Иза имиграције стоји капитал

Специјално за „Печат“ из Милана  Дијего Фузаро 

 Непријатељ није ко гладује, већ ко изгладњује…Некритичко величање миграната, уз сузе и притворно сажаљевање, уместо тражења права и бунтовништва, служи да легитимише детериторијализацију, односно да – још једном – уклони сва ограничења апсолутној доминацији капитала

Ситуација је била врела јула месеца, у стамбеном насељу Казале Сан Никола у Риму, где је било сукоба између полиције, милитаната из десничарских група и становника непријатељски настројених према  отварању центра за избеглице у њиховом кварту. Такође има изјава политичких група које се патетично хвале да су „спречиле дистрибуцију хране илегалним имигрантима и траже да се она дâ Италијанима у тешкоћама“ (сиц!).  Питам се зашто уместо што видимо непријатеља међу онима који су гладни – били они Италијани или било ко други – не видимо непријатеља у онима који изгладњују, који своде народе на сиромаштво, у онима који путем зеленаштва и експлоатације генеришу беду за већину и неограничено богатство за мало њих.  Пробудимо се. Непријатељ није ко гладује, већ ко изгладњује;  непријатељ је онај ко баца народе у очајање, а не онај ко је очајан;  непријатељ је онај ко присиљава људе да беже, а не онај што бежи;  непријатељ је онај ко изазива имиграције, а не онај ко мора да емигрира. Та представа да је непријатељ онај који је испод нас, а не онај који је изнад нас је ремек-дело лицемерја властодржаца!

НОВИ АНТРОПОЛОШКИ МОДЕЛ Једина дозвољена ултракапиталистичка и глобалистичка мисао има за циљ да легитимише и произведе нови антрополошки модел мигранта као вредност позитивну саму по себи. Тако она настоји да оправда постојеће, јер се млади Европљани све више своде на мигранте који морају да напусте своју земљу да би радили – чак и са дипломама – као перачи тањира у Њујорку или Сиднеју. Глобална конкуренција данашњег економског фанатизма је заснована на испаравању капитала и пресељењу рада, дакле и на присилној миграцији људских бића, коју хвали политички коректна мисао преко патетичне реторике егзотике почев од јефтиних (low cost) путовања и лепоте миграције у потрази за срећом.

Две су варијанте једине дозвољене мисли на овом фронту. Једна је  „мелодрамска кашица“  безусловних „а приори“ похвала имиграцији, а друга је идиотизам ксенофобне борбе против имиграната. У складу са политиком гостопримства, зацртао је још Дерида (Jackie Élie Derrida, односно Jacques Derrida, алжирско-француски фиозоф – прим. прев.) поједини имигранти морају свакако бити помогнути, јер су људска бића и, што је најважније, они су човечанство које пати. Међутим, имиграција мора да се спречава, а не фаворизује, јер ју је произвела иста она логика територијализације што је има фанатизам глобалистичке економије. У својој општој логици, имиграцију сада структурално промовишу капитал и надструктурална одбрана  „реторике миграната“ коју проповеда једина дозвољена мисао.

РЕЗЕРВНА ВОЈСКА Данашње анимално краљевство духа има потребе за „резервном индустријском војском“ (Маркс) миграната у циљу да се униште још постојећа социјална права, уништи преостала организациона снага радника и драстично снизе трошкове радне снаге. Капитал не циља на интеграцију миграната, већ тежи да дезинтегрише, преко миграната, не-мигранте, сводећи и њих на ниво миграната.  Осим тога, некритичко величање миграната, уз сузе и притворно сажаљевање, уместо тражења права и бунтовништва, служи да легитимише детериторијализацију, односно да – још једном – уклони сва ограничења апсолутној доминацији капитала.

Неизрециви циљ монотеизма тржишта нема за циљ – мора се на томе инсистирати – да се мигранти уздигну до ранга грађана, већ да се снизи ниво грађана из националних држава на ниво миграната, лишених права, опозиционе свести и језика којим би артикулисали своје захтеве за интеграцијом и признањем.  Имиграција се јавља као слика која се може у потпуности уписати у регистар газдинског хегемонизма, дакле, као средство владара у класној борби. Подстичући трговину људима сведеним на робу и злокобне интересе газда, резервна индустријска војска миграната је велики извор јефтине радне снаге, која, при том, нема традицију класне борбе, па омогућава да се оствари радикални притисак на смањење плата радницима, нарушавајући јединство – ако оно уопште негде постоји – у радничком покрету, а дозвољава послодавцима да избегну растуће обавезе које проистичу из права на рад.

Имигранти су приморани, због беде и очаја са којима се суочавају,  да прихвате било какве услове рада, а то узрокује да то морају да прихвате и они који, у другим околностима, никада не би на то пристали.

Зато је онај који данас критикују капитал, а истовремено хвали имиграцију (што означава тријумф капитала), потпуно недоследан, исто као што су то и критичари имиграције који покорно прихватају капитал.

Превод с италијанског Драган Мраовић

 

2 коментара

  1. Najzad da i vi objavite nešto aktuelno, a i da od Fuzara čujemo nešto stvarno ali još uvek nedorečeno.
    Već dvadeset i više godina se povremeno u novinama bliskim vlasnicima sveta pojavljuje teza da je “radikalni islam”, najbolji saveznik krupnog kapitala. Ta priča je počela još od revolucije Imama Homeinija.
    Velika masa muškaraca koji moraju da rade kako im lokalni verski vođa kaže, koji žene i decu drži u kući a ne u školi, koji ne smeju da se sindikalno organizuju, koji ne priznaju moderne skupe metode lečenja, čine trošak radne minimalnim.
    Pored činjenice da ekonomske krize nisu posledica nego sredstvo za pljačku svih od strane najbogatijih. Sada imamo nepregledne kolone onih koji će izvršiti finalni pritisak na tržišta radne snage u Evropi. Krajnji cilj je vidljiv, povratak ropstva.
    Onima koji će se nasmejati, poručujem da još jedniom pročitaju svoj stari udžbenik istorije, ako su išli u školu.

  2. Neverovatno je da ovako važna tema nije privukla više pažnje čitalaca. Možda su svesniji kupili pisano izdanje kao i ja, pa nemaju motiva za komentar. Bar se nadam

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *