja u onima koji izgladnjuju, koji svode narode na siromaštvo, u onima koji putem zelenaštva i eksploatacije generišu bedu za većinu i neograničeno bogatstvo za malo njih.  Probudimo se. Neprijatelj nije ko gladuje, već ko izgladnjuje;  neprijatelj je onaj ko baca narode u očajanje, a ne onaj ko je očajan;  neprijatelj je onaj ko prisiljava ljude da beže, a ne onaj što beži;  neprijatelj je onaj ko izaziva imigracije, a ne onaj ko mora da emigrira. Ta predstava da je neprijatelj onaj koji je ispod nas, a ne onaj koji je iznad nas je remek-delo licemerja vlastodržaca!

NOVI ANTROPOLOŠKI MODEL Jedina dozvoljena ultrakapitalistička i globalistička misao ima za cilj da legitimiše i proizvede novi antropološki model migranta kao vrednost pozitivnu samu po sebi. Tako ona nastoji da opravda postojeće, jer se mladi Evropljani sve više svode na migrante koji moraju da napuste svoju zemlju da bi radili – čak i sa diplomama – kao perači tanjira u Njujorku ili Sidneju. Globalna konkurencija današnjeg ekonomskog fanatizma je zasnovana na isparavanju kapitala i preseljenju rada, dakle i na prisilnoj migraciji ljudskih bića, koju hvali politički korektna misao preko patetične retorike egzotike počev od jeftinih (low cost) putovanja i lepote migracije u potrazi za srećom.

Dve su varijante jedine dozvoljene misli na ovom frontu. Jedna je  „melodramska kašica“  bezuslovnih „a priori“ pohvala imigraciji, a druga je idiotizam ksenofobne borbe protiv imigranata. U skladu sa politikom gostoprimstva, zacrtao je još Derida (Jackie Élie Derrida, odnosno Jacques Derrida, alžirsko-francuski fiozof – prim. prev.) pojedini imigranti moraju svakako biti pomognuti, jer su ljudska bića i, što je najvažnije, oni su čovečanstvo koje pati. Međutim, imigracija mora da se sprečava, a ne favorizuje, jer ju je proizvela ista ona logika teritorijalizacije što je ima fanatizam globalističke ekonomije. U svojoj opštoj logici, imigraciju sada strukturalno promovišu kapital i nadstrukturalna odbrana  „retorike migranata“ koju propoveda jedina dozvoljena misao.

REZERVNA VOJSKA Današnje animalno kraljevstvo duha ima potrebe za „rezervnom industrijskom vojskom“ (Marks) migranata u cilju da se unište još postojeća socijalna prava, uništi preostala organizaciona snaga radnika i drastično snize troškove radne snage. Kapital ne cilja na integraciju migranata, već teži da dezintegriše, preko migranata, ne-migrante, svodeći i njih na nivo migranata.  Osim toga, nekritičko veličanje migranata, uz suze i pritvorno sažaljevanje, umesto traženja prava i buntovništva, služi da legitimiše deteritorijalizaciju, odnosno da – još jednom – ukloni sva ograničenja apsolutnoj dominaciji kapitala.

Neizrecivi cilj monoteizma tržišta nema za cilj – mora se na tome insistirati – da se migranti uzdignu do ranga građana, već da se snizi nivo građana iz nacionalnih država na nivo migranata, lišenih prava, opozicione svesti i jezika kojim bi artikulisali svoje zahteve za integracijom i priznanjem.  Imigracija se javlja kao slika koja se može u potpunosti upisati u registar gazdinskog hegemonizma, dakle, kao sredstvo vladara u klasnoj borbi. Podstičući trgovinu ljudima svedenim na robu i zlokobne interese gazda, rezervna industrijska vojska migranata je veliki izvor jeftine radne snage, koja, pri tom, nema tradiciju klasne borbe, pa omogućava da se ostvari radikalni pritisak na smanjenje plata radnicima, narušavajući jedinstvo – ako ono uopšte negde postoji – u radničkom pokretu, a dozvoljava poslodavcima da izbegnu rastuće obaveze koje proističu iz prava na rad.

Imigranti su primorani, zbog bede i očaja sa kojima se suočavaju,  da prihvate bilo kakve uslove rada, a to uzrokuje da to moraju da prihvate i oni koji, u drugim okolnostima, nikada ne bi na to pristali.

Zato je onaj koji danas kritikuju kapital, a istovremeno hvali imigraciju (što označava trijumf kapitala), potpuno nedosledan, isto kao što su to i kritičari imigracije koji pokorno prihvataju kapital.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović